КРИЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ, ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАМЕЋУ НАПУШТАЊЕ НЕОЛИБЕРАЛНОГ КОНЦЕПТА

Transcription

1 Економски погледи, 2/2009, стр. 1-24, Оригинални научни рад, UDC (005.72) КРИЗНИ ПОРЕМЕЋАЈИ, ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ НАМЕЋУ НАПУШТАЊЕ НЕОЛИБЕРАЛНОГ КОНЦЕПТА CRISIS DISTURBANCES, GLOBALIZATION AND ITS CONSEQUENCES IMPOSES NEO-LIBERAL CONCEPT ABANDONING Небојша Стошић Драгић Стојадиновић Економски факултет Приштина Косовска Митровица, Србија Сажетак: Постојећа привредна структура у Србији је неодговарајућа, што се јасно показује преко њене ниске конкурентности, па је њена промена неминовност. Активни приступ инвестицијама је потребан да би се реструктуирала постојећа привредна структура у Србији. Инвестиције у целини, укључујући и стране директе инвестиције, требало би да буду усмераване мерама монетарно-кредитне и фискалне политике према пропулзивнијим областима са много ширим позитивним екстерним ефектима. Међутим, стране директне инвестиције и долазак транснационалних компанија на српско тржиште доводе такође и до негативних екстерних ефеката, што се може уочити у секторима који се ослањају на експлоатацију локалних сировина, енергије и људских потенцијала. Ова врста непланираних усмеравања која се базира на либералном тржишту, води увођењу сивих технологија и деградацији природног окружења. С обзиром на то да је основни мотив транснационалних компанија профит, као резултат се намеће да су инвеститори једино заинтересовани за вишу профитну стопу. Као резултат долази до неравномерног регионалног економског развоја у Србији, уз стално растуће тензије, што може довести до дестабилизације целог привредног система. Због тога је у наредном периоду потребно обратити посебну пажњу на у досадашњем периоду спровођења транзиције спознате мањкавости, и применити активни приступ да би се оне елиминисале. Кључне речи: Економски развој, економска криза, стране директне инвестиције, транснационалне компаније, постиндустријско друштво Аbstract: Existing economic structure in Serbia is inadequate, which is clearly shown in low competitiveness, therefore its alteration is seen as a necessity. Active approach to investments is needed in order to restructure existing economic structures in Serbia. Investments in general, foreign direct investments included, should be directed by measures of monetary credit and fiscal policies towards more propulsive areas with much wider positive external effects. Nevertheless, foreign direct investments and arrival of transnational companies to Serbian market lead also to negative external effects, which may be observed in sectors based on exploitation of local raw material, energy and human resources. This type of unplanned direction based on liberal market lead to introduction of gray technologies and degradation of the environment. Since the basic objective and motive of transnational companies is profit, as a result those appear as investors only in specific sectors that provide higher profit rate. As a result, an uneven regional development occurs in Serbia, together with ever increasing tensions which may bring destabilization of the economic system in general. Therefore, in the coming 1

2 period special attention should be paid to recognized drawback in transition process up to now, and to apply active approach in their elimination. Keywords: Еconomic development, economic crisis, foreign direct investments, transnational companies, post industrial society. 2 УВОД На крају прве деценије новог миленијума свет се поново суочио са економском кризом. Светска привреда поново улази у фазу рецесије. Међутим, свет није више исти као у време појаве Опште теорије запослености камате и новца, Џона Мајнарда Кејнза. Ово велико име у историји економске мисли ће остати запамћено, поред осталог и због тога што је допринео изласку капиталистичке привреде из дубоке рецесије познате као велика економска криза која је трајала у периоду од 1929 до године. Иако је несумљиво дао највећи допринос тадашњој економској науци, то га није квалификовало да у конкуренцији са једним у економској науци анонимусом однесе победу приликом конципирања новог међународног економског поретка. Наиме, након окончања Другог светског рата, као неминовност се наметнуло успостављање нових међународних институција, обзиром да су оне које су постојале до најезде Хитлера као што је Лига Народа изгубиле свој кредибилитет. Уместо Лиге Народа, конципирају се Уједињене Нације. Међутим, тада се у Бретон Вудсу доносе и одлуке о конципирању Међународног Монетарног Фонда, Светске Банке као и Светске трговинске организације. Светска трговинска организација, није тада конципирана обзиром да то није одговарало интресима водећих економских сила. До њеног формирања дошло је готово пола деценије касније. Одређујућу улогу у конципирању преостале две међународне економске институције су имале економски развијене земље, а нарочито САД. На то указује и чињеница да су се тада као могуће алтернативе појавила два предлога: План Џона Мајнарда Кејнза са једне стране, научника за кога се слободно може рећи да је у многоме задужио капиталистички привредни ситем својим решењима за излазак из велике депресије, и план америчког министра финансија Харија Вајта. САД су се потрудиле да на самом старту наметну план америчког министра финансија, из простог разлога што је он тако конципиран да фаворизује САД у процесу управљања и руковођења међународним институцијама. Поред осталог тада је у складу са тим планом и донета одлука да поред злата валута резерве буде и амерички долар, који ће бити

