ДРУШТВО, ЕТИКА И ЕКОЛОГИЈА

Transcription

1 166

2 проф. др. Весна Васовић Висока пословно техничка школа струковних студија, Ужице ДРУШТВО, ЕТИКА И ЕКОЛОГИЈА У Ж И Ц Е, 2014.

3 проф. др. Весна Васовић ДРУШТВО, ЕТИКА И ЕКОЛОГИЈА Издавач: ВИСОКА ПОСЛОВНО - ТЕХНИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА, УЖИЦЕ Трг Светог Саве бр. 34 За издавача: др Милош Јовановић, проф. стр. ст., В.Д. директора Рецензенти проф. др. Вукашин Павловић, емеритус Факултета политичких наука, Београд проф. др. Дарко Надић, редовни професор Факултета политичких наука, Београд Штампање одобрено Одлуком Наставног већа Високе пословно - техничке школе струковних студија из Ужица бр. 1992/7 од год. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд ВАСОВИЋ, Весна, Друштво, етика и екологија / Весна Васовић. - Ужице : Висока пословно-техничка школа струковних студија, 2014 (Ужице : Графичар) стр. ; 25 cm Тираж Apstract. - Напомене и библиографске референце уз текст. - Библиографија: стр ISBN a) Животна средина - Друштвени аспект b) Еколошка политика COBISS.SR-ID Уредник др Јелена Стаматовић Технички уредник мр. Предраг Дробњак Лектор Миланка Николић Ивић Дизајн корица: Милисав Шуљагић Штампа Графичар д.о.о. Тираж 150 примерака Умножавање није дозвољено

4

5

6 АПСТРАКТ Потенцијал сваког друштва детерминисан је стањем сировина, енергије и ресурса. Интезиван привредни развој, праћен огромним потресима и деградацијом животне средине, довео је живот савременог индустријског друштва на саму,,ивицу вулкана. Стихијска индустријализација, нерационална потрошња необновљиве енергије и материје, кидање веза са земљом, форсирање логике бесконачног раста, урбано-демографски хаос, духовна изнуреност и ризична свакодневица потврђују крајње дискутабилну позицију савременог света. У духу постиндустријализма горуће питање постаје како извршити најбезазленију интервенцију човека над природом и како да се она сведе на најмању могућу меру. У теоријском дискурсу експерата животне средине све се више потврђује заједничка сагласност о нужности преобликовања вредносне скале. Вековни поклич у име економског раста и материјалног обиља, све више оспорава диктат нових вредности какве су: слобода, здравље и знање. Међутим, дубоко укорењени антропоцентризам у ткиво модерног друштва, за кога је природа само објективна датост тј. који потхрањује инструментални облик односа према природи, још увек спречава потпуно утемељење нове логике живота и културе рада. Ипак, свест о размерама еколошке кризе убрзано потиче друштвеноекономска, техничко-технолошка, политичка и културна прегнућа на путу ка одрживом друштву. Немоћ модерне и песимизам постмодерне побеђује зелена опција - кадра да изнедри здрав дух промене, отрезни успавано, помири различито, сабере расуто. Њени најважнији адути постају: еколошка свест, еколошко образовање, понашање, политика, цивилно друштво и читава плејада нових еманципаторских снага међу којима еколошки покрет који заузима најзначајније место. Наравно, није реч о једноставном замаху преобликовања постојећег, већ о дуготрајном радикалном и сложеном процесу изградње битно другачије стварности. Кључне речи: идустријско друштво, политика, екологија, животна средина, ризик, загађење, ресурси, еколошки покрет, еколошке странке, етика, вредносни систем, одрживост, техника и екологија.

7

8 ABSTRACT Potential of each society is determined by the availability of raw materials, energy and resources. Intensive economic development, followed by great shocks and degradation of human environment, brought the life of modern industrial society on the verge of the volcano. Unbridled industrialization, irrational consumption of non-renewable energy and matter, breaking the ties with the earth, imposing the logic of indefinite growth, urbandemographic chaos, spiritual exhaustion and risky- everyday life confirm the position of the modern world, which is under utmost discussion. In the spirit of post-industrialism the burning question becomes: how should the man perform the most innocent intervention over nature, and how to bring down to the smallest possible measure? In the theoretical discourse of the experts for human environment, mutual agreement on the necessity of the transformation of valuable scale has been confirming more and more. Over the centuries the cry in the name of the economic growth and material abundance, has greatly challenged the dictation of new values such as: freedom, health and knowledge. However, the anthropocentrist property, deeply-rooted in the modern society tissue, for which the nature is only an objective item, i.e., which revives the instrumental form of relation to the nature, still prevents complete establishment of new logic of life and working culture. Yet the conscience, concerning the proportions of ecological crisis rapidly urges socio-economic, technical-technological, political and cultural efforts in the way to a sustainable society. Incapabilty of the modern is overcome by the green option, capable to create a sound spirit of changes, to sober the sleepy, to reconcile the different, to gather the scattered. Its most important trumps become: ecological conscience, ecological education, behaviour, politics, civil society and numerous modern emancipated forces, but the ecological movement takes the most important place. Of course, it is not a simple manner of transformation of the existing things, but the long-lasting radical and complex process of building essentially different reality. Key words: industrial society, politics, ecology, human environment, risk, pollution, resources, ecological movement, ecological parties, ethics, valuable system, sustainability, technique and technology.

