Inter i intra-hospitalni transport traumatizovanog pacijenta

Transcription

1 Inter i intra-hospitalni transport traumatizovanog pacijenta Doc dr Radmilo J Janković Katedra urgentne medicine, Medicinski fakultet Niš, Srbija Transport kritično obolelog pacijenta može biti neophodan u mnogim kliničkim situacijama. Prehospitalni transport potreban je nakon teške politraume ili kao rezultat po život opasne bolesti, kao što je to slučaj kod: infarkta miokarda, spontanog intrakranijalnog krvarenja ili metaboličke kome. Traumatizovani pacijenati mogu se transportovati između zdravstvenih ustanova ili unutar same ustanove u slučaju da pojedini terapijski ili dijagnostički postupci (CT, MR) nisu dostupni na mestu inicijalnog zbrinjavanja. Tokom transporta traumatizovani pacijent izlaže se dodatnim rizicima koji mogu dovesti do dopunskog morbididiteta pa i rezultirati smrtnim ishodom. Transport traumatizovanog pacijenta pre svega predstavlja pružanje mera životne potpore u nepovoljnom okruženju. Neadekvatna priprema bilo pacijenta ili medicinske ekipe zadužene za transport može proizvesti situaciju u kojoj medicinsko zbrinjavanje tokom prevoza ne može zadovoljiti vitalne potrebe pacijenta. Analiza odnosa rizik-benefit, puna procena stanja pacijenta, primena mera reanimacije i stabilizacije politraumatizovanog pacijenta, kao i precizna i tačna provera transportnih sredstava moraju se u potpunosti sprovesti pre izvođenja prehospitalnog, interhospitalnog ili intrahospitalnog transporta. Rizici tokom transporta traumatizovanog pacijenta mogu se smanjiti pre svega ispravnom strategijom i angažovanjem adekvatno specijalizovanog i osbosobljenog personala ali i obezbeđivanjem dostupnosti specifične opreme i to u prvom redu savremenih monitoriskih sistema.

2 Iako postoje razlike između intra i interhospitalnog transporta u pogledu: indikacija, trajanja transporta, okolnosti sprovođenja transporta, dostupnosti pomoći u slučaju komplikacija, osvetljenja, raspoloživog prostora za rad, opreme, i dr., glavna načela sprovođenje transporta su slična. Naizgled se može zaključiti da intrahospitalni transport nosi manje rizike po pacijenta od interhospitalnog transporta, jer traumatizovani pacijent ne napušta sigurno okruženje u bolnici. Međutim, i u bolnici možete ostati sa politraumatizovanim pacijentom zaglavljeni u liftu bez električne energije, ili na radiologiji ostati bez svežeg dotoka gasova. Dakle, uvek morate biti spremni na najgori mogući scenario i na vreme razmotriti odlaganje intrahospitalnog transporta ukoliko je potrebno. Rani ili odloženi transfert raumatizovanog pacijenta U transportu traumatizovanih pacijenata uvijek postoji delikatna ravnoteža između brzine i sigurnosti. Verovatnoća uspešne stabilizacije pacijenta i vreme koje je za to potrebno može značajno varirati od situacije do situacije. Kod akutnog infarkta miokarda ili moždanog udara, bolesnik se mora transportovati u najkraćem mogućem roku neposredno nakon preduzetih mera kardiopulmonalne reanimacije. Slična je situacija i sa politraumatizovanim pacijentom. Interhospitalni transport traumatizovanih pacijenata Optimalno organizovani sistemi zbrinjavanja traumatizovanih pacijenata u svom središtu imaju visoko specijalizovane trauma centre prema kojima se direktno transportuju traumatizovani pacijenti koji zahtevaju specijalizovani tretman. Međutim, priroda povreda traumatizovanih pacijenata ponekad ne iziskuje direktan transfer do trauma centara tako da nivo pružanja adekvatne zdravstvene nege tokom inicijalnog zbrinjavanja može imati značajan uticaj na preživljavanje. Prehospitalno zbrinjavanje Uspešno prehospitalno zbrinjavanje pre svega zavisi od: ranog prepoznavanje kliničkih problema, pružanje osnovnih mera životne podrške, osposobljenosti tima za transport da sprovodi zbrinjavanje, brzog i efikasnog transfera ali i spremnosti