3 конвертибилан за злато. На тај начин су САД преузеле и одговорност за стабилност светског монетарног система. 1 Начин конципирања међународних институција у Бретон Вудсу показује, да оне и нису настале консензусом свих, већ наметањем решења од стране најачих. Међутим, поставља се питање да ли је и данас америчка економија у позицији у којој је била непосредно након Другог светског рата? Очигледно је да није. Читав свет више није исти. Научно технолошки продори који су извршени у последњим деценијама претходног миленијума су довели до нарастајуће међузависности у привреди света. 1. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И РАСТУЋА МЕЂУЗАВИСНОСТ, ЕФЕКТИ И ПОСЛЕДИЦЕ Бурне промене изазване увођењем високих технологија, оличене у технолошкој револуцији, трећем таласу или пак постиндустријском друштву довеле су до коренитих промена у друштвеном окружењу. Бројне друштвене науке су се нашле у позицији да на различите начине замењују постојећи категоријални апарат, новим, а све у циљу потпунијег објашњења реалне стварности. Ове су се појаве нарочито рефлектовале у економској сфери друштвеног живота. Наиме, научни продори који су крајем овог века били узроковани кризом стагфлације довели су до пренебрегавања неких од баријера раста са којима се свет суочавао. Међуим, они су а довели и до тога да постојећи категоријални апарат многих наука, па самим тим и политичке економије постане неадекватан за објашњење одређених каузалних веза и односа у објективној стварности. Нови каузални односи захтевају и нове категорије као мисаоне апстракције зарад давања објашњења неких појава и процеса у економској сфери друштвеног живота. Нови научни продори су најинтензивнији у микроелектроници, односно информатици и роботици као подручјима где је технолошка револуција нашла најплоднију примену; биотехнологији, генетском инжењерингу, новим 1 Савремена криза која је иницирана у америци није први удар на монетарни систем света. Наиме, још далеке 1971 преседник САД Ричард Никсон, је прогласио неконвертибилност долара за злато, због чињенице да су Федералне резерве САД у промет убациле много више долара него што су имале златног покрића. На захтеве за конвертовањем одговорили су преседничким саопштењем, и тиме уздрмали валутни систем света који се ослањао на долар као валуту резерве. 3

4 материјалима, као и осталим подручијима које карактерише висока технологија. Таласи промена индуковани технолошком револуцијом су довели и до промена у оквиру водећих позиција великих светских сила. Ове промене су оличене, превасходно тиме да се са моделамоноцентричне светскепривредеу овим условима на светској позорници јавља полицентрични модел светске привреде са САД и Јапаном у центру. 2 Нормална последица оваквих промена а и нормална њихова рефлексија се манифестује у глобализацији светске привреде и растућој међузависности између појединих националних економија. Узроци овакве појаве су превасходно одређени датим процесом продубљивања постојеће поделе рада и њеним ширењем у дубину. У сфери политичке економије, односно у делу међународних економских односа, у центар пажње поново долази преиспитивање одређених теоретских поставки међународне трговине у циљу налажења адекватног теоретског образложења за нову објективну реалност. Бројни теоретски постулати па и читаве теорије међународне трговине су одувек били усаглашавани са објективном економском реалношћу, која је била детерминисана интресима водећих на међународној светској сцени. Тако је меркантилизам, иако није заснован на научним сазнањима, прва целовита концепција међународне трговине, био одређен интересима великих колонијалних сила тога времена. Либерализам као концепција у спољној трговини карактеристичан је за Енглеску, за онај период када Енглеска захваљујући технолошком напретку постаје водећа земља у свету, односно долази у центар моноцентричне светске привреде. За разлику од либералистичких концепција у земљама које нису на истом степену технолошког развоја, а самим тим и економског развоја, долази до заговарања протекционистичких концепција оличених у теоретским концепцијама Александра Хамилтона, америчког министра финансија и Франца Листа. Други светски рат доводи до коренитих измена на врху светске сцене. Међутим, даље је у светским размерама доминантан моноцентрични модел светске привреде али је измењено место водеће земље у његовом центру. Трон централног места заузеле су САД. Ова измена је довела до тога да се читав међународни 2 Види: Адамовић С., (1991), Висока технологија и структурне промене, Дечије новине, Горњи Милановац, године, страна 14. 4

5 економски систем конципира у интресу нове силе која доминира центром. На то нам указује и начин, као што смо већ изнели, формирања бретонвудских институција, као и концепција на којој је фундиран читав њихов каснији рад. Овако коципиран систем је функционисао са одређеним мањим застојима готово пола века на неизмењеним, или пак фрагментарно измењеним основама. Међутим, кризни поремећаји оличени у нафтном шоку из године и рецесији која је затим уследила, довели су до тога да се сагледа нова светска ситуација, коју данас карактерише дужничка криза као и погоршање односа размене. На површину су испливали захтеви за формирањем новог међународног економског поретка на бројним конференцијама и самитима. Научни продори који су имали за циљ да се пренебрегну сировинска, енергетска и прехрамбена баријера раста, доводе до промене односа констелације моћи и читавог светског економског система из моноцентричног у полицентрични. Након готово пола века, и европске земље, довршавају давно започети посао формирањем Европске Уније уговором у Мастрихту. Тиме, уједињене европске земље постају водећи економски потенцијал у светској привреди. Као пандан уједињењу европских земаља САД покрећу формирање Северно америчке зоне слободне трговине познатије као НАФТА, међутим по привредним потенцијалима ова зона у многоме заостаје за ЕУ. Чињеница је и да се ЕУ константно шири учлањивањем нових земаља, тако да је од европске петнаесторице данас настала европска двадесетседморка. Промене у центру и појава више националних економија на чеоном трону полицентричне светске привреде доводе и до поновног преиспитивања одређених теоретских концепција међународне трговине, као и до радикалнијег наступа протекциониста у односу на заговорнике либералне концепције. Нови научни продори су поред наведеног довели и до коренитих промена у међународним економским односима и на светском тржишту. Ове промене се превасходно огледају у нарастајућој глобализацији светске привреде као и растућој међузависности. Нормална последица оваквих трендова је и преиспитивање, односно релативизација до сада владајућих концепција међународне трговине и међународних економских односа уопште. На удару се нашла и теорија која је доста дуго доминирала у економској науци, теорија компаративних предности Давида Рикарда као и друге теорије које су засноване на полазним постулатима ове теорије. 5