9

10 1. УВОД Експанзијом индустријског раста омогућен је продор друштвеног система у животну средину. Као последица прекорачења границе издржљивости природе уследило је разбуктавање еколошке кризе. Бројне еколошке дебате показују да се проблем деградације животне средине мора посматрати кроз целовит третман моралне, правне, економско-политичке и техничко-технолошке равни. Искључујући песимистичко-апокалиптичну визију модерне цивилизације, али и неоправдани оптимизам, решења проблема мора подразумевати темељни преображај вредности и духа савремене културе рада. Интенција рада је да се, кроз теоријску анализу социјално-економских, као и духовних чиниоца индустријског друштва, пружи јасна слика постојећег стања, али и предочи могући смер измене постојећег цивилизацијског хода. Мултидисциплинираним приступом третирана је односна тематика. Предмет истраживања је савремено друштво у целини, његов данашњи друштвено-економски, политички, културолошки лик са освртом на његове историјске форме. Основно полазиште у раду јесте схватање да је еколошка криза индустријског друштва узрокована диктатом продуктивистичке, антропоцентричне, квантитативне, профитерске логике савремене цивилизације. Прве странице књиге пружају слику развоја екологије и еколошке мисли до данашњег времена. Предочени су проблеми који се тичу саме суштине човекове средине и изворишта еколошке кризе. Такође, пружена су и потребна терминолошка одређења основних појмова и утрт пут за каснију анализу. Следеће поглавље третира социо-културни оквир индустријског друштва. Указано је на апоцентрични и противречни карактер савремене цивилизације, раскринкана логика профита, расветљено међусобно деловање политичког механизма и човекове средине. Констатовано је да се традиционални концепт развоја, фокусиран на производњи материјалних добара и екстремној експлоатацији природних ресурса приближива самом крају. Његов даљи подстицај постаје апсурдан, јер је корист коју 9

11 омогућује све мања, а последице деградације природе све већe. Да би се реализовао концепт одрживе заједнице, тј. обезбедила будућност и спречила планетарна катастрофа коју продукује друштво ризика, неопходно је извршити, дакле, дубоки преображај свих поља на којима почива данашњи друштвени образац. Неопходно је одбацивање владајуће парадигме индустријског развоја, затим откривање суштине праве природе галопирајуће глобализације, изградња демократског политичког амбијента, фаворизација нових извора енергије, расветљавање проблема растућег становништва и идентификација свих индикатора кризе. У четвртом делу се констатује да околиш има све мање снаге да апсорбује и преради огромну количину течног, чврстог, термичког и радиоактивног отпада. Процеси дегенерације животне средине прете да постану иреверзибилни. Дубоки преображај који се тиче размера и карактера светске производње не иде паралелно са иновацијама у оној техници и технологији од којих непосредно зависи очување или нарушавање човекове околине. Такође, у овом делу расветљен је проблем растућег становништва и духовног суноврата савремене цивилизације. Анализом доминантног вредносног система указано је на нужност прихватања нове, квалитативно другачије духовне матрице и напуштања досадашње логике живота по којој,,имати значи бити. Кроз приказ димензија нових ризика, које захуктала модернизација и урбанизација носе са собом, а који потресају данашњу Екумену сводећи је на опасни простор смештен на саму,,ивицу вулкана, обрађено је пето поглавље рада. Изградња и утемељење цивилног друштва и њему примерене еколошке свести и културе, тј. еколошког образовања и понашања, дају наду да уз еманципаторску снагу екологистичког фронта буду понуђене смислене алтернативе и буде прокрчен пут у одрживо друштво. Ова оптимистичка запажања смештена у шести и седми део књиге, нису остала без потребног уплива критике и потребних упозорења које ће потврдити целина закључних разматрања. 10

12 2. НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЕКОЛОШКЕ МИСЛИ 2.1 ПОЧЕТНА СХВАТАЊА О ОДНОСУ ПРИРОДЕ И ДРУШТВА Свет је овај ватра вечно жива која се с мером пали и с мером гаси. Хераклит Питање односа природе и човека актуелизовано је у модерној епохи човечанства, управо разбуктавањем дихотомије између ова два ентитета. Иако се први еко-проблеми указују веома рано, још у време,,неолитске револуције, ипак њихова жестока ескалација наступиће доста касније. Почетно стихијско приступање земљорадњи и сточарству, свакако да није могло произвести теже импликације, како због недостатка савремених оруђа за рад, тако и због присутног осећања страха и поштовања према природи. Тако ће античка филозофска мисао потврдити став да природа и човек представљају нераскидиву целину, при чему природа као недокучива и изненађујућа сила иницира људско прилагођавање с једне стране, али и проматрање услова за њено овладавање и искоришћавање с друге стране. Платон је огромну пажњу посвећивао филозофском мишљењу, сматрајући га најодговорнијим за стање постојеће стварности, за постизање опште хармоније и среће. Не инсистирајући на вредносном доживљају природе, Аристотел једноставно констатује да природа и човек иду ка истом општем добру. Али, идеализовану слику стварности све чешће су осујећивала честа ратна разарања и пустошења. Миграције и проблем пренасељености нарушавали су Аристотелов сан о безбедном граду у коме су сви ушушкани и задовољни. За античке мислиоце излаз из ове ситуације био је у што јачем зближавању личности и заједнице, при чему је заједница постављена за 11

13 најважнији циљ у животу сваког појединца. Но, иронија је да се баш та хармонична веза неумољиво кидала пред очима њених протагониста. 1 Турбулентан живот робовласничког друштва (честа ратовања) неретко је водио тешким еколошким последицама какве су: уништавање извора хране, заразе, пренасељеност одређених регија услед све чешћих насилних миграција. Пропадање полиса, осећај да он није вечна оаза мира и среће изоштриће потребу општег преиспитивања. Разматрања о односу етике и екологије постају све бројнија. Постићи атараксију главни је императив овог времена. Али, док ће за епикурејце човекова спознаја природе водити слободи и срећи изван природе, то ће за стојике срећа подразумевати живот у сагласју с природом. Теоријску мисао старе Грчке карактерисало је поверење у сазнајне могућности човека, његову способност да појми и проникне у све димензије односа човека и природе. Но, упоредо са све видљивијом ерозијом економског, социјалног, културног живота нестајало је време критичко-рационалистичког духа, уступајући простор надолазећим мистериозним представама. Незадовољан и разочаран светом око себе, човек је све више упирао поглед у небо, тражећи од њега наду и спас. Став о цикличном кретању историје по коме се вечито смењују ред и хаос, тј. савршенство и пропадање, полако се напушта. Страх и прихватање идеје о неминовности и пропасти света, те полагање наде искључиво у Божију милост за спасење људског рода, главне су одреднице наступајућег духа средњег века. Бог је покретач историје, усмеритељ друштва схваћеног као морални организам у коме сваки човек задобија и врши неку од улога. Створен као икона Божија човек је постављен да господари свему створеном. Но, његова одговорност је огромна управо због тако важног положаја који му је Творац подарио. Природа, као божија рукотворина, за све људе мора бити простор уважавања. Иако се регилијска начела јудаизма, хришћанства, будизма и ислама међусобно разликују, ипак, њихов заједнички именитељ, кад је реч о природи, био би захтевани однос љубави и поштовања. Став по коме човек треба трезвено да господари негујући и славећи 1 В.Симеуновић,,Филозофија и збиља, ИРО,,Веселин Маслеша, Сарајево, стр