3 medicinskih ekipa da preuzmu dalje zbrinjavanje. Brzo upozorenje hitne pomoći pozivom na broj 94 jako je važno za efikasno zbrinjavanje povređenih. Dispečer službe hitne medicinske pomoći onda može upozoriti dodatne službe kao što su: policija, vatrogasna služba, helikopterska službe itd. Ekipa za prehospitalno zbrinjavanje Način prehospitalnog zbrinjavanja značajno se razlikuje između različitih država. Medicinski personal različitog nivoa edukovanosti i obučenosti može biti uključen u prehospitalno zbrinjavanje i to: 1. medicinski tehničari koji mogu pružati samo osnovne medicinske postupke, i to prvenstveno vezane za sam transport povređenih, 2. paramedikusi (tehničari dodatno obučeni za pružanje mera životne potpore, prvenstveno su angažovani u anglo-američkom modelu hitnog medicinskog zbrinjavanja), 3. medicinske sestre obučene za rad u hitnim slučajevima, 4. lekari specijalizovani za pružanje urgentnih medicinskih postupaka: specijalisti urgentne medicine, anesteziolozi, intenzivisti ili hirurzi sa adekvatnim treningom. Ekipe za prehospitalno zbrinjavanje mogu biti deo već postojećeg tima ambulante za hitnu medicinsku pomoć ali i potpuno izdvojena jedinica hitnog medicinskog zbrinjavanja kao što je to slučaj sa helikopterskim medicinskim ekipama. Po potrebi, ekipe za hitno zbrinjavanje mogu se pojačati i drugim članovima tima u zavisnosti od specifičnosti situacije (prisustvo psihologa i toksikologa kod masovnih nesreća). Dobra komunikacija je ključ uspeha u prehospitalnom zbrinjavanju. Vođa tima ne bi trebao da se uključuje u zbrinjavanje povređenih, njegova uloga je da daje tačne i pravovremene naloge ostalim članovima tima. Medicinsko zbrinjavanje na mestu nesreće i tokom transporta Prvi korak u medicinskom zbrinjavanju na samom mestu nesreće jeste da se utvrdi status vitalnih parametara povređenog prema ABCDE pristupu algoritma naprednih mera životne potpore (ALS algoritam). Najvažnije pitanje koja zahteva brz

4 odgovor je da li je kardiorespiratorni status povređenog pacijenta stabilan odnosno postoje li hitni problemi vezani za: prohodnost disajnog puta (Airway), sam akt disanja (Breathing) ili kardiocirkulatorni status (Circulation). Ukoliko je pacijent stabilan i nema potrebe za urgentnim transportom, onda pažnju treba fokusirati na znake neurološkog deficita (Neurologic Disability) uz izlaganje (Exposure) povređenog detaljnoj inspekciji i pregledu. Međutim ukoliko je stanje traumatizovanog pacijenta nestabilno, lekar mora hitno proceniti da li se problem može rešiti primenom jednostavnih postupaka i sredstava na samom mestu nesreće (npr. iglena dekompresija tenzionog pneumotoraksa). Ako nema brzog rešenja, kao u slučaju penetrantnih povreda grudnog koša ili u slučaju teške politraume, onda je imperativ ne gubiti vreme već transportovati pacijenta u najbližiji trauma centar što je pre moguće. Na inicijalnom mestu zbrinjavanja jedna od najdelikatnijih odluka je procena težine povrede i ugroženosti vitalnih parametara u odnosu na planirano trajanje transfera do najbliže ustanove. U tom svetlu ukoliko se očekuje duže trajanje transporta, kod životno ugrožavajućih povreda, zbrinjavanje se započinje na terenu i nastavlja tokom transporta. Na terenu, sprovođenje inače rutinskih medicinskih procedura može biti značajno otežano u nepristupačnim uslovima trauma okruženja (intubacija pacijenta noću, bez adekvatne osvetljenosti ili na kiši, obezbeđenje disajnog puta politraumatizovanom pacijentu zaglavljenom na mestu saobraćajnog udesa značajno odlaže izvlačenje i dalji transport, uspostavljanje venskog puta kod promrzlog pacijenta itd.). Iako je imobilizacija kičmenog stuba nakon traume sastavni deo pojedinih algoritama za prehospitalno zbrinjavanje, ukupan benefit ove procedure se pokazao kontroverznim a naročito u svetlu istraživanja koja su pokazala da rutinska primena vratnog kolara dodatno povećava vrednosti intrakranijskog pritiska nakon teških traume glave. Stabilizacija vratne kičme sa druge strane može i dodatno otežati prehospitalno obezbeđenje disajnog puta. Praćenje telesne temperature je neophodno tokom dugotrajnog transporta s'obzirom na to hipotermija može dodatno ugroziti pacijente sa opekotinama i teškim krvarenjem ometajući proces koagulacije. Vezano sa tim, neophodno je tokom prehospitalnog transporta obezbediti grejanje pacijenta pomoću električnih ćebadi ili sistema za grejanje infuzionih rastvora.