6 Поменута теорија морала је да дође под удар, из простог разлога, што је научно - технички прогрес у сфери биотехнологије, генетског инжењеринга а и у оквиру других области, довео до проширења географских зона за узгој одређених култура, дао расе отпорније на одређене климатске факторе. Тако је и дошло до установљавања ноторне чињенице да савремена технологија омогућује нове компаративне предности и има доминантно место у њиховом будућем конципирању. Будућност националне економије је данас у директној зависности од њене способности да се у интерактивним односима прилагођава променама на светском тржишту. Брзина адаптације у многоме детерминише и перспективе њеног међународног положаја. Релативно успоравање привредног раста у свету условљава заоштравање конкуренције, те ће из тога проистећи даљи процеси рационализације и фундирања конкурентности на увођењу нових технологија. Услед оваквих промена узрокованих технолошким продорима, долази и до померања критеријума за учешће националних економија у међународној подели рада. Конкурентност земаља на светском тржишту данас није заснована само на цени, већ њу у многоме одређују технолошки садржаји, квалитет и неки други фактори. Због тога се преиспитивање наше способности да вршимо дифузију и трансфер технологија, јавља као есенцијални проблем. На овим процесима је делом и заснована глобализација светске привреде. Светско тржиште данас све више постаје јединствена целина. Брисање националних оквира потенцира потребу преиспитивања постојећих привредних структура са аспекта нових праваца, одвијања међународне размене. Главна порука 1980-их је јасна: у свијету у којему су привреде све више повезане трговином и колањем капитала, неизбежна је међуовисност. Никакви зидови не могу спријечити домаће акције да прелазе територијалне границе. Снаге земље могу бити подупрјете на глобалном тржишту, док домаћа слабост постаје плијен жестоких страних конкурената. Изолационизам у економским пословима данас није више остварив него у политичким или војним 3. Зато се као неопходност намеће преиспитивање будућег места српске привреде у новој међународној подели рада. Капиларност српског извоза у односу на обим светске трговинске размене, омогућиће Србији да и у будуће пласира своје производе у свет. Релативно хетерогена структура српског извоза, 3 П.Самуелсон, W. Нордхаус, "Економија", Мате, Загреб, године, стр

7 као и могућности њене привреде да на бази коришћења високо - стручне радне снаге, произведе високо - квалитетне производе, са савременим дизајном, представљаће тачку ослонца будућег извоза. Но то засигурно не значи да се она неће сучељавати са бројним препрекама, које ће још и више нарастати, уколико своју економску структуру не прилагоди новим захтевима. Конкурентност се више не може, искуључиво, заснивати на економији обима већ на увођењу нових видова организације производње just in time и економије разноликости. Србија је данас при крају процеса позитивних институционалних прилагођавања, захтевима које пред нас поставља светска привреда. Тиме су створени предуслови за пласман иностраног капитала, чиме су уједно остварене неопходне претпоставке и за трансфер високе технологије. Постојећи кадровски потенцијал у Србији је гарант успешности дифузије и трансфера високе технологије, у наш привредни систем. Тиме би смо дошли у ситуацију да сузимо успостављени технолошки геп, формиран између најразвијених привреда света и наше привреде. Међутим, досадашња искуства са страним директним инфестицијама указују и на ту чињеницу да инвеститори, превасхоно инвестирају у банкарски сектор, телекомуникације и трговину а знатно мање у производни сектор. На тај начин се у многоме сужавају могућности за синергијско деловање нових технологија на привредни раст и развој Србије. Изградњом институционалног амбијента и увођењем интегралног тржишта уз потпуну либерализацију увоза у складу са захтевима за пријем у чланство ЕУ Србија је поред привлачења СДИ, дошла у позицију и да постојећу привредну структуру изложи изразито оштрој међународној конкуренцији. Поред позитивних ефеката на подизање ефикасности домаћих привредних субјеката, настали су и бројни негативни. Ови негативни утицаји се превасходно односе на негативне последице приватизације, као и процесе деиндустријализације. Почетни стадијуми оживљавања привредне активности након катастрофалне НАТО агресије, означени су високим стопама привредног раста. Међутим, при том се пренебрегава чињеница да је постојала ниска стартна основа. Након почетих година узлета, стопа привредног раста постепено опада. За малу земљу као што је Србија од кључне је важности да се активно прилагођава променама, што значи да ће бити у стању да креира своју будућност. У противном, неуважавање основних захтева светског тржишта, ће нас засигурно дугорочно сврстати у групу земаља које се пасивно прилагођавају променама. То у суштни не значи ништа друго, до сељење на периферију светске привреде. У 7

8 том циљу, а услед недостатка новчане и релане акумулације, ми смо се као земља отворили за СДИ, међутим, чињеница је и да у том погледу морамо да конциприамо неку сопствену стратегију технолошког развоја и да повољнији третман имају оне СДИ које би имале шире ефекте, превасходно мислимо на инвестиције у производни сектор. Привредна структура Србије, изграђивана за много шири привредни амбијент, стога, неминовно мора бити укључена у светске економске токове, чиме би се донекле пренебрегли одређени структурни дебаланси и омогућило привредним субјектима да рачунају и на економију обима, као један од фактора побошања конкурентности домаће привреде. Блокада у којој је функционисала привреда Р.Србије деведесетих година прошлога века је још јасније истакла чињеницу да се привредни развој не може фундирати на концепцији затворене привреде, а искуства развојних политика неких земаља југоисточне Азије (Тајван, Сингапур, Кореја, Хонг-Конг) односно групе новоиндустријализованих земаља указују на то да би стратегија отворене привреде, у комбинацији са блажим протекционистичким мерама, требало да буде наша стратегија за укључивање у нову међународну поделу рада. То је још више потенцирано чињеницом да се Србија мора укључити у светске технолошке токове у циљу досезања међународне конкурентности, за шта су јој неопходни елементи реалне акумулације високог технолошког нивоа које развијене земље данас поседују. Неопходност таквог усмерења имплицира глобализација која је данас на светској сцени. Међутим и ту требамо имати у виду следеће: Стога аргументи за глобализацију под одређеним условима постају аргументи против глобализације, онакве каква се она данас дешава... То значи да се економска политика мора кројити према посебној ситуацији једне нације, како се вековима и радило. 4 Уважавање објективног стања на глобалном светском тржишту, као и растуће улоге технологије, основа су на којој треба градити будући наступ Србије на светском тржишту, а налажење адекватне развојне стратегије која ће нам омогућити повољније место у новој међународној подели рада. При томе требамо имати у виду ставове цитираног норвешког аутора и са извесном резервом морамо узети у разматрање захтеве које пред нас постављају институције Вашинготона ММФ и Светска банка. То превасходно и због тога што: Уместо да глобализација ствара изједначавање цена 4 Ерик С. Реинерт : Глобална економија, Чигоја штампа, Београд 2006, стр. 69 8