14 читаву васељену као свој дом, нанова ће потврдити и скорашње декларације споменутих конфесија. За хришћанство свет кроз човека превазилази своју смртност и претендује да буде вечан.,,супериорност човека у односу на осталу природу није, дакле, у његовој логици и могућности да се одвоји од природе и постане независтан од ње, већ у могућности да подигне природу на ниво личног постојања и да заједничари са Богом. Човек је утолико био различит од свих других живих бића, уколико је био свестан ограничености природе и њене смртности, стално тежећи да превазиђе те границе природе дајући природи, кроз своју делатност, лични печат и као такву сједињујући је с Богом кроз приношење природе Богу. 2 Полазећи од оваквих уверења Асишка декларација ће гласно осудити: ратове, дискриминацију, културна разарања која резултирају скрнављењу универзума као и свако неконтролисано искоришћавање природе које води њеном и људском уништењу. 3 За разлику од хришћанског учења, источњачке религије заговарају потпуно ослобођење човека од света материје и воље за животом, инсистирајући на предавању сфери несвесног. На овај начин личност се стапа са општим духом који прожима читаву природу. Човек, баш као и пас или било која врста, следи кармички пут на стази задобијања среће и блаженства. Будизам, супротно хришћанству негира човекову позицију господара над светом природе.,,... Када озбиљније размислимо, можемо да уочимо упадљиву сличност између убијања неке дивље животиње из забаве и одузимања живота неком невином људском бићу због хира снажнијег и моћнијег човека. Зато се треба чувати просуђивања о праву на живот било које врсте искључиво на основу њене корисности за људска бића. 4 Учење таоизма и његовог утемељивача Лао Цеа, подразумева постојање невидљивог, неопипљивог бића које је стално у покрету, а које је ипак, 2 И. Мидић,,Хришћаноство и екологија у зборнику,, Екологија и религија (приређивач В. Павловић) Екоцентар, Беорад, стр Lanfraco Serrini,,Хришћанска деклаација о природи'', у зборнику,, Екологија и религија '' цитирано издање стр Lungrig Namgyal Rinpoche,,Будистичка декларација о природи'', у наведеном зборнику стр

15 непроменљиво, вечно и које је творац свега створеног. Законито праволинијско кретање небеских тела око земље узрокује земаљско збивање. Главни циљ човека јесте ослобађање од страха и стицање смирености, као и живота у складу са природом. 5 Јудаизам проповеда хармоничан живот човека са природом и свим њеним становницима. Иако подразумева постојање другог света, јеврејска вера превасходно третира овоземаљски живот. Богу су угодни људи који се не повлаче из света, тј. они који га свесним трудом обогаћују.,,јеврејски религијски празници, заиста нас позивају да станемо пред Бога, страхопоштујући Његову преузвишеност и дрхтећи пред Његовим судом, али то није доминантно расположење у јеврејској вери. Ти празници са радошћу славе циклусе у природи. Рабини су чак наглашавали:,,грешан је онај ко себи ускрати било коју праведну радост овог света. (Бава кама, 91Б).'' 6 Исламска религија, такође, од верника тражи здраворазумско опхођење према природи. Земља, као дар Алахов, не сме се оскрнавити и неконтролисано искоришћавати. Људска умереност је врхунско начело поретка живота. У целини посматрано, све наведене варијанте регилигиозног поимања односа природе и човека подразумевају постојање дисциплиноване и продуховљене везе међу њима. Несумљиво, да су светске религије допринеле стварању и унапређењу еколошке културе, но ипак, наука је сфера од које се очекује систематизовано, организовано, објективно и поуздано сазнање. Иако се наука још увек бори са сопственим ограничењима, какво је нпр. дубоко укорењено механицистичко поимање света које подразумева оштру поделу на тело и дух, логику и осећања, вредности и чињенице, ипак, наука је моћна сила која уноси поредак у свет чињеница и ствара платформу за целисходна људска настојања. Наравно да теологија као теорија религије поред науке, естетике уметности, политике, економије, како запажа Милан Мишковић, може да помогне у успостави холистичког приступа еколошким проблемима, као и изградњи целовитијег погледа на свет и његове проблеме. 5 М. Босанац, О. Мандић, С. Петковић,,Рјечник социологије и социјалне психологије'', Информатор, Загреб стр А.Hertzberg,,Јеврејска декларација о природи'' у зборнику,,екологија и религија'', цитирано издање стр

16 ,,Међутим, у време када се констатује да ниједна религија не нуди валидне разлоге за већину чињеница наше егзистенције, проблем синтезе религијске и научне есхатологије постаје par excellence политичко питање. 7 Остављајући разматрања о духу средњег века и теолошким прилазима која су из њега произашла, позабавићемо се стремљењима која су доцније уследила, тј. после периода средњег века. Елем, откриће Америке и наступајућа ренесанса означила је рађање новог доба. Пуцањем ауре схоластичке традиције и духа средњег века створен је простор за настанак новог приступа према човеку и свету. Развој градова, трговине и занатства иницирао је дубоки преображај на пољу културе, науке и уметности. Промовисање критичког стила просуђивања, супростављање лаицизму поткрепиће настанак хуманистичких наука. Веру, догме, стеге замењује разум, сазнање, индивидуализам и самостална истраживања. Ношени оптимизмом и надом да су на прагу нечег епохалног и прогресивног, тадашњи мислиоци стварају бројне рецепте за напредак човечанства. Међутим, у основни свих ових стремљења лежи механицистичка слика света која ће снажно утицати на потоња поимања човека, друштва и природе. Ф. Бекон сматрајући знање као врхунску моћ поставља циљ науци да омогући човеку да загосподари природом, те да овим учини људски живот богатијим и напреднијим. Глорификујући утилитарне вредности људског сазнања, Бекон ће одбацити све оно што сматра неподесним за његово стицање. Кличући знање је моћ, снага која омогућава овладавање природом, овај теоретичар ће бити један од промотера напретка - феномена који ће постати императив за цивилизацију деветнаестог и двадесетог века. 8 Слично Бекону и за утемељивача рационализма Р. Декарта, знање има сврху једино ако доприноси овладавању сила природе. Отуда његово залагање за изградњу практичне филозофије која ће од људи начинити поседнике и господаре природе. 7 М. Мишковић,,Еколошка криза и еколошка свест омладине'', Виша школа за образовање васпитача у Шапцу, Екоцентар, Шабац стр I. Fetscher,,Увјети преживљавања човечанства'', Глобус, Загреб стр