5 Izbor transportnog sredstva Do sada nisu pronađeni objektivni kriterijumi koji bi favorizovali uputrebu odeđenih prevoznih sredstava (drumska ambulantna vozila, helikopter ili avion) tokom interhospitalnoh transporta. Izbor između drumskog ili vazdušnog transfera zavisi od mnogih činilaca, kao što su: dostupnost, cena transporta, odlike reljefa područja i vremenske (ne)prilike. U nekim slučajevima, drumski transport kritično povređenog pacijenta ima prednosti obzirom na to da u samom vozilu ima više prostora za dijagnostičku ili terapijsku opremu uz manje buke i vibracije u odnosu na vazdušna prevozna sredstva. U drugim pak slučajevima, prednosti kraćeg transporta vazdušnim prevozom moraju se uzeti u obzir. Vazdušni prehospitalni i interhospitalni transfer zastupljeniji je u zemljama sa velikim prostranstvima u kojima su zdravstvene ustanove međusobno jako udaljene (Kanada, Australija, SAD) ali i među zemljama koje se odlikuju ošrtijim vremenskim prilikama, naročito zimi koje dodatno produžavaju trajanje drumskog transporta ili ga ponekad čine nemogućim (Rusija, Skandinavske zemlje, Kanada). Bilo da je u pitanju helikopter ili avion, u transferu moraju učestvovati lekari dovoljno obučeni u pružanju medicinske pomoći tokom vazdušnog transporta. Uticaj smanjenja barometrijskog pritiska i hipotermije na pogoršanje respiratorne funkcije mora se uzeti u obzir tokom vazdušnog transporta. Pad parcijalnog pritiska kiseonika i sledstvena hipoksemija izraženija je kod helikopterskog transporta zbog gubitka pritiska u kabini. Vazdušni transfer dovešće takođe i do povećanja zapremine slobodnog gasa u ambdominalnoj ili intrakranijalnoj šupljini, čineći ovkav tranfer nepodesnim. Uticaj fenomena akceleracije-decerelacije na hemodinamsku stabilnost povređenih bilo tokom drumskog ili vazdušnog transfera mora takođe biti uzet u obzir. Medicinski tretman tokom transporta Bez obzira na nivo tehničke opremljenosti i dostupnosti medikamenata, sredstava i monitoring tehnologije u vozilu za transport, tokom interhospitalnog transfera mora se obezbediti nivo medicinskog zbrinjavanja što sličniji onome u jedinici intenzivne nege. Svi lekovi ali i derivati i produkti krvi potrebni za zbrinjavanje povređenog (eritrociti, sveže zamrznuta plazma, koncentrati faktora koagulacije) a koji se inače ne koriste u svakodnenom radu, moraju se preuzeti pre samoga transporta. Kod interhospitalnog