9 и животног стандарда ( изједначавање цена фактора производње ) дешава се поларизација прихода ( поларизација цена фактора производње )... Лабраторија историје показује да је симетрична слободна трговина између нација које су на барем донекле истом нивоу развоја, обострано корисна. 5 Насупрот томе, асиметрична трговина ће довести до тога да ће се сиромашне нације специјализовати за то да буду сиромашне, док ће се богате специјализовати за то да буду богате. Да би имале користи од слободне трговине, сиромашне државе прво се морају ослободити своје међународне специјализације у томе да буду сиромашне, онда ће и оне имати користи од слободне трговине... Слободна трговина данас моће бити потпуно нужна за Норвешку, док је истовремено крање деструктина за неку другу нацију која се налази у другачијој ситуацији. 6 За савремено светско тржиште карактеристичан је процес глобализације. Високи технолошки развој за последицу има и ограничени економски суверенитет. Институције Вашингтона су нам у том погледу наметнуле либерализацију, као услов за одобравање финансијских аранжмана. Међутим, и поред наведеног постоје могућности да посредством неких нецаринских мера ипак штитимо домаћу привреду. Развијене привреде своју економску моћ, користе увек када су у прилици да утичу на креаторе наше економске политике, намећући им одређена решења која нису у нашем интресу. То су учинили и онда када су иницирање укидање наших домаћих банака, да би онда у празном простору осивали своје стране банке, знајући да у привредама у транзицији долази до нарастајућег кредитног задуживања. Те беле ајкуле имају само један циљ и мотив, а то је профит. Међутим, у кризним потресима и рецесијама долази до изражаја и негативност непостојања националних банкарских институција, која се огледа превасходно у томе да стране банке теже да свој капитал повуку у земље матице. Заговорници глобализације су очигледно заборавили да: Револуционарне промјене у комуникацијама, промету и политици размјене повећано су повезали заједно економске судбине земље. Трговачке везе између Јапана, Мексика, Канаде и Сједињених Држава ближе су данас неголи што су биле оне New Yorka и Калифорније пред стотину година. Међународни коњуктурни циклуси имају снажан утицај на сваку земљу на земаљској кугли; потези монетарне политике у Вашингтону могу произвести депресије, сиромаштво и 5 Ерик С. Реинерт : Глобална економија, Чигоја штампа, Београд 2006, стр Ерик С. Реинерт : Глобална економија, Чигоја штампа, Београд 2006, стр. 71 9

10 револуције у Јужној Америци, политички немири на Средњем истоку могу покренути спиралу цена нафте која може упутити свет у узлете и рецесије. 7 Сувереност националних држава долази под удар глобалних компанија које своје интресе шире у све крајеве земаљске кугле. Светска привреда, постаје глобална економска мрежа која постаје основа новог међународног економског поретка. На то указује и чињеница да се половина целокупног увоза и извоза - што државе зову спољном трговином- обавља између домаћих компанија и њихових филијала или матичних компанија у иностранству. 8 Па се због наведеног намеће преиспитивање начина повезивања националних економија односно њихове еволуције у јединствен међународни систем. Светске глобалне компаније су основ за успостављање јединственог светског тржишта. Аналитичари данашњих односа на светском тржишту указују на критеријуме који су значајни за оцену стратешке позиције на међународном тржишту: Два критерија могу помоћи у оцени стратешке позиције на глобалном тржишту. То су величина тржишта и ступањ до којег је оно отворено за увоз, извоз и улагања. Други су важни моменти: стабилни девизни течај, политичка стабилност и темпо привредног раста који се очекује у следећих неколико година. Затим је важна конкурентска способност предузећа на светском тржишту, те укљученост земље у свјетско знанствено -технолошко револуционирање. 9 Тиме трансформација привреде света у светску привреду добија нови снажан замах. Поставља се питање места недовољно развијених земаља у њој. Погоршање односа размене ових земаља са развијеним, константно продубљује јаз који стоји између ове две групе земаља. Из тог разлога у својој Азијској драми Мурдал упозорава свет на оно што се догађа неразвијеним земљама. Инспирисан овим делом, Јан Тинберген у својој књизи Реформа светског економског поретка, указује на могуће путеве изласка светске привреде из наведеног стања. Економски односи и на њима засниван развој одређени су вишим степеном интернационализације. Дијалектика развоја нам поново указује да је интеграција у светске привредне токове 7 P.Samuelson, W.Nordhaus,"Економија", Мате, Загреб, стр Murray Weidenbaum, " Глобално тржиште -Преиситивање пословних интереса", Преглед бр. 261, Амбасада САД, 1993, стр. 5 9 Адолф Драгићевић," Политичка економија информациојског друштва", Тискара вартекс Вараждин, Вараждин, године стр