17 Декарт под природом подразумева јединствену, бесконачну материјалну супстанцу, велики механизам унутрашњих сила чија је суштинска одлика - кретање. Овладати законима физике значи - доћи до сазнања која су у животу врло корисна, јер се њима упознаје,,... сила и дејство ветра, воде, ваздуха, звезда, неба, и свих осталих ствари које нас окружују..., те спознавши ова сазнања постајемо,,господарима и сопственицима природе. 9 Декартов став о природи, као савршеном механизму, усавршиће И. Њутн. Он изграђује идејну платформу за будуће истраживачке подухвате многобројних генерација научника. Њутновска физика, крунско остварење науке седамнаестог века, дала је конзистентну математичку теорију света која је остала чврсти темељ научног мишљења све до деветнаестог века. 10 Међутим, резултати ове теорије утемељене на принципима квантифицирајућег умовања, како запажа Љ. Деспотовић, јесу редукција квалитета на квантитет, суштине на форму, смисла на добит... а човеков однос према природи посредован је фрагметарним и хипотетизованим представама. 11 Изгубивши своју субјектност и атрибут,,светости којим је дуго била заоденута, природа ће крајем седамнаестог века постати искључиво објекат људске узурпације. Господарски однос човека према природи, нарочито ће потврдити надолазећи векови људске цивилизације. 9 R. Descartes,,Практична и јасна правила руковођења духом у истраживању истине, Реч о методи доброг вођења свога ума и истраживања истине о наукама'', Српско филозофско друштво, Београд стр F. Capra.,,Време преокрета'', Глобус, Загреб стр Љ. Деспотовић,,Еколошка парадигма'', STYLOS, Нови Сад стр

18 2.2 ВЕРА И СУМЊА У НАПРЕДАК - ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА XVIII и XIX ВЕКА Не чини човека само дух, нити само тело, већ дух и тело, а када се они одвоје човек више не постоји. Никола Тесла Велики поклич у име разума, прогреса и слободе обележио је период осамнаестог века. Просветитељско поверење у људски разум оличено у Локовој теорији спознаје по којој је људски дух потпуно празна плоча која се исписује чулним искуством, инспирисало је читаво поље науке овога доба. Главна преокупација постаје пронаћи најлакши и најефтинији начин да се савлада сила природе. Међутим, убрзо ће постати јасно да овако експлоататорско, егоистично понашање човека води озбиљном угрожавању природног окружења. Неминовност преиспитивања односа природа - човек, постаје потреба и нужда. Тако ће Џ. Вајт одустати од парадигме прогреса настојећи да открије формулу природног склада између људи, биљака и животиња. 12 Упозорења стижу и од А. Смита, Д. Рикарда и Џ. С. Мила. Најзначајније уверење у делу Д. Рикарда јесте став да ће се економски напредак морати зауставити услед растућих трошкова производње хране, на ограниченим подручјима земље. 13 Озбиљан раскорак између броја становника и средстава за живот наглашава и Т. Малтус у делу,,оглед о принципу становништва. Сматрао је да се становништво множи брже (геометријском прогресијом), а производња хране спорије (аритметичком прогресијом). Решење проблема високе популације, Малтус види у ратовима, гладовању, болестима, те контроли рађања радничке класе и других нижих слојева. Сматрао је да су све државне мере, које имају за циљ да осавремене и унапреде живот 12 Љ. Деспотовић,,Еколошка парадигма'', STYLOS, Нови Сад стр F. Capra,,Време преокрета " цитирано издање, стр

19 радничке класе, врло опасне, јер подстичу размножавање ове популације. Главни друштвени задатак, стога, био би редукција броја становништва како би се установила потребна равнотежа између људских заједница са расположивим количинама хране. Наиме, иако је Малтусово дело значајно, јер пружа глобалан приступ при разматрању проблема становништва и даје модеран аргумент о границама раста доприносећи тиме утемељењу демографије 14, оно је подложно озбиљним замеркама са становишта хуманизма, људске слободе и права на избор. Малтусова смрт, настанак нових критичких прилаза водиће нарушавању целовитости малтузијанизма. Међу овим, новонасталим струјама посебно ће се издвојити неомалтузијанизам као водећи правац демографије. Заговорници овог прилаза, како вели проф. др М. Јанковић, одбацивши основни постулат малтузијанизма о постојаном стремљењу људи ка великом броју деце, истичу,,неисторијску предпоставку о истискивању из људске свести инстикта размножавања. 15 Потпуно занемарујући социјалне, економске, биолошке, психолошке одреднице људске репродуктивне сфере, акценат су ставили на изналажење техничких мера за сузбијање рађања. У ову сврху су пропагирали својеврсну животну филозофију алтруистички,,нашминкану. Међутим, испод фасаде сачињене од душебрижних здравствених, културних и социјалних савета често је скривана патолошка тежња за,,укидањем вишка људи. Разоткривајући ову тежњу с правом можемо поставити питања:,,...који би то били сувишни људи? Ко би то одређивао? Можда су сувишни људи... неке класе? Неки народи? Неке расе? 16 Очигледно да овако предочени животни пројекат редукованог хуманизма и демократије остаје недоречен, конфузан и сумњив. Током деветаестог века њутновско-механичка слика света постаје још развијенија и заступљенија у свим сегментима науке како природне тако и друштвене. 14 Љ. Деспотовић цитирано дело, стр М. М. Јанковић,,Развој еколошке мисли у Србији'', Екоцентар, Београд стр Исто 18