6 transfera oni se trebuju i preuzimaju iz zdravstvene ustanove iz koje se povređeni transportuje. Kritični incidenti vezani bilo za aktuelno stanje pacijenta (iznenadan pad saturacije, nagla hipotenzija) ili okolnosti transporta (akcidentalna ekstubacija, gubitak venskog puta) mogući su i treba ih tretirati u skladu za protokolima intenzivnog lečenja. Ukoliko medicinska ekipa za transport nije direktno učestvovala u prethodnom medicinskom zbrinjavaju, ona mora biti detaljno upoznata sa tokom prethodnog zdravstvenog tretmana. Tim za transport mora biti sposoban da predvidi moguće komplikacije i da na preventivno reaguje pre započinjanja transfera. Tokom interhospitalnog transfera bilo da se radi o drumskom ili vazdušnom transportnom sredstvu neophodno je da imati dobro fiksirana sklapajuća nosila i kolica na kojima bi trebala stajati sva neophodna oprema tokom transporta. Ukoliko je moguće monitoring traumatizovanog pacijenta mora biti što približniji monitoringu u jedinicama intenzivnog lečenja. Moderni monitori skorašnje proizvodnje su: portabilni, lako prenosivi, poseduju mogućnost samostalnog baterijskog napajanja i čuvanja podataka. To ih čini idealnim za transport pacijenta, ali tokom transporta moraju biti stabilni i dobro fiksirani kako bi se izbegla mogućnost akcidentalne diskonekcije ili pada. Minimum neophodnog monitoringa svakako podrazumeva praćenje: 1. srčane akcije preko najmanje tri EKG odvoda 2. krvnog pritiska neinvazivnom ili invazivnom metodom merenja 3. saturacije hemoglobina kiseonikom - pulsna oksimetrija (sl. 1) 4. vrednosti izdahnutog ugljen-dioksida (kapnometrija i kapnografija) 5. telesne temperature Kapnografski monitoring naročito je poželjan kod transporta mehanički ventiliranih pacijenata sa teškom kraniocerebralnom traumom, obzirom na to da su promene parcijalnog pritiska ugljen-dioksida posledično povezane sa moždanom perfuzijom i vrednostima intrakranijalnog pritiska. Primena portabilnih bilo automatskih ili manuelnih defibrilatora (sl. 2) takođe se danas smatra obaveznom u transportu kritično obolelih pacijenata. Ukoliko se transportuje mehanički ventilirani pacijent, čini se da je u odnosu na klasične transportne respiratore bolje koristiti portabilne ventilatore koji se

7 upotrebljavaju u JIN. Ovakvi ventilatori omogućiće sofisticiraniju ventilacionu podršku uz ubotrebu različitih modova invazivne i neinvazivne ventilacije i pozitivnog endekspiratornog pritiska ukoliko je to potrebno. Naravno njihova primena skopčana je sa tehničkim poteškoćama u smislu obezbeđenja komprimovanog gasa u ambulantnom vozilu. Vozila za transport moraju biti snabdevena cilindrima sa kommprimovanim kiseonikom ili vazduhom. Pre početka transporta količina gasa u boci proverava se merenjem pritiska u boci. Količina gasa izračunava se množenjem očitanog pritiska sa zapreminom boce. Određivanjem protoka gasa u minuti i procenta kiseonika u udahnutoj smeši gasova može se odrediti maksimalno vreme tokom kojeg transport mora biti završen kako pacijent ne bi ostao bez kiseoničnog snabdevanja (npr. ukoliko je pritisak očitan na manometru 5-litarske boce sa kiseonikom 180 bara; ukupna količina preostalog kiseonika u boci iznosi 900 litara. Ukoliko za rad ventilatora koristite protok gasova od 15 l/min a procenat kiseonika u smeši gasova je 50%- FiO2=0.5 imaćete ukupno 120 minuta da završite transport (900:(15x0.5)=120) ). Danas je u rutinskoj upotrebi sve više lekova kratkog trajanja dejstva i bolje titrabilnosti. Upotreba modernih špric pumpi za kontinuiranu infuziju: sedativa, analgetika i inotropa, danas je hotovo neizostavni deo svakog interhospitalnog transporta. Ne retko ovim sistemima rukovodi se pomoću modernih softvera, tako da lekari koji učestvuju u transportu povređenih moraju poznavati princip rada ovih aparata. Uvek pre započinjanja transporta mora se proveriti ima li dovoljno rezervnih špriceva na raspolaganju za pokrivanje potreba pacijenta tokom transporta. Osim toga, zavisno od tipa pumpe, ponekad je potrebno obezbediti i specifične infuzione sisteme tubing. Takođe je neophodno proveriti kapacitete baterija za samostalno napajanje pogotovo ukoliko je potrebno više pumpi u odnosu na broj utikača za napajanje u samom ambulantnom vozilu (sl. 3). Kod helikopterskog transporta, uvek je potrebno imati na umu činjenicu da plafon kabine nije dovoljno visok da može garantovati slobodan, gravitacijom zavistan protok intravenskih infuzija. U tom slučaju od koristi mogu biti i vreće za spoljašnju kompresiju plastičnih boca (sl. 4) sa intravenskim infuzionim rastvorima, ali se uvek mora imati na umu opasnost od vazdušne embolije. Neophodnu opremu i lekove za izvođenje kardiopulmonalne reanimacije trebalo bi čuvati u posebno obeleženom i prethodno pripremljenom koferu ili torbi. U