11 претпоставка слободне акције и пуне афирмације националних економија. 2. ЛИБЕРАЛИСТИЧКЕ КОНЦЕПЦИЈЕ О СВЕТСКОЈ ПРИВРЕДИ И СВЕТСКОМ ТРЖИШТУ Научне концепције о међународној размени Адама Смита, Давида Рикарда, као и непосредног настављача Рикардове теорије компаративних предности Џона Стјуарта Мила имају заједничко језгро у либерализму. На тај начин поменуте ауторе сврставамо у основне представнике грађанско-либералистичких концепција међународне робне размене. Међутим, за њихове теоретске концепте је заједничко да су по својој суштини битно одређене временом у коме настају и да имају апологетски карактер. Оне су, наиме, детерминсане интересима Велике Британије, као владајуће економске силе тога времена. Заговарањем аутоматизма у развоју међународне поделе рада, као и преимућства укључивања у међународну поделу рада за све земље учеснице у међународној размени, наведени теоретичари овог правца дали су теоретску основу за оправдање економске политике експлоатације у међународним економским односима. Из таквих процеса проистекао је неравномерни развој света, под дејством нарастања капитализма као друштвеног система. Презентоване концепције су и касније наилазиле на своје заговорнике, међу теоретичарима оних националних економија које су услед интензивног привредног раста достигле виши ниво продуктивности у својој привреди те би им стога либералистички концепт умногоме погодовао у циљу преливања вредности, односно експлоатације оних земаља које су на нижој лествици индустријског развоја. Развој производних снага, узрокован индустријском револуцијом довео је до промена у светским оквирима. Битна одредница тих промена је настајање моноцентричног система светске привреде са Великом Британијом у његовом центру. Распад полицентричног и настанак моноцентричног система имао је знатне реперкусије и на теоретичаре новог периода. Наиме, њихови теоретски системи су одређени апологетиком новог система који се појавио на светској позорници. Либералистичка схватања у светској трговини постају доминантна одредница свих економских теоретичара тога времена. Поред оваквих промена, промене у односу производног и трговачког капитала, доминација производног над трговачким капиталом, условљавају и промене у орјентацији 11

12 истраживања. Оптика економских теоретичара тога времена се окреће са промета ка сфери производње. Адам Смит, представник класичне политичке економије је један од теоретичара који постављају основе овакве научне орјентације. За њега је карактеристично да је дао свој допринос и развоју теорија међународне трговине, теоријским концептом теорије апсолутних предности. Иако недовољно разрађен и умногоме несавршен, овакав теоретски концепт постао је фундамент даљем развоју теорије међународне трговине. Свој економски систем Адам Смит је изложио у делу Истраживање о узроцима и природи богаства народа. Његова је научна оптика, дакле, окренута ка изворима богаства и ка производњи где увиђа каузалност између развоја поделе рада и нарастања богаства народа. Овакав његов став битно условљава и његово усмерење ка заговарању поделе рада и ван оквира националне економије, између различитих националних економија. У том смислу треба схватити и његову компарацију међународне поделе рада и специјализације са друштвеном поделом рада по професијама. Као што је неразумно да један обућар прави себи одећу а кројач обућу, тако је неразумно и за једну земљу да производи она добра која може јефтиније набавити од других земаља у размену за своје производе. 10 Конципирање тезе је од Смита захтевало да пође од постулата да постоје неједнаки услови рада у појединим земљама, који су резултат неједнаког распореда природних фактора производње. Тиме је објашњена предност појединих земаља у апсолутним трошковима производње. Из тога је иманентно проистекао став о потреби специјализације појединих земаља у производњи за коју оне поседују конкретне предности у природним условима. Специјализација, по Смиту, доводи до тога да све земље учеснице у међународној размени имају користи од ње јер би се у међународној размени у извозу нашли они производи који у себи садрже најмање рада; дакле, за њих би се у размени дало мање рада него што би било потребно земљи увозници да их произведе у сопственој земљи. Јасни и једноставни систем природне слободе установио би се сам од себе А.Смит, "Истраживање природе и узрока богаства народа", Превод, Загреб, стр А.Смит, "Истраживање природе и узрока богаства народа", Превод, Загреб, стр

13 Конципирање теориских постулата Адама Смита, несумњиво је било детерминисано условима у којима је овај економски теоретичар живео. Међутим, савремени продори у сфери науке и технологије умногоме оспоравају овакве полазне премисе од којих је Адам Смит пошао у конципирању своје теорије апсолутних предности. Овде, пре свега, мислимо на научне продоре у сфери генетског инжењеринга и биотехнологије. По питању апсолутних предности Смит није довољно доследан сопственим ставовима, јер се на једном месту истиче да је узалудно борити се са неким великим природним предностима које нека земља поседује, а на другом месту истиче да међународна трговина подстиче земље учеснице у њој да усаврше своје производне снаге. Међутим, и без ових савремених продора, без обзира на посматрање са становишта данашњег развоја науке, наведени став Адама Смита нема довољног научног утемељења, јер је и у то време постојала читава једна лествица по којој су се предности могле пондерисати. Поред изнетог става о теорији апсолутних предности, ова теорија се може критиковати и са аспекта користи које се остварују од међународне трговине. Наиме, у цитираном Смитовом раду истичу се две основне користи одређених земаља од међународне трговине: 1. Врши се размена различитих и сувишних производа, 2. Условљава, путем поделе рада, развој производних снага и раст друштвеног производа. 12 Дакле, у образлагању користи од међународне размене Смит истиче и аргументацију усклађивања натуралне структуре друштвеног производа националне економије, чиме непосредно преноси размену и релизацију друштвеног производа из оквира националне привреде у оквире светског тржишта. Могућности несметаног одвијања процеса друштвене репродукције у оквиру националних економија касније разрађују Рикардо, а нарочито Маркс, чиме се имплицитно одбацује теза о могућности реализације једино у међународним оквирима. Смитова теорија, такође, није дала одговоре на још нека горућа питања. Код њега срећемо и став да међународна трговина доводи поделу рада до савршенства, а самим тим и до увећања користи које из тога простичу, он не даје одговор на проблем расподеле користи од међународне трговине. Иако је ова теоретска концепција умногоме несавршена, јер у себи носи печат времена у 12 А.Смит, "Истраживање природе и узрока богаства народа", Превод, Загреб, стр

14 коме је настајала, она није дала одговор на једно есенцијално питање. Шта ће бити са националним економијама које немају апсолутних предности, да ли ће оне бити искључене из међународне трговине, па самим тим и из читавог система светске привреде? У настојању да да одговор на овако конципирано питање у оквиру либералних концепција настаје једна нова теорија, теорија компаративних предности. Иако Рикардову теорију деле од Смитове читаве четири деценије, она је ипак непосредни наставак и надградња Смитовог економског система. Она уједно представља и највише домете у оквиру либералних економских теорија. Узрок томе треба тражити и у амбијенталним оквирима у којима је настајала. Наиме, ова теорија је продукт не само генијалног ума Давида Рикарда, већ и огромног успона капиталистичког система у светским оквирима тога времена. Она настаје у време успона индустријске револуције у Енглеској, као и у време револуционарних превирања у Француској. Као што је у економској историји одавно позната чињеница да се епохална открића остварују баш у покушају превазилажења одређених тешкоћа на преломним тачкама људске историје, тако је и овај теоретичар свој економски систем имао прилике да изграђује баш у таквом амбијенту. Међутим, и поред тога што је продукт такве констелације фактора, она је у својој суштини апологетска. Наиме, њоме се де факто афирмише аутоматизам деловања у оквиру међународне робне размене, који по овој теорији добија карактер процеса који објективно делује у светској привреди и који на најбољи могући начин регулише међународну поделу рада између појединих националних економија. Тиме су теоретска разматрања уклопљена у опште оквире тога времена који су под доминантним утицајем Велике Британије као тада једине силе, која је своју надмоћ у економској сфери над осталим националним економијама већ остварила, те јој је овакав теоретски контекст ишао у прилог. Наиме, примат Велике Британије у моноцентричном светском привредном систему није се доводио у питање, те се њена економска политика остваривала применом начела слободне трговине. Аутоматизам деловања закона упоредних трошкова, са својим либералистичким одређењем је и те како ишао у прилог тада водећој сили у светској привреди. Заговарање аутоматизма у успостављању равнотеже, као и тврдње да ће се под деловањем закона компаративних трошкова доћи до успостављања најцелисходнијег развоја производних снага у оквиру свих националних економија укључених у међународну 14

15 поделу рада, усмерено је било ка остварењу предуслова за слободну размену. Западање великог броја земаља света у дужничку кризу, па самим тим и криза читавог светског система је практични доказ непостојања научне валидности у теоретским концептима заснованим на теорији компаративних предности. 13 Рикардов економски систем је као и Смитов заснован на теорији радне вредности, с том разликом што је она код Рикарда много потпунија и свеобухватнија. На оваквом економском систему фундирана је и теорија компаративних предности. Из тих разлога она спада у оне малобројне теорије из области друштвених наука које су прихваћене од стране различитих праваца, и које су од њих само надограђиване. У прилог томе иде и став нобеловца Пола Самјуелсона истакнут о овој доктрини: да је логички истинита није потребно доказивати математичару, да није тривијална проверено је на хиљадама изузетних и интелигентних људи који никада нису могли да савладају доктрину или у њу нису поверовали пошто им је била образложена. 14 Ова теорија иде корак даље од Смитове теорије апсолутних предности и указује на то да ће до међународне размене ипак доћи чак и у случају да одређене земље не поседују апсолутне предности, које су по Смиту битан предуслов за укључивање у међународну размену. Чак и у случају да поједине земље имају апсолутне предности у производњи више артикала од других земаља које учествују у међународној размени, опет по овој теорији постоје предуслови за остварење међународне размене између ових земаља. А могућности остварења размене леже у чињеници да предности нису оличене у константама, већ оне налазе на различитим нивоима једне скале. Инверзна слика се добија и са инфериорношћу, јер је она такође оличена у читавој скали вредности, а не у константама. Суштина ове теоријске концепције може се објаснити на следећи симплифицирани начин. Иако земља А има апсолутне предности над земљом Б, у производњи оба производа (мисли се на упрошћени пример који Рикардо узима) обе земље ће имати интреса да међусобно размењују своје производе, баш из разлога што земља А није подједнако супериорна у производњи појединих производа, као што и земља Б није подједнако инфериорна у производњи оба 13 Шире: Вујо Вукмирица, "Капитал и социјализам", Научна књига, Београд, године, 14 Према: Стојан Бабић, "Међународна трговина и експлатација",економика, Београд 1987, стр

16 производа. Из тих разлога земља А ће наћи интреса за производњу и извоз оних производа за које је потребан најмањи утрошак рада. Дакле, земља А ће се орјентисати на артикле са којима највише добија, док ће се земља Б, која је у овом случају губитник у производњи, орјентисати на оне производе којима највише добија. Рикардо је своју теорију компаративних предности објаснио на симплифицираном примеру размене која се заснива на енглеском сукну и португалском вину. Вредност наведених артикала је код обе земље изражена у радним сатима, потребним за производњу одређене количине назначених артикала. Иако је у табели јасно изражена инфериорност Енглеске у производњи оба артикла у односу на Португалију до размене између ових земаља ће ипак доћи. Успостављање међународне размене између ових земаља Рикардо образлаже на следећи начин. Специјализација појединих земаља је неминовна у производњи одређених артикала који им са становишта међународне размене више погодује. У оваквој ситуацији Португалија ће се специјализовати у производњи вина, јер су компаративне предности овде израженије него у производњи сукна, док ће се Енглеска специјализовати у производњи сукна, јер у овој производњи има вишу компаративну предност. Према томе, компаративна предност између сукна и вина у Португалији је у корист вина и то за 10 радних дана, док је у Енглеској предност у корист сукна и то за 20 радних дана. Горе наведеном специјализацијом и успостављањем међународне размене Португалија ће извозити вино и тиме уштедети 10 радних дана од свог друштвеног фонда рада, док ће Енглеска производити сукно и себи уштедети 20 радних дана од свог друштвеног фонда рада. Уштеде се добијају у односу на претпоставку да не постоји специјализација и на тој основи међународна размена, и да се друштвени фондови рада усмеравају у производњу оба артикла у обе посматране земље. Иако се стиче утисак као да Енглеска у овој размени губи, дубљом анализом долазимо до закључка да и она, иако има инфериорни положај у производњи оба горе наведена артикла у овој размени, ипак, добија. Овај уопштени пример, где је међународна размена сведена на две земље учеснице и где је њихов друштвени производ оличен у само два артикла омогућује нам да схватимо суштину ове теорије. Стварни привредни живот је чак и у то доба био много сложенији, а међународна робна размена је и у том либералном периоду у коме је Рикардо живео укључивала много више земаља. 16

17 Рикардова анализа је заснована на једном производу пољопривреде и једаном производу индустрије у успону. Он, за разлику од свог претходника, изворе компаративних предности види и у вишој продуктивности рада, условљеној стручношћу радника и техничким прогресом. Наведени пример (подед његове заснованости на високом нивоу апстракције), ипак, умногоме одудара и по другим елементима од стварног привредног живота. Наиме, њиме Рикардо занемарује улогу транспортних трошкова, који нарочито долазе до изражаја у међународној размени. Каснијом разрадом ових полазних премиса у анализу ће бити уведени и трошкови транспорта, што је и нормално с обзиром да је транспорт продужетак процеса производње у простору. Утрошци рада су сједињени у јединствену категорију, иако знамо да је у производном процесу различита улога минулог и текућег рада у процесу стварања вредности. Статични карактер његове теорије огледа се превасходно у томе што разради овог проблема прилази уз претпоставку да постоје константни трошкови производње, константна продуктивност рада, као и конзистентност постојећих производних односа. Тиме је овај модел одударао од стварног привредног живота. У прилог томе говори и следећи став: Она је претпостављала потпуно ефикасно коришћење радне снаге и природних богастава. Претпостављала је послове неокаљане претњом политичке или војне силе. Претпостављала је трансакције на пристојном растојању између преговарача мање-више изједначених снага. Украто, теорија није предивидела ништа, осим стварног живота. 15 Иако се у националним оквирима залаже за принцип размене који је у сагласности са законом вредности, својом теоријом компаративних предности у међународним оквирима Рикардо одступа од овог принципа. У прилог томе иде и следећи став: Рад од сто Енглеза не може се дати за рад од осамдесет Енглеза, али се производ рада од сто Енглеза може дати за производ рада од осамдесет португалаца, шездесет руса или сто двадесет Индијаца. Разлика се у том погледу између једне земље и више њих може лако протумачити, ако се узме у обзир потешкоћа с којом се капитал сели из једне земље у другу у потрази за уноснијом употребом, и лакоћа са којом он стално пролази из једне покрајине у другу у једној истој земљи. 16 Рикардо је, дакле, правилно запазио да би се 15 Алвин Тофлер, "Трећи талас", Југославија, Београд, 1983, стр Давид Рикардо, "Начела политичке економије", Економска Библиотека, Загреб, 1983, Стр

18 елиминисањем тешкоћа у сељењу капитала између земаља вредност робе одређивала деловањем закона вредности. Међутим, без обзира на све изнето, на основу ове теорије развијали су се читави системи спољнотрговинских политика већине земаља света. И поред изразитог залагања за либералну међународну трговину, на њеној основи је ипак дошло до формирања таквих трговинских политика које су постале антипод либерализму, што је у крајњој инстанци довело до настанка бројних баријера слободној међународној размени. У прилог томе иде и став: Она је основ система царинске заштите као и субвенционирања извоза. Путем наметања увозних царина повећавају се цијене увозној роби, ко да се ради о увећању трошкова производње у страној земљи. Путем субвенционирања извоза снижавају се цене извозној роби, као да се ради о смањењу трошкова прозводње. Тако се мерама трговинске политике ствара разлика у компаративним трошковима. 17 Поред горе изнетог негативног утицаја на развој међународне трговине, примена концепцијских оквира ове теорије је довела и до заостајања у развоју читавог једног дела света. У прилог томе иде и следећи став: Да је Рикардо био у праву, требало би да су у добробитима светске трговине мање - више сви подједнако уживали. А, у ствари, себично уверење да ће специјализација бити на општу корист заснивало се на маштарији у часној конкуренцији. 18 Клице неједнаке размене које из ове концепције ничу условиле су чак и развој савремене дужничке кризе у којој се светска привреда данас налази. Продори савремене технолошког напретка довели су до њене даље релативизације. Глобализација светске привреде условљена технолошким продорима данас пред економске теоретичаре поставља проблем редефинисања оквира теорије компаративних предности и на њеној основи конкурентности појединих земаља у међународној размени. Међујтим, земље у развоју нису у ситуацији да самостално креирају своју будућност, обзиром да њихов развој директно усмеравају институције из Вашингтона, које и даље примењују неолиберални концепт и теоретске концепције које су важиле у претходном миленијуму. У прилог томе иде и следећи став: У основи проблема ММФ-а и других међународних економских институција лежи проблем управљања: ко одлучује шта они треба да раде. Те институције нису само под доминацијом најбогатијих индустријских земаља, већ и комерцијалних и финансијских интереса у тим 17 Р. Бићанић, "Проблеми вањске трговине", Загреб, 1954, стр Алвин Тофлер, "Трећи талас", Југославија, Београд, 1983, стр

19 земљама, тако да политика ових институција одражавају те чињенице... Те институције су управљале глобализацијом на начине који су врло често пре служили интересима развијених индустријских земаља као и посебним интересима унутар тих земаља - него онима у земљама у развоју 19. Рикардо је конципирањем своје теорије компаративних предности оставио отворено питање расподеле користи од међународне размене. Из тог разлога ова теорија је постала теоријски оквир на коме су се касније изграђивале нове теорије међународне размене. Научни концепт теорије компаративних предности су као добро и рационално језгро прихватили бројни теоретичари и на његовој основи надградњом основних Рикардових замисли конципирали своје теоретске системе међународне размене. Један од настављача Рикардовог дела у горе наведеном контексту је и Џон Стјуарт Мил. У анализу међународне размене Мил уводи елеменат тражње као неопходну претпоставку за формирање тржишне цене. Увођење овог елемента у анализу овом аутору је омогућило да формулише теорију међународних вредности, којом је непосредно надоградио теорију упоредних предности. Тиме је у анализу увео и односе размене или terms of trade као однос који показује колика је потребна количина извоза да би се остварио одређени увоз. Тиме је овај аутор увео одређену динамику у Рикардов статички систем међународне размене и утро пут савременим концепцијама фундираним на оквирима компаративних предности. За разлику од Рикарда, Мил напушта теорију радне вредности а своју теорију међународне размене фундира на тези о узајамној тражњи, чиме у први план истиче тезу да се цене на међународном тржишту формирају сучељавањем понуде и тражње и њиховим међусобним усклађивањем. У прилог томе иде и следећи став из Миловог дела: Производи једне земље размењују се за производе друге земље по таквој цени која омогућује да се средствима добијеним за испоручену робу иностранству, може да плати извршени увоз. 20 Битно је напоменути да Мил у односима сучељавања понуде и тражње на светском тржишту примат даје тражњи. У теорију међународне трговине Мил, дакле, уводи елеменат потрошачке 19 Џ. Стиглиц, Противречности глобализације, Београд, 2003, стр. 32 и John Stuart Mill, Essays on Some Unsettled Questions of Political Economy, London School of Economics on Political Science, London 1948, p

20 тражње, која је, по њему, одређена укусима и другим субјективним нахођењима купаца. Због свега изнетог може се констатовати да Милу припада посебна заслуга, што је увођењем односа размене поставио основу за научну анализу, посебно у области еластичности понуде и тражње према ценама и дохотку, што је и данас актуелно. 21 Економска криза у коју је свет запао, као и стално погоршање односа размене на штету земаља у развоју, довела је светску привреду у ситуацију да се све торије међународне трговине, па чак и до скора актуелна Х-О-С, теорема преиспитују са становишта нових односа у светској привреди. Надограђујући теорију Елија Хешлера и Бертила Олина настала је Х-О-С теорема. Наиме, она је настала формулисањем неопходних услова за испуњење основних постулата Олинове теорије од стране Стоплера и Самјуелсона. Отуда и назив ове тереме носи у хронолошком редоследу иницијале оних теоретичара који су суделовали у њеном конципирању, Хешлер, Олин, Стоплер, Самјуелсон. Како нам није намера да дубље презентујемо теорије међународне трговине, ми ћемо се у овом делу рада задржати на оном делу модела који је формулисан од стране Стоплера и Самјуелсона. Њихова теорема је формулисана на бази двосекторског модела који у себи укључује рад и капитал, с том разликом, што су у њој одређени додатни услови за њено важење. Први услов за важење ове теореме огледа се у претпоставци о различитом органском саставу капитала, примењеном у различитим производним гранама, без обзира на националне оквире. Други услов је да постоји различитост у релативном располагању производних фактора. Увођењем и ових ограничења у модел, суштина Х-О-С модела би се могла образложити на следећи начин. Полазећи од хипотезе да постоји потпуна слобода у кретању свих производних фактора између појединих националних економија, сељењем би се дошло у ситуацију када би се изједначили дохоци сваког појединачног фактора, јер би сељење из земаља са нижим у земље са вишим ценама одређеног фактора било неминовна последица слободе у кретању фактора производње у међународним оквирима. Међутим, чињеница је да слободу у савременим условима ограничавају бројни фактори институционалне природе када се ради о капиталу као производном фактору. То исто односи се и на другу 21 Милан Алексић, Милорад Унковић,"Међународна трговинска политикаспољнотрговински систем Југославије", Савремена администрација, Београд, 1979, стр

21 компоненту овог двосекторског модела коју поред наведеног условљавају и бројни елементи субјективне природе, језичке баријере, одређени историјски услови и слично. Међутим, слободу сељеља ограничавају и саме развијене земље. У прилог овој тези иду и ставови водећих лидера света који су нарочито дошли до изражаја са новом економском рецесијом, Барака Обаме преседника САД који је истакао захтев за куповином домаће робе, али и Гордона Брауна који истакао крилатицу: Британски послови, британским радницима. Они, који су дакле одговорни јер су иницирали рецесију, финансијским иновацијама, које нису подвргнуте контроли, дакле желе да се из кризе извуку са што мање последица, а да терет исте превале на читав свет. Где су сада ти заговорници либерализма, зар либерализам и не подразумева слободу сељења капитала али и радне снаге. Дакле, либерализам да али само она када одговара великима, међутим либерализма нема онда када то њима није у интресу. Ако су тако здушни заговорници либерализма, зашто у потпуности не омугуће слободу сељења капитала, људи и идеја. Зашто ови заговорници либералних концепција не укину визе за улазак у САД, Велику Британију, земље ЕУ. Зашто да њихова радна снага не буде подвргнута слободи деловања тржишне конкуренције, ако од нас посредством марионетских институција које су саме креирале захтевају да наше привредне субјекте ставимо у тржишну утакмицу са њима? Међутим, овај теоретски концепт не води много рачуна о реалном привредном животу па истиче да би се последице деловања овог неокласичног модела огледале у специјализацији у одређеним видовима производње између различитих земаља. Специјализација у међународној подели рада била би усклађена са релативном расположивошћу појединим факторима из којих би проистицале и разлике у компаративним трошковима појединих земаља. Слобода сељења није одређена само у међународним оквирима, већ би се реалокација вршила и у националним оквирима сељењем производних фактора из грана које мање упошљавају обилније факторе у оне гране које их интензивније упошљавају. Овај процес ће се извршавати у континуитету све док постоје разлике између релативних цена производних фактора у појединим националим економијама и он ће за последицу имати повећање продуктивности у националним економијама. Изједначавање цена појединих производних фактора би као непосредну импликацију имао прекид процеса унутрашње реалокације појединих производних фактора. Како је цео процес генерисан повећањем тражње за најобилнијим производним 21