20 Али, постојећем тренду и уверењима убрзо ће противуречити експлозија нових опречних прилаза. Теорија еволуције, промене и развоја, изазваће нови потрес научне галаксије. Дугогодишњи примат физике бива потиснут, док биологија постаје водећа наука. Њен оснивач Жан Ламарк је први научник који износи конзистентну теорију еволуције по којој се сва жива бића развијају из ранијих једноставнијих облика услед притиска у околини. 17 Ламарк је сматрао да су главни фактори еволуције као природног развоја од најједноставнијих ка сложенијим животним облицима - повољне околности и време. Природа удахњује животност материји и даје јој снагу да еволуира. Људи не смеју да се поводе за својим грабљивим инстиктима и да уништавају и осиромашују природне изворе, јер тиме наносе зло сопственој врсти.,,човек својим, сувише неоштровидим, егоизмом у погледу сопствених интереса, својом склоношћу да се наслађује свиме што му је на располагању, једном речју, својом небригом за будућност и за себи сличне, изгледа да ради на уништавању средстава очувања и, чак, на уништавању сопствене врсте. 18 Наводећи ове Ламаркове (користећи Бургињонов извор), Љ. Деспотовић закључује да, иако нас од Ламарка деле стотине година, ипак његове речи показују сву своју животност управо у наше време. Иначе, еволуционистичке појмове унео је у науку пре Ламарка најутицајнији научник деветаестог века Чарлс Дарвин. Он ће први увести у научни језик појмове о мутацији и природном одабирању. Дарвиново дело,,о пореклу врста изазваће праву револуцију, баш како је то својевремено учинио Њутн, два века раније. Новим приступом стварности он ће пољуљати дуго прихватани њутновско-механички модел и ударити темељ савременом еволуционизму. Но, убрзо постаје јасно да и овај прилаз карактерише мањкавост, јер приступима случајних варијација и природног одабирања се не могу објаснити настанак нових врста у еволуцији врста. Како запажа Капра,,...сам Дарвин је утврдио да је то озбиљна пукотина у његовој теорији, али није имао за њу лека F. Capra цитирано дело, стр Љ. Деспотовић цитирано дело стр F.Capra цитирано дело стр

21 Такође, погрешно у овој теорији је схватање да је основна јединица одржања - врста или подврста или неки други градивни елемент у биолошком свету. Наиме, касније се увидело да је јединица одржања образац организације који је организам попримио у свом узајамном деловању са околином. Третирање човека и животиње у истој равни, оспоравање става да је човек боголико биће, произвело је и снажну црквену критику. Оспорена је и Дарвинова главна хипотеза да најјачи увек преживљавају. Но, и поред свега наведеног, мора се признати да је његово учење било иницијална каписла за настанак многих струја од којих се посебно издваја социјални дарвинизам. Додуше, истини за вољу, верује се да претеча овог правца није био Ч. Дарвин, већ Х. Спенсер, британски теоретичар који је биологистичком приступу широм отворио врата. Појам еволуције Спенсер је схватао доста шире, а први пут га употребљава у есеју,,генеза науке (1854), дакле, пет година пре Дарвиновог дела,,о пореклу врста. Пишући о расту друштва он ће закључити:,,раст друштва, према томе, као и раст живог тела, показује основну карактеристику еволуције у њеном двостраном аспекту. Интеграцију видимо не само у формирању веће масе, већ и у све већој кохерентности те масе због збијености делова. 20 Како запажа Руди Супек, главне замерке које се могу упутити Спенсеровом закону еволуције јесу његов изразито натуралистички карактер - не разликовање развојних процеса анорганске од развојних процеса у органској природи и у самом друштву; запостављање друштвене динамике; превага механицистичке над дијалектичком концепцијом. 21 После Х. Спенсера, социјал-дарвинистички правац ће се развијати у неколико школа. 22 За хередитарну школу од примарне важности биће биолошко наслеђивање, док ће утицај средине бити од секундарне важности (А. Вајсман). Најекстремнији представних конфликтне школе био је Л. Гумпловиц, за кога су ратови међу народима нужни као и борба за опстанак међу живим врстама. Умерени социјални дарвинизам 20 Р. Супек,,Херберт Спенсер и биологизам у социологији'', Матица Хрватска, Загреб стр Исто стр Љ. Деспотовић цитирано дело стр

22 (Ратценхофер, Ворд, Опенхајмер) заговара да опречне силе у друштву могу да се међусобно обуздавају тако да је могућ стабилан живот у условима културне државе. Реформистички правац ставио је акценат на акције владе и спровођење разноврсне социјалне политике (Ф. Гелтон). Слом националистичких стремљења после првог и другог светског рата, напредак антропологије резултираће напуштању биологистичких концепција. То не значи апсолутни крах ових стремљења. Спознаја структуре ДНК молекула, водиће реинкарнацији соц-дарвинизма тј. социјалном неодарвинизму (Д. Морис Л. Тајгер) који ће се касније преточити у социобиологију (Е. Вилсон), науку за коју су биологија и култура подједнако важне у тумачењу људских тумачења. Научну мисао деветнаестог века осим еволуционистичких карактеришу и социјалистичка поимања. За протагонисте социјалистичке идеје Маркса и Енгелса, у широком спектру истраживачких напора, важно место заузима претресање односа друштво - природа. Наиме, између човека и природе постоји трајна веза, јер једно без другог не може. Човек као део природе 23, потврђује своју природност тј. део своје суштине. За Маркса човек је превасходно друштвено биће, али као део природе, он је свакако и природно биће. Кроз активизам, човек делује на природу тј. предмете изван себе и мењајући их он се преображава на физичком и умном нивоу. Као свесно генеричко биће, човек прерађује анорганску природу те производи предметни свет. За разлику од животиње која једнострано производи само оно што јој је непосредно потребно, човек је у својој производњи слободан универзални стваралац. Поводећи се законима лепоте, он производи према мери сваке врсте, за разлику од животиње која се руководи потребама искључиво своје врсте. 24 Друштво је природни оквир у коме се човек потврђује као стваралац и као такво оно претходи друштву као историјској творевини. Човек рађа сопствену историју, он се изграђује прогресивно кроз етапне напоре. Друштвеном пракосом он 23 К. Marx- F, Engels,,Дела III'', Просвета, Београд стр К. Маrx - F. Еengels,,Економско-филозофски рукопис из 1844.год. Рани радови'', Напријед, Загреб стр

23 се сједињује са природом. Одредница људске праксе је сврха, она је основни покретач људског кретања. Људски рад Маркс схвата као процес размене материје између човека и природе, а способност човека да производи оруђе за рад представља његово генеричко својство које он испољава само у друштву. Основни облик отуђења је, у ствари,отуђење рада тј. отуђење од онога што одређује човека, а што је његова суштинска одредница. Отуђење рада (отуђење од услова рада, процеса рада, резултата рада) потка је свих видова отуђења човека, те тиме и отуђења човека од природе. 25 Историјским развојем друштва економски услови производње добијају на значају, развијају се производне снаге, људске потребе, настаје приватна својина. Капиталистичком друштвеном образцу који почива на монополу приватне својине иманентна је стихијска производња, трка за профитом, пренебрегавање стварних потреба и експлоататорски однос према природи. Оваква друштвена платформа иницира, осим отуђења рада, и отуђење човека од природе. Остварење истинских потреба, процес разотуђења Маркс види у комунизму тј. у успоставлјању слободне заједнице људи. Реч је о друштву у коме свако добија средства за свестрано развијање својих склоности и где је остварена лична слобода. Социјалистичка револуција је пут који омогућава да се дође до овог хармоничног друштва, односно да се потисне владајућа класа капиталиста, а да на њено место дође класа произвођача која ће умети између осталог да развије складне везе између друштва и природе. 26 Међутим, интерес за очување природне равнотеже превазишао је оквире социјалистичке бајке. Пројектована социјалистика заједница, као и друштва Запада, много су више обећавала, него што су била у стању да понуде. Оба друштвена система су прихватала логику индустријског развоја што је водило јачем продубљивању глобалне еколошке кризе. 25 Д. Ж. Марковић,,Социјална екологија'', Завод за удџбенике и наставна средства, Београд стр Опширније у И. Т. Фролов,,Социјализам и глобални проблеми цивилизације'', зборник радова,,социјализам на прагу XXI века'', Комунист, Београд

24 2.3 ЕКОЛОШКА КРИЗА И САВРЕМЕНА ТЕОРИЈСКА МИСАО Криза наде је болест нашег времена. F. Major Савремана епоха је потврдила неодрживост квантитативног модела раста, тј. цивилизацијског модела који почива на бесконачном исцрпљивању природе. Наново се иницира потреба за изналажењем смисленијих путева друштвеног развоја. Суштина еколошке кризе мишљења је у кризи концептуалног оквира мишљења и основних претпоставки модерног индустријског друштва и цивилизације: продуктивистичке логике према којој производња материјалних добара постоји ради стицања профита или државне акумулације, а не ради задовољења аутентичних људских потреба, затим опсесивне (патолошке) потрошње у којој вредности,,имати (ствари) има предност над,,бити (остварење људских потенцијала) једнодимензионалног (техничког) процеса који претвара и природу и човека у своје инсрументе. 27 Кривица за ерупцију еколошке кризе не може се приписати искључиво индустрији, науци и политици. Наиме, потребно је целокупну друштвену свест ставити под лупу критике. Не ради се о томе да треба сву досадашњу цивилизацијскодруштвену (и техничку) традицију одбацити као крајње непријатељску, већ је реч о нужности мењања човековог устаљеног односа према природи. Успешно превазилажење нагомиланих еколошких проблема подразумева настанак сасвим новог друштвеног контекста чиме се ствара простор за узајамно приближавање човека и природе, али и човека са човеком чиме се отклањају и ублажавају последице моралног и физичког пропадања савремене Екумене. Није у питању једноставан замах, јер је модерна концепција друштва израсла из, вековима прихватане и разрађиване, механицистичке визије света. На механицистичком обрасцу утемељено је модерно друштво и тиме је настављена даља деградација света, живота и рада. Андре Горц открива спрегу између еколошке кризе и кризе савременог 27 Брун,,Образовање и васпитање за опстанак'', Задужбина Андрејевић, Београд стр

25 друштва. Критикујући профитерску логику, он тврди да су оба друштвена сценарија (западни и источни), прихватајући идеју раста, себе осудила на гомилање еколошких проблема. Иако лево оријентисан,али знајући да социјализам није имун на технофашизам, Горц јасно поручује:,,екологистички захтев је заснован на фундаметалним претпоставкама. Због тога он није подложан ценкању, погађању. Социјализам не вреди више од капитализма ако се служи истим оруђем. Потпуна владавина човека над природом неизбежно повлачи то да техника којом се та владавина врши доминира над човеком. У одсуству неког другог избора, још увек више вреди нуклеарни капитализам од нуклеарног социјализма, јер ће први мање оптеретити будућност. 28 За Адорна и Хоркхајмера историја подређивања природе је историја угњетавања човека од човека. На путу усавршавања ум врло често пада у противуречност што резултира редукцијом људске слободе. Уништавање природе кроз настојања да се сломе њене силе, у ствари води већој природној присили чиме се субјекат и објекат своде на исту раван.,,оно што се чини тријумфом субективне рационалности, подвргавање бивствујућег под логички формализам, искупљује се послушним подређивањем под непосредно дато. 29 Добровољно робовање савременој потрошњи, диктату тржишта како говори Маркузе, начинило је од модерног човека роба зависног од господара масовне производње и створило је од друштва - заједницу конформиста, неспособну да се критички односи према дискутабилној стварности. Осим омладине и интелигенције осећај за побуну губе сви други друштвени слојеви. Њихов протест је вапај против репресивног карактера модерног друштва и позив за оживљавање потиснутих вредности какве су љубав,слобода,присност...,,овде, у овим слојевима,пре сваке политичке стратегије и организације,ослобођење постаје животна и,,биолошка потрeба А. Gоrz,,Екологија и политика" Просвета,Београд1982.стр M. Horkheimer i T. W. Adorno,,Дијалектика просветитиљства'', Логос, Сарајево стр H. Marcuse,,An Essаy on Liberation'', Beacon Press, Boston стр

26 Радикална критика еколошке кризе западне цивилизације захтева снажну критику њене економије јер, како вели, Србобран Бранковић,,разлог човекове деструкције природе у западној цивилизацији свакако треба тражити у економији. Наиме, ослобођени духови управо су у вртлогу економског perpetum mobile-a те цивилизације. Природа је тамо објекат, јер је субјекат изазвао вртоглаву акцелерацију економског замајца и више је не може зауставити. 31 Тако су источноевропска друштва, у ствари, била последица,,неуспеле утопијске авантуре оличене у идеологији великог скока. 32 Вештачким резом, наглим политичко-административним декретом, заустављено је културно и друштвено-економско поглавље живота при чему су неплански форсирани нови путеви. Оставши без прошлости и наставка потребне историјско- континуиране потраге, друштвени развој је морао остати мањкав и кратковечан. Савремени теоријски прилаз односу човека и природе све више открива значај систематске анализе многобројних схватања ове тематике. Проблем човекове (животне) средине, као простора у коме он обитава, гради односе и прима утицаје, веома често је предмет теоријског и терминолошког размимоилажења. Ради стварања јединствене теорије на овом плану, за науку постаје императив изградња јединствених критеријума за вредновање човекове средине. Потреба стварања категоријалног и појмовног реда и поретка све је неопходнија. Сразмерна је потреби разрешавања ситуације наглог ширења еколошких проблема. Решавање проблема животне средине кроз различите теоријске приступе и разноврсне научне дисциплине, као и кроз њихово међусобно преплитање, временом је ударало темеље новој науци под чијим ће се окриљем односна тематика свеобухватно третирати. Реч је о екологији за коју најчешће везујемо област проучавања односа живих бића према њиховој средини, њихов међусобни однос у средини и утицај средине на жива бића. (Д. Ж. Марковић) 31 С. Бранковић,,О разлозима човековог сукоба са природом'' у зборнику ''Екологија и криза'', Поља, Нови Сад стр Исто 25

27 Међутим, уз назив екологија с годинама буја права поплава придева: социјална, хумана, урбана, политичка, индустријска, људска, медицинска, биолошка... Наравно, ово је разумљиво, јер је реч о последицама друштвеног, привредног и научног развоја модерног друштва. Свака од предочених еколошких дисциплина означава специфичну предметност изучавања. Сматра се да је прекретница у историјском ходу екологије, њено одвајање из строго биолошког фокуса које је уследило открићем еко-система. (Тенесли 1935.г.) Овим је успостављена платформа за екологизацију многих дисциплина за које ће екосистем постати основна јединица проучавања. Иначе, под екосистемом ће се подразумевати функционална заједница која се састоји од интеракције организма и свих аспеката околине у било којој специфичној области. 33 Касније се, како објашњава Д. Ж. Марковић, 34 екологија усредсређује на проучавање међусобних односа екосистема. Изазов постаје откривање оних зона у којима се преламају разни екосистеми који заједно чине целину - биосферу. Размена енергије, ланац исхране, циркулисање кисеоника и угљен-диоксида представљају бројне природне међуутицаје између екосистема. Интересовање за животну средину свих бића, тј. Биосферу, представља следеће поглавље у развоју екологије. Наредни корак у обличавању екологије представља третман човековог положаја у биосфери. Ова фаза представља рекапитулацију положаја човека у биосфери од самог почетка до данас. Тако је текао пут којим се екологија конституисала као природна и хуманистичка наука. Као природна није смела искључити човека, а као хуманистичка наука није смела бити одвојена од природе.,,у ствари, како се често указује, екологија својим сазнањима треба да допринесе стварању хуманијих услова живота превазилажењем присвајачког односа друштва према природи који не води рачуна о основном еколошком принципу да у природи постоји еколошка условљеност, повезаност.'' М. Ђукановић,,Еколошки изазов'', Елит, Београд стр Д. Ж. Марковић,,Социјална екологија'' цитирано издање стр Исто стр

28 школе. 36 Сам термин хумана екологија у почетку је схватан као медицински феномен Иначе, прелаз од чисто билошке екологије ка хуманој, уследио је почетком двадесетог века. У односу на тзв. биолошку, хумана екологија у центар истраживачког захвата ставља специфичне односе који се развијају између човека и његове околине. (психолошке, социолошке, друштвене...). На терминолошко уобличавање и појашњење хумане (те потоње) социјалне екологије указали су многи аутори чикашке који објашњава утицај средине на човека. Међутим, медицина није област која изучава утицај средине на човека. Као заинтересоване науке овог проучавања појављују се: техника, социологија, економија, архитектура и право. Хумана екологија се јавља као поље проучавања хумане популације тј. у предмет њеног изучавања улази тзв. еколошки комплекс : становништво, околина, технологија и организација. Стварањем еколошког комплекса створена је могућност анализирања стабилности и промена унутар друштвене структуре што је водило да нова оријентација у хуманој екологији означи рађање социјалне екологије. У ствари, хумана и социјална екологија представљају посебне науке, но оне једна другу не искључују већ се, напротив, допуњују и подупиру. Дакле, иако је хумана екологија претходила настанку социјалне 36,,Употреба овог термина приписује се H. H. Barrowu у једном говору 1922.године. Хумана екологија тако сe почела бавити односима које постоје између човека и његове околине, у којима особито под техничким развитком и новим технологијама настају нови антропогени биотопи. Хумана екологија назива се и истраживачка предметност америчке психологије околине, односно, психичко - просторна околина, географска као и урбана околина и њихов утицај на људско понашање. Bernhard Glaeser сматра да су, за развитак хумане екологије значајни доприноси и поједини аспекти у дисциплинарном развоју утемељени у географији, биологији, психологији и социологији. Већ 1921.год. употребљава се појам социјална екологија код E. R. Parka i E. W. Burgessa. Ови аутори, сходно предмету своје знанствене преокупације, под социјалном екологијом подразумевају еколошки начин проматрања људског друштва а напосе процеса планирања развоја великих градова (урбанизације)''.- J. Huber str. 2., K. Ruppert, Kulturlandschaf erhalten heisst Kulturlandschaft in Gefahr, Munchen1976. str. 43; R. Bornkamm >> Grundprinzipien der Okologie<< u Der mathematische und naturwissenschaftliche Unterricht 24. B. d. str Frankfurt 1971; Bernhard Claeser >> Einfuhrung in die Humanokologie<< IIUG dp, 83-7 Berlin str. 5. Robert E. Park, W. Ernest Burgess, Introduction tu the Science of Sociology, the Univ. of Chicago Press у И. Цифрић,,Социјална екологијa''глобус, Загреб,1989, str

29 екологије, реч је о дисциплинама које постоје и развијају се упоредо. Наиме, индустријализација, урбанизација и технолошка револуција у развијеном делу света убрзо су показале своје тамне стране, што је водило порасту заинтересованоасти за животну средину, те тиме и појави социјалне екологије. Од нове науке се очекивало да унапреди човекове услове живота у природној и друштвеној средини појединачних друштава. Међутим, недостатак јединственог научног гледишта око дефинисања и одређивања предмета истраживања и места које социјална екологија има у корпусу друштвених наука, резултирало је извесним аномалијама у њеном развоју. Прецизније, социјална екологија се спорије развијала; минимизиране су њене реалне могућности на пољу решавања еколошке проблематике; прећуткивана је њена инфериорност од стране опште социологије; смањен интерес за емпиријска истраживања на овом пољу; а треба споменути и постојање веома сиромашног фонда односне литературе. Но, и поред свега овог, социјална екологија се изборила за свој статус важне дисциплине која, како објашњава Д. Ж. Марковић, представља,,посебну социологију која за предмет свог проучавања има специфичне везе између човека и његове средине, истражујући (у концепту опште концептуализације универзума уједињеног са специфичним условима живота) утицај животне средине, као укупност природних и друштвених чинилаца на човека, као и утицај човека на његову животну средину са становишта његовог очувања као оквира човековог живота, као природнодруштвеног бића. 37 У овом ритму др Гордана Митић, такође, закључује да је општа социологија показала заинтересованост за еколошке проблеме, али да је, држећи се традиционалне шеме дисциплинираних подела, остала по страни, те тиме омогућила развој социјалне ( и људске) екологије. 38 Од социјалне екологије се очекује да истражи утицај човека на његову природну средину, на тај начин што се бави питањем индустријског система као 37 Д. Ж. Марковић,,Социјална екологија'' цитирано издање стр Г. Митић,,Екологија и социологија'' у зборнику,,самоуправно друштво и екологија'', ЦМУ, Београд стр

30 техничког, али и као друштвеног система. У ствари, социјална екологија осим што под лупу критике ставља индустријски систем, она мора да осветли и сва спорна еколошка питања која се тичу целине индустријског друштва,,будући да је социјална заједница природни медиј између индустријског и природног система. 39 Иначе утемељење социјалне екологије И. Цифрић 40 приказује у односима техничког, социјалног и природног система. Из њиховог садејства али и међусобног односа израњају три приступа: технологизам, антропоцентризам и натурализам, и њима иманентне три хипотезе: - Хипотеза технолошког суфицита - полази од става да је технологија најважнија сфера од које зависи будућност. Њене могућности су бројне и неиспитане. Индустријска цивилизација почива на уверењу да од умешности коришћења технолошких благодети зависи судбина друштва. - Хипотеза еколошког дефицита - пренаглашава димензије еколошке катастрофе. Појачана технизација друштва деградира природу и редукује њену способност за сопствену саморепродукцију. Императиав постаје: 1. Обезбедити право природе на своју природну саморепродукцију тј. конзервирање стања. (или) 2. Кроз људску акцију социјализовати природу и помоћи јој у саморепродукцији. - Хипотеза социјалног максимума - темељи се на доминантним друштвеним уверењима које продукује владајућа економска и политичка елита. Реч је о циљевима који подразумевају квантитативни раст, јер квантитет постаје мерило квалитета (,,више је увек боље ), а искоришћавање техничких могућности и природних ресурса - нужност на путу ка друштву обиља. Хипотеза социјално-еколошког оптимума је најважнија за социјалну екологију. Она полази од ограничености природних ресурса и деловања природних закона, као и од умешности човека да управља техником зарад остварења друштвених оптималних циљева. Овако фокусирани циљеви творе једини разумни модел развоја који не пренебрегава сасвим иизвесна максимизирања. 39 И. Цифрић,,Социјална екологија'' цитирано издање стр И. Цифрић,,Контекст социјалне екологије" у,,ревија за социологију", 1/2, Загреб стр

31 Социјална екологија, такође мора бити спона између екологије и политике, захваљујући свом ангажману на пољу сусрета еколошке политике са општом политиком заједнице. Она мора указати на димензије еколошке кризе и могуће путеве њеног разрешавања. Дакле, осим теоријске улоге у смислу социјално-еколошких циљева човекове производне делатности, она не може одбацити практичну друштвену улогу.,,она се тако може схватати и као пројектовано научно истраживање за решавање конкретних проблема, али и поимање комплексних човекових визија могућих алтернатива будућег историјског развоја. 41 Даље, постоје велике сличности између социјалне екологије и тзв. голобалне екологије. По неким ауторима (нпр. С. Н. Соломине) глобална екологија проучава узајамно дејство друштва и природе као и законитости њиховог међуделовања. За разлику од ње социјална екологија претреса глобалне проблеме људског развоја какви су: заштита животне околине, проблем енергетских ресурса, глад, болести, освајање богатства океана. Глобална и социјална екологија се преклапају у простору третмана - еколошког садејства друштва и биосфере, док се мимоилазе у тачки разматрања садејства друштва са органском природом - за коју је заинтересована само глобална екологија. Од седамдестих година двадесетог века расте заинтересованост за еколошку проблематику од стране стручњака различите професионалне оријентације. Реч је о времену узлета енвиронментaлизма - правца снажно заинтересованог за успостављање људског управљања средином. Осим усредсређења на заштиту и очување ресурса, енвиронментализам подстиче преусмеравање друштвених циљева и изградњу сасвим другачијег прилаза животној средини. Такође, заштита животне средине постаје све више и економски проблем са становишта макро и микро економских проблема. 42 Захуктала индустријализација, поред стварања друштва обиља, допринела је екстремној деградацији животне средине, као и еколошке равнотеже. У овом смислу појава индустријске екологије одговара настојањима да се изврши екологизација производње, сачувају ресурси и унапреди квалитет животне средине. Затим, како је 41 Исто стр А. Низ,,Економика и животна средина'', Економика, Москва стр