8 reanimacionom koferu oprema (laringoskop, samošireći balon, maska za ventilaciju) i potrošni materijal (tubusi, laringealna maska, ervej, špricevi itd) moraju biti prikladno poređani i lako dostupni u slučaju potrebe. Set za hitnu krikotirotomiju ili traheotomiju mora biti pri ruci u slučaja neočekivanih problema sa obezbeđenjem disajnog puta (sl. 5). Ispravnost opreme trebalo bi redovno proveravati kako se ne bi došlo u situaciju da prilikom endotrahealne intubacije laringoskop ostane bez svetla ili defibrilator bez napunjene baterije. Ukoliko je potrebno lekove treba čuvati u portabilnom frižideru a u svakom slučaju u određenim vremenskim intervalima treba proveravati rok trajanja lekova medikamenata. Pre svakog transporta treba proveriti stanje i popunjenost opreme, potrošnog materijala i lekova u reanimacionom setu. I na kraju, ukoliko se očekuje da će transport trajati duže od dva sata, neophodno je obezbediti i portabilni biohemijski analizator za orijentaciju o efikasnosti primenjenih medicinskih postupaka tokom transporta. Tako je određivanje gasnih analiza arterijske krvi neophodno kod transporta mehanički ventiliranih pacijenata a vrednosti glikemije i elektrolita kod nadoknade volumena i primene insulinske terapije. Medicinska ustanova za prijem transportovanog politraumatizovanog pacijenta Pravilan izbor ustanove u koju se upućuje transportovani pacijent itekako je značajan za preživljavanje. Podaci ukazuju da je ukupno preživljavanje veće ukoliko se trauma pacijenti transportuju u velike ustanove koji inače rutinski zbrinjavaju veliki broj trauma slučajeva godišnje. Međutim u slučajevima očekivano dugog transporta, nekada je racionalnije uputiti pacijenta u najbližu ustanovu višeg ranga gde će se nastaviti sa stabilizacijom vitalnih parametara te nakon toga nastaviti transport ka tercijarnim zdravstvenim ustanovama tipa trauma centara. Rano uspostavljanje kontakta sa prijemnom ustanovom, omogućiće njihovu bolju pripremu za prihvat povređenog, uključujući mogućnost za pravovremeno angažovanje potrebnog personala (specijalizovani trauma tim, anesteziolog, hirurg ili lekar sličnog profila specijalnosti i obučenosti) i oslobađanje kapaciteta ustanove za brzu dodatnu dijagnostiku ukoliko je to potrebno. Treba istaći da u okviru sistema zdravstvene zaštite pojedinih zemalja, uključujući i Srbiju, postoje i određeni protokoli za upućivanje traumatizovanih pacijenta u određene ustanove po regionalnoj pripadnosti. Osoblje uključeno u

9 prehospitalni transfer zasigurno mora biti upoznato sa takvom šemom organizacije kako ne bi došlo do nepotrebnog produženja transporta i kašnjenja u pružanju pomoći. Intrahospitalni transport traumatizovanih pacijenata Ukoliko dijagnostičke procedure zahtevaju intrahospitalni transport, uvek se mora uzeti u obzir da li će takve procedure rezultirati kliničkim benefitom. Ukoliko to nije slučaj, postupak može biti odložen. Puno sigurnije je obaviti dodatna ispitivanja ukoliko pacijent recimo: nije intubiran ili nije na inotropnoj potpori. U mnogim slučajevima, lekar koji ordinira dijagnostičke ili terapijske postupke izvan jedinice intenzivne nege (JIL) ne može pratiti pacijenta tokom transporta i neretko nije svestan potencijalnih rizika te stoga oni i ne mogu adekvatno proceniti odnos između potencijalnog rizika i eventualnog benefita. Obzirom na to da transport traumatizovanih pacijenata izvan JIN u cilju prvenstveno spovođenja dopunskih dijagnostičkih procedura nosi značajne rizike, isti mora biti dobro isplaniran i efikasan. Kako bi se to obezbedilo posebna pažnja mora se obratiti na sledeće karike lanca uspešnog transporta. Kordinacija i komunikacija tokom transporta Ukoliko medicinski tim na prijemu u dijagnostičku jedinicu preuzima brigu i odgovornost za pacijenta, kontinuitet zbrinjavanja postiže se verbalnim prenošenjem podataka vezanih za stanje vitalnih funkcija pacijenta bilo između lekara ili tehničara tima koji je vršio transport i medicinskog tima koji prihvata pacijenta. Prenos podataka ili raport o pacijentu obavlja se svaki put kada se preuzima i odgovornost za pacijenta. Pre samog transporta prijemni medicinski tim u dijagnostičkom centru mora potvrditi da je spreman da prihvati transportovanog pacijenta. Deo tima za transport (medicinski tehničar, radnici obezbeđenja) se zatim obaveštava o tačnom vremenu intrahospitalnog transfera i minimumu neophodne opreme za transport. Nakon toga se poziva odgovorni lekar, koji se upoznaje sa medicinskom dokumentacijom uključujući i indikacije za

10 transport. Medicinska dokumentacija o stanju vitalnih funkcija pacijenta vodi se bez prekida i tokom transporta pacijenta. Personal neophodan u transportu Postoje snažne preporuke da najmanje dve osobe budu uključene u intrahospitalni transfer traumatizovanih pacijenata, od kojih jedna mora biti medicinski tehničar-sestra koja ispunjava stroge kriterijume za rad u JIN. U tim za intahospitalni transport mogu po potrebi biti uključeni i: pedijatrijska sestra, babica, perfuzionista ili respiratorni terapeut, dok se prisustvo lekara snažno preporučuje ukoliko se transportuje nestabilan pacijent. Lekar mora posedovati visok nivo obučenosti u: obezbeđenju disajnog puta, pružanju naprednih mera životne potpore (advanced life support/als) i rada u JIN. Ukoliko se očekuje da će dijagnostička proceduera biti dugotrajna, odgovornost za pacijenta može se preneti na medicinski tim u samoj jedinici dijagnostike ukoliko naravno za to postoje mogućnosti i obostrana saglasnost. Ukoliko to nije slučaj, osoblje koje učestvuje u intrahospitalnom transportu vodi brigu o pacijentu tokom trajanja dijagnostičkih procedura sve do povratka u JIN ili sličnu jedinicu urgentnog ili trauma centra. Minimum neophodne opreme Aparat za merenje krvnog pritiska ili obična poveska za merenje pritiska (sl. 6), pulsni oksimetar kao i portabilni srčani monitor koji je ujedno i defibrilator spadaju u neizostavnu opremu za intrahospitalni transport svih traumatizovanih pacijenata bez izuzetaka. Oprema za obezbeđenje disajnog puta koja uključuje: maske za lice različite veličine, samošireći balon sa jednosmernom valvulom, laringoskop sa pripadajućom špatulom, trahealne tubuse, orofaringealne erveje, uvođače, sukcione katetere, supraglotisna sredstva obezbeđenja disajnog puta (laringealana maska, kombituba, laringealni tubus), odgovarajućih veličina takođe su obavezni deo paketa opreme za intrahospitalni transport kao (sl. 7). Svemu tome treba naravno dadati i izvor kiseonika (kiseonična boca) dovoljnog kapaciteta da pokrije predviđeno vreme transfera uz dodatnih trideset minuta rezerve. Kako bi se obezbedio kontinuitet intenzivnog lečenja i

11 tokom transporta potrebno je obezbediti portabilnu opremu za intenzivno lečenje. Ova oprema se postavlja na za to posebno dizajnirani stativ ili kolicima koja se u slučaju intrahospitalnog transporta spajaju sa krevetom. Ovakav spoj pre transporta mora biti čvrsto fiksiran ali mora imati i mehanizam za lagano odvajanje u slučaju potrebe. Posebnu pažnju treba obratiti na okruženje u slučaju potrebe za dijagstičkim postupcima magnentnom rezonancom. Naime MR skeneri koriste magnetno polje nekoliko puta jače od magnetnog polja Zemlje, što dovodi do toga da ono privlači sav feromagnetni materijal, čak i u slučaju da snimanje nije u toku. Radi ispravnog funkcionisanja opreme i bezbednosti pacijenta, neophodno je koristiti specijalno dizajnirano ne-feromagnetnu opremu. U zaključku možemo istaći da transport povređenih pacijenata bilo unutar ili između bolnica zahteva precizno planiranje i analizu rizika u odnosu na prednosti. Brojne odluke moraju biti racionalno i brzo donošene od strane kompetentnih stručnjaka koji su uključeni u lečenje povređenih u svakoj fazi medicinskog zbrinjavanja, bilo na mestu nesreće, u vozilu na putu do bolnice, ili tokom intrahospitalnog transporta unutar u cilju dijagnostičke obrade. Adekvatnom saradnjom medicinskog osoblja različitog nivoa kompetentnosti i obučenosti, povređeni pacijent ne samo da će biti bezbedno transportovan do bolnice, već može računati da će iz bolnice izaći u stanju koje će mu omogućiti bezbedan put kući.

12 Literatura: 1. Waydas C: Intrahospital transport of critically ill patients. Crit Care 1999; 3: R83 R Andrews P, Piper I, Dearden N, et al: Secondary insults during intrahospital transport of head-injured patients. Lancet 1990; 335: Martin G, Cogbill T, Landercasper J, et al: Prospective analysis of rural interhospital transfer of injured patients to a referral trauma center. J Trauma 1990; 30: Warren J, Fromm RE, Orr RA, et al: Guidelines for the inter- and intrahospital transport of critically ill patients. Crit Care Med 2004; 32: Commission on Accreditation of Medical Transport Systems (CAMTS). Accreditation Standards. Fourth Edition. CAMTS, Interhospital Transport of Patients. In: Resources for Optimal Care of the Injured Patient. Chicago, IL, American College of Surgeons, American Association of Critical Care Nurses: AACN Competence Statements for Differentiating Nursing Practice in Critical Care. Newport Beach, CA, AACN, 1989, pp American College of Surgeons. Resources for the optimal care of the injured patient: Chicago, IL: American College of Surgeons; MacKenzie EJ, Rivara FP, Jurkovich GJ, et al. A national evaluation of the effect of trauma center care on mortality. N Engl J Med 2006; 354: Burt CW, McCaig LF, Valverde RH. Analysis of ambulance transports and diversions among US emergency departments. Ann Emerg Med 2006; 47: Salomone JP, Pons PT, eds. Prehospital trauma life support. 6th ed. St. Louis, MO: Mosby; Beninati W, Meyer MT, Carter TE: The critical care air transport program. Crit Care Med 2008, 36(7 Suppl):S Van Lieshout EJ, Vroom MV: ICU Transport. Chest 2005, 127: