ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ И НОВИ ИДЕНТИТЕТСКИ ОБРАСЦИ *

Transcription

1 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр Никола Божиловић УДК: : : Универзитет у Нишу Прегледни рад Филозофски факултет Примљен: ГЛОБАЛИЗАЦИЈА КУЛТУРЕ И НОВИ ИДЕНТИТЕТСКИ ОБРАСЦИ * Сажетак. У овом раду говори се о обликовању нових идентитета у склопу културе глобалног друштва. Култура се посматра као оквир у коме се обликују идентитетски обрасци. Аутор посвећује нарочиту пажњу глобализацији културе и променама културних идентитета у различитим фазама развоја друштва. Теоретичаре глобализације он разврстава на глобо-оптимисте и глобо-скептике, а саму глобализацију сматра најавом кризе идентитета, која једнако погађа персонални идентитет и породицу колективних идентитета. Аутор се не задржава на анализи традиционалног друштва, будући да су у њему улоге свих актера унапред дефинисане. Њега интересују нови идентитетски обрасци, настали у крилу модерног и постмодерног друштва/културе. Модерност је довела до јачања процеса индивидуације и плурализације идентитета. Тада долази до настанка мултиетничког и мултикултурног друштва, где ниједан културни облик нема доминацију над неким другим. Док у модерном друштву долази до умножавања, амбивалентности и хетерогености идентитета, идентитет у постмодерном дискурсу конструише се у мишљењу разлике. Постмодерни идентитет произведен је у различитим историјским и социо-културним околностима. Полазишта у његовој интерпретацији су антиесенцијализам и културни конструктивизам. У оквиру анализе посмодерног друштва, аутор посвећује пажњу популарној култури и њеној улози у конструкцији и представљању идентитета. Он анализује виртуелну стварност и виртуелне идентитете, који су производ нове медијске културе, нових комуникацијских система и симулиране стварности. У популарној култури медији приказују конструисање идентитета кроз имиџ и стил. Утицај медијских звезда на публику, идентификација, имитација и пројекција као процеси афективног везивања већи су него икада раније. С обзиром на то да је постмодернизам унео рапидне промене у све облике живота људи на Планети (пост-модерно дру- * Чланак је настао као резултат рада на пројекту Центра за социолошка истраживања Филозофског факултета у Нишу Традиција, модернизација и национални идентитет у Србији и на Балкану у процесу европских интеграција (179074), који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. 531

2 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци штво, пост-култура, пост-социјализам, пост-структурализам и сл.) аутор закључује да се у данашњем времену може говорити и о пост-идентитетима. Кључне речи: глобализација културе, идентитети, идентификација, модернизација, мултикултурализам, постмодернизам, популарна култура, медијска култура. Глобализација света и идентитети Сведоци смо преображаја који се у савременом свету огледа на свим нивоима. Друштва у разним деловима света постала су повезана више него икада, а та међузависност произашла је из развоја технике, тржишне економије, мултинационалних компанија, ширења потрошачких образаца, нових начина медијског комуницирања и брзине транспорта. У склопу глобалног ширења капитализма и идеологије неолиберализма економски и политички живот сваког националног друштва мање зависи од аутономног избора, а све више од развојне динамике на планетарном нивоу. Традиционална култура везана уз национални контекст доживела је коренит преображај и изгубила свој некадашњи углед. Дијалектички процес у коме су и животни стилови промењени у планетарним размерама социолози су назвали глобализацијом, под којом су подразумевали обликовање света као глобалне целине (Crespi, 2006: 158). Глобализација се, такође, схвата као културна интеракција на глобалном нивоу која јача свест о заједничком људском животу. По Роланду Робертсону (Robertson), реч је општем светском процесу који тежи афирмисању универзалних вредности као заједничког садржаоца шире светске заједнице (Robertson, 1992: 18). Овим се отвара питање које тражи јасан и недвосмислен одговор: да ли универзализам подразумева етноцентричке вредности моделоване по западним (америчким) узорима или се ту укључују и доприноси других цивилизација потребних за градњу једног ширег универзалног референтног оквира који поштује јединство у разликама? Било да се глобализација заснива на вредностима из наслеђа англо-америчке културе ( мекдоналдизација света), било да се редукује на евроцентричку перспективу, она постаје ограничена и у тој идеолошкој скучености губи на универзалности. Уз опаску да Америка и западни свет у савремености нису усамљени у својим неоимперијалним тенденцијама, свака једноличност/униформност уништава културну разноликост и креативност и генерално се противи слободи људског духа. Пишући о напетости између културне хомогенизације и културне хетерогенизације као главном проблему савремених глобалних интеракција, Арџун Ападурај (Appadurai) констатује да је одувек постојао страх мањих држава да ће бити културно апсорбоване од већих. Он с правом упозорава да се листа страхова алтернативних страху од американизације може додатно проширити. Треба 532

3 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр имати на уму да народ Иријана, који насељава административну област Индонезије на делу острва Нове Гвинеје, више онеспокојава индонезијација него американизација, Корејце јапанизација, народ Шри Ланке индизација, Камбоџанце вијетнамизација, народе совјетске Јерменије и балтичких република русификација (Apaduraj, 2011: 54). С обзиром на то да се процес глобализације увлачи у све поре друштвеног живота и да се тиче свих становника земљине кугле, њему је посвећен огроман број публикација, чланака, есеја, коментара и критика. Научни и теоријски приступи били су дијаметрално различити. Они су се кретали од одобравања и одбране глобализације, која, наводно, шири свест о различитостима и културним посебностима, све до отвореног отпора и беспоштедних критика овог процеса којим се, наводно, фаворизују велике и моћне државе на рачун малих и сиромашних. Свако полазиште наступа са својим аргументима истинама или превидима. По првима, које ћемо назвати глобофилима или глобо-оптимистима, глобализација као свет без граница представља вишесмеран процес који отвара неочекиване могућности за исказивање партикуларног. Ентони Гиденс (Giddens) свестан је тамних страна глобализације, видљивих кроз успон глобалног тероризма, планетарно организоване мреже за прање новца, шверца дроге и других облика организованог криминала. Али, по њему је значајнији позитиван учинак глобализације која на културном плану остварује ефекат веће локалне различитости, а не хомогености. Саме Сједињене Државе, по Гиденсу, представљају сушту супротност културној монолитности, будући да се састоје од запањујућег мноштва различитих етничких и културних група (Gidens, 2005: 18). По другима, назовимо их глобофобима или глобо-скептицима, у случају глобализације реч је о облику неоимперијализма ( вестернизације или американизације читавог света) који не признаје аутохтоност локалних култура, спутава националне интересе и утиче на губитак разноликости. Све предности које претпоставља процес глобализације, потире, како тврди Џозеф Стиглиц (Stiglitz), идеологизација тржишне супремације. Она подразумева примат комерцијалних интереса и вредности, као и управљање глобализацијом из центра богатства и моћи (Upor. Stiglic, 2002: 32 33). Имајући у виду факат да глобализација производи учинке хомогенизације који надилазе структуре посебних друштава, истраживачи указују на разне видове детериторијализације (Rot, 2012: 51) илити ширења космополитског духа у оквиру треће детериторијализоване културе (Crespi, 2006: 158). Процеси детериторијализације имају и друго лице, по коме чине једну од централних сила модерног света зато што уводе популације радника у просторе нижих класа и релативно богатих друштава. Детериторијализација, било да је реч о Индусима, Сикима, Палестинцима или Украјинцима, данас представља језгро мноштва глобалних фундаментализама, између осталих исламског и хиндуи- 533

4 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци стичког (Apaduraj, 2011: 63). Свестран увид у разне теорије глобализације казује да се ради о контроверзном процесу: с једне стране, глобализација проширује комуникације на светском нивоу и отвара скоро до јуче затворена друштва према свету, као и света према њима; с друге стране, ствара се презасићеност информацијама због све веће множине и облика медија који их преносе, тако да делују у оквиру постојећег начина живота доста површно и без емпатије према онима који су угрожени или обесправљени (Golubović, 2012: 155). Упркос контоверзним мишљењима о глобализацији, постоје чињенице које нису спорне јер су емпиријски проверљиве. Наиме, глобализацију је могуће дефинисати као скуп мрежа међузависности на светским раздаљинама. Појмовно, она је повезана са глобализмом, који је конструисан и осмишљен у вези са идејом о глобалном друштву и његовим терминолошким алтернацијама, као што су глобални систем, глобална структура, глобални поредак, глобална сарадња или глобална одговорност. Иако се радње на које се глобализација односи одвијају већ много векова, ипак је реч о процесу који се односи на релативно скорашње доба и који је блиско повезан са природом модерности (У. Бек глобализацију назива другом модерном ). За њу се такође везују блиски процеси, као што су универзализам и космополитизам 1, колонијализам, позападњачење или вестернизација. Можда јој је најближи појам светско друштво, али, с обзиром на то да он сугерише стварање једног монолитног и унификованог система, тај појам не може бити синоним за глобални свет који подразумева, а не искључује различитости (Vidi Božilović, 2007: 212). Културни процеси и промене, а поготову ако су свеобухватни попут глобализације и њеног културног еквивалента акултурације (Božilović, 2002), доводе до снажних потреса и у осетљивој сфери идентитета. Глобализација се стога сматра најавом кризе идентитета, која једнако погађа групни/колективни идентитет и персонални идентитет. Изворе кризе идентитета представљају друштвени преокрети и промене парадигми у култури које код појединаца и друштвених група изазивају несигурност, пометњу и забринутост, а праћене су генерализацијом страха од промена. Уз непостојање или непрепознавање јасно 1 Социолог Улрих Бек (Beck) инсистира на дистинкцији појмова који се често идентификују са глобализацијом као процесом који жели уклонити све разлике. У том смислу он уводи појам космополитски реализам, који подразумева борбу за културу човечанства у којој је могућ суживот веома различитих традиција. Космполитизам, по њему, адекватно одговара на изазове глобалног доба који се тичу односа према мањинама, странцима и изопштенима. За разлику од американизације и неолибералног глобализма, космополитизам признаје различитост других. Потврђивање других као различитих и једнаких, по Беку, не може се приписати позицијама расизма, као и етничког универзализма Запада. У том смислу космополитизам игра функцију противотрова етноцентризму и национализму, здесна као и слева (Beck, 2004: ). 534

5 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр дефинисаних основних вредности, долази у питање и осећање припадности и укорењености у културну заједницу, као и осећање властитости, што се манифестује прихватањем униформисаног понашања (Golubović, 2006: ). Ако пођемо од тога да идентитет настаје у интеракцији између организма, индивидуалне свести и социјалне структуре, он изазива истовремена, а амбивалентна осећања припадности и аутономије. Тражење себе јесте смисао идентитета, али он се увек конституише са неке тачке гледишта. Будући да се културни идентитет (вредности, религија, поглед на свет, право, групне норме, обичаји, когнитивни систем, фолклор, митологија, уметност, па и психолошке црте и менталитет) може узети за референтни оквир или полазну тачку за индивидуалну оријентацију, мора се поћи од круцијалне чињенице која сваки идентитет види као социјалну категорију. Индивидуално и колективно срећу се у пољу друштвеног, тако да индивидуални идентитет остаје без значења у изолацији из друштвеног света (Jenkins, 1997: 20). Неоспорно је да глобализација света доводи до глобализације идентитета, у смислу да она охрабрује конституисање нових (плуралних) идентитета. Међутим, она истовремено обесхрабрује одговарајућу идентификацију са заједницом и производи дестабилизацију постојећег идентитета, доводећи до конфузије и несигурности. Поставља се питање: да ли са настанком нових идентитета током глобализације долази до губљења већ стечених идентитета персоналних, националних, комуналних, културних. У сваком случају, глобална концентрација моћи у рукама транснационалних корпорација доводи до јачања безличних стандарда и норми. Без обзира на то што индивидуе и друштвене групе имају на располагању много више алтернатива у избору типа идентитета (што није био случај у традиционалним, затвореним заједницама) оријентација према универзалним стандардима ускраћује им потребу за сигурношћу и емоционалном повезаношћу. Идентитет буди потребу да се припада негде, а нико не може да припада целини света, јер је то апстрактни ентитет, а не свет живота. Појам глобалног света лишен је селф перспективе и не може да обезбеди основу за идентитет. То је основни разлог што поново оживљава национално тле, будући да се национална заједница доживљава као природни/примарни колектив који нуди смисао припадања. А када се индивидуе затворе у изоловане етничке групе, национална идентификација их спречава да стварно постану грађани света, тренд који форсира глобализација (Golubović, 2003: 59 60). Идентитети у (мулти)културном кључу Глобализација се одвија на свим нивоима, али сви њени елементи суштински су детерминисани културом. Социјална структура ствара амбијент у коме појединци и друштвене групе обликују своје идентитете, али култура се у послед- 535

6 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци њој инстанци јавља као оквир идентитета и идентификације. 2 Наиме, друштва по себи могу бити униформна, неоригинална и поновљива, док су културе ту да их духовно оживе и учине различитим, особеним и непоновљивим. Сходно томе, друштво се исказује само као неопходан институционални оквир за слободно идентитетско обликовање духа, док су културе оне чврсте референтне тачке, јединствени и обухватни духовни оквири који својим припадницима одређују поглед на свет и на друге културе (Mesić, 2006: ). Глобализација као свеобухватни процес претпоставља стварање јединственог светског економског и политичког система који се може остварити посредством тржишта и либералне тржишне економије. У сфери економске глобализације влада нова религија тржишта (Bofa, 1999: 168), јер тржиште на либералној основи представља бескрајни извор потрошње. Културна глобализација, пак, претпоставља реално остварење мултиетничког и мултикултурног друштва, заснованог на прихватању, легитимисању и легализовању различитих модела културе, од којих ниједан неће бити доминантан и где ће сви бити упућени на суживот или међусобну сарадњу и прожимање (интеркултурализам). Наглашавањем контрастног својства културе наспрам њене супстанцијалности, Ападурај је истакао да културна димензија неког предмета, праксе или концепције јесте димензија разлике а не супстанце, да култура не говори о својству појединца или групе већ повлачи огроман низ асоцијација. По његовом мишљењу, култура је свеприсутна димензија људског дискурса која користи разлику да би изразила или генерисала разне концепције групног идентитета (Apaduraj, 2011: 28 29). Глобална култура је она култура у којој се разлике уважавају, али се не стављају у први план. Егземпларно, то је култура у којој се зна али се ставља у заграде да је пица специјалитет италијанске кухиње, а да је кока-кола амерички напитак. У глобалној култури престаје бити важно то што је гулаш традиционално мађарско јело, будући да је доступно свакоме на Планети. Небитно је и то што суши долази са јапанског стола, када се може сервирати на свим континентима, што су ратлук и баклава чисто турски специјалитети, јогурт бугарски млечни напитак, а узо грчко национално пиће. Национално порекло наведених јела, посластица и пића није спорно и не доводи се у питање. Али оно престаје бити битно у глобалном (цивилизацијском) контексту јер је све поређано као на шведском столу, са кога се свако може послужити оним што жели без обзи- 2 Идентитет се конституише постепено и континуирано и он представља резултат процеса идентификације као прве фазе у конституисању идентитета. Идентификација се типски може јавити као имитација или асимилација, на једној, или као индивидуација и персонализација, на другој страни. Путем идентификације усађују се културне норме, које служе као матрица у којој се кристалише индивидуални поглед на свет, као субјективна тачка која чини језгро самоидентитета (Golubović, 1999a: 18). 536

7 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр ра на његову националну, расну, родну, конфесионалну или ма коју другу припадност. Ови примери преузети су из тзв. културе свакодневног живота и служе да покажу како глобализација не поништава разлике генерално, већ их користи да покаже како их је могуће прихватити и ујединити (па и занемарити) у склопу друштвеног универзума. У овом контексту теоретичари конструишу синтагму култура света, желећи да покажу како су интереси човечанства заједничка полазна тачка. Међутим, и ово заједништво је ограничено, јер су чак и неки универзални стандарди подложни локалном тумачењу. Зато садржај културе света, како би рекао Робертсон, увек поприма глокализовану форму. Култура света може постојати само као организација разноликости, јер садржи различите начине на које се појединци и заједнице односе према свету као целини. Она представља комплетну збирку начина дефинисања глобалне ситуације (Lečner i Boli, 2006: 76). Укратко: значења локалног не губе се неповратно у глобалном јер изражавање глобалне свести може се вршити и кроз призму локалног искуства. У наведеним примерима исхрана је само извучена као једна из мноштва националних традиција и културних посебности. Ништа се неће променити ако на њено место дођу архитектура и начин становања, одевање и мода, предмети за свакодневну употребу, читање књига, слушање музике или гледање филмова. Свему томе допринело је убрзано повећавање културних контаката посредством економске и трговинске сарадње, туризма и миграција. Међутим, не треба гајити илузију да су културни додири људи на свим нивоима преселили суревњивости и сукобе у ропотарницу историје. Етнолошка истраживања Клауса Рота (Roth) показала су да није дошло до престанка стереотипних приписивања која су каткад шаљива, повремено заједљива и злобна, а с времена на време и штетна. Сви наведени производи у контексту културе јесу симболи и постоје као конструкти у главама људи. Зато могу имати различита значења у системима вредности балканске и западне културе (Rot, 2012: 182). Теоретичари глобализације културе сматрају да култура има приоритет над економијом и политиком. Помоћу глобализације културе долази до тешњег повезивања села и града, као и земље са целином света. Најзначајнији узрок глобализације долази из културне сфере, то јест из развоја информационо-комуникационе технологије која је оживотворила визију Маршала Маклуана (McLuhan) по којој ће се свет претворити у глобално село. У такозваном информатичком друштву све информације могу без проблема да доспеју и у најудаљеније крајеве света, што помаже надрастању болести национализма и етноцентризма и унапређује дијалог са другим културама, уз уважавање разлика. Свака културна епоха, па тако и ова формирана у ери глобализације, успоставља своје идентитетске обрасце. У овом раздобљу јавља се мултикултурализам, који је базиран на начелу да у сваком друштву истовремено постоје раз- 537

8 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци не културне групе, при чему ниједан културни облик нема легитимност да се успостави као доминантна култура. Ту се, на основу права на различитост и сходно принципу узајамног признавања, утврђују правила суживота тих група, једнакости, међусобне толеранције и поштовања посебности. Плуралистички модели културе (мултикултурализам, интеркултурализам, транскултурализам) предложени су понајвише зато да би се избегао терор једне хегемоне националне културе, мада су у једној затвореној, традицијом оптерећеној и конзервативној националној заједници, тешко оствариви (Čolović, 2014: 164). Међутим, иако се идејама мулти/интер/транс/културног друштва могу упутити бројне замерке, не може им се оспорити тежња за регулисањем заједничког живота људи у времену глобализације света. Од године, када је тадашњи премијер Канаде Пјер Тридо (Trudeau) реч бикултурализам заменио речју мултикултурализам, овај појам постао је смерница државне политике са циљем да уреди односе између различитих етничких група, постави их на грађанску (цивилну) основу и афирмише право на културну различитост. Америчка верзија лонца за топљење (melting pot) показала се неделотворном и деструктивном, будући да је била заснована на потирању културних разлика, хомогенизацији и асимилацији етничких мањина 3. Мултикултурализам је, по речима Андреа Семпринија (Semprini), симптом и снажан индикатор кризе модернитета. Он представља отелотворење друштвене промене која се збива у постиндустријским друштвима и чини цивилизацијски искорак тиме што полази од права на различитост као једног од основних грађанских права, надилазећи специфичности сваког националног контекста (Semprini, 1999). Културни идентитет је специфичан израз социјалног идентитета, будући да је култура суштински део социјалног система и његова основа. Култура представља чворно поље друштвене интеграције, али културна разноликост у пракси показала се и као поље сукоба идентитета. Код неких људи и друштвених група постоји склоност да се живот са људима који не деле њихов културни (етнички, национални, расни) идентитет проглашава немогућим, па се Други изопштавају, доживљавају као странци и стигматизују (Božilović, 2014: 39). Дискурси поводом питања културног идентитета разликују се када су у питању модерна и постмодерна епоха.у фази модернизације, глобализације и мултикултурног друштва на делу је мноштво култура које се налазе у сталном прожимању и мењању. Плуралитет култура запажа се на нивоу друштвене групе (класе или нације), али карактерише 3 Коментаришући модел melting pot-a, Загорка Голубовић пише о униформности америчке културе ( мултикултуралност без интеркултуралности ). Она наводи пример великих градова који су у Америци грађени по једном архитектонском пројекту, са гомилом облакодера у центру и без икакве естетске разноликости. Проблем је утолико већи када се зна да се та облакодерска опсесија преноси на све велике светске и европске градове, и нарушава њихову особену физиономију и лепоту (Golubović, 2012: 146). 538

9 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр и сваког појединца у савремености. Цветан Тодоров наводи примере културне припадности желећи да покаже како један Француз, као припадник једне етничке групације, увек потиче из неке регије, али дели и неколико црта са свим Европљанима. На тај начин он суделује истовремено, рецимо, и у беришонској, и у француској, и у европској култури. Али, човек је и као појединац плурикултуран: он се, примерице, у исти мах може препознати и у медитеранској, и у хришћанској, и у европској култури. Како културе нису монолитна острва него изукрштани наноси, тако је и индивидуални идентитет исход укрштања неколико колективних идентитета. Уз плуралитет културе иде и њена друга одлика, а то је променљивост. Културе се налазе у непрестаном преображају и нема ничег нормалнијег од нестанка неког претходног стања културе и његовог замењивања неким новим стањем. Промене у култури увек су праћене и променама у идентитетима. То се односи и на културе које се зову традиционалнима, а још више на оне које носе епитет модерних (Vidi Todorov, 85 87). Модернизам је широк теоријски појам и, за разлику од модерне као духовног покрета у филозофији, науци и уметности, он се односи на природу целокупне друштвене организације и облике друштвеног живота који су се појавили у Европи од, отприлике, XVII века надаље. Епоха модерне, чији се утицај хегемонски ширио малтене по целом свету, карактерише се као раскид са традицијом и тежња ка напретку, било да је реч о људском мишљењу или технологији. Као продукт западног рационалистичког поимања стварности, модерна се наслања на филозофију просветитељства, а њена друштвена појава у данашњем смислу речи повезује се са пропадањем феудалног друштва и појавом капитализма. Естетика модерне фаворизовала је идеју о Аутору као неприкосновеном центру продукције значењâ, док је у постмодерној естетици дошло до релативизације ауторства у уметности. Постмодерна естетика такође бежи од идеје стилског јединства у уметничком делу, толико значајне модерним ауторима, и промовише хетеротопична, фрагментирана остварења, састављена на основу комбинације разноврсних, чак и контрадикторних, стилова (Markuš, 2012: 57). Постмодернизам је својеврстан концепт за разумевање друштвене промене. Настао је у оквиру развијеног капитализма, када је дошло до промене са организације друштава заснованих на производњи, на друштва заснована на потрошњи. Зато се као замена за овај појам користе и термини као што су: постиндустријско друштво, посткапитализам или потрошачко друштво (Gidens, 1998: 14). У тој фази долази до ерозије модерног доба, пре свега до одбацивања просветитељске рационалности и доминације ума. Постмодернизам карактеришу неповерење у велике нарације или метанаративе, саморефлексивност и интертекстуална цитатност, еклектичко мешање парадигми и стилова, плурализам перспектива и антиредукционизам. У добу постмодернизма, конструкција и конструкционистички однос 539

10 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци постају доминантан вид реалности, а на значају и моћи добијају имагинарни и симулирани аспекти стварности. Долази до заокрета у смислу сучељавања са светом који је доживео рапидне промене на свим нивоима у друштву, стању ума, погледу на свет и односу према стваралаштву (Sekulić, 2007: 17). Постмодерно стање у целини праћено је и променом односа према идентитетима. Постмодерни заокрет: Игра са идентитетима у популарној култури Зигмунт Бауман (Bauman) подсећа да је у давно прошлом свету време текло много спорије, а људи су се у свом сиромаштву и немоћи надали реинкарнацији или ускрснућу. У нашем флуидном модерном свету дошло је до великих обрата у погледу унапређења услова живота, али се могу уочити извесне сличности поводом реинкарнације: идентитет је, попут некадашњег ускрснућа повезан са могућношћу поновног рађања са престанком да будете оно што јесте, и претварањем у оно што још нисте. Све то захваљујући незаустављивом, компулзивном и опсесивном преуређењу, реновирању, рециклирању, ремонту и реконструисању идентитета (Bauman, 2009: 17). Пошто Бауман термин флуидна модерност узима као терминолошку алтернацију термину постмодернизам, може се закључити да је у савременим играма идентитета дошло до коренитих преображаја у препознавању сопства. Поједини аутори врше нијансирање идентитетских обележја различитих културних епоха. Стјуарт Хол (Hall) је, тако, сачинио прегнантну и минуциозну типологију субјеката по основу односа према идентитетима. Његов просветитељски субјект заснива се на концепту да сваки појединац има властити идентитет који се не може разлагати. Појава социолошког субјекта повезана је са индустријализацијом, урбанизацијом и културним променама, када се појединац формира као самосвесна јединка у односима са значајним другима и када се везује првенствено за класу као друштвену групу. Трећи тип, постмодерни субјект, фрагментисан је и подразумева мноштво недовршених и противречних идентитета. Код њега се, насупрот идентификације с класом, јавља идентификација на основу рода, етничке припадности, религије, националности, животног доба и политичке оријентације. Постмодерни идентитети постају контрадикторни, јер се идентификације појединаца мењају и премештају (Hall, 1995: ). Један кроки поглед на променљивост култура и промене идентитета може се представити на следећи начин: традиционално друштво имало је унапред спремљен непроменљиви идентитетски образац 4, у модерном мултикултурном дру- 4 У традиционалном друштву проблем идентитета не постоји због чињенице да је у сродничком систему социјални статус индивидуе строго фиксиран; стога је персонални идентитет био независан од социјалног садржаја, јер је средиште целокупног живота био сроднички систем у којем је место сваке индивидуе било стриктно одређено (Golubović, 1999a: 7). 540

11 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр штву долази до умножавања и реконструкције идентитета, а у постмодерном свету долази до његове деконструкције и плуралитета интерпретација. Из аспекта односа према идентитетима посебно је значајан прелаз из модерности у такозвану постмодерност 5, који се догађао постепено и готово неприметно. Ако је модерност уважавала разлике, она је покушавала да нађе универзални (а у суштини евроцентрични) образац како би те разлике ујединила и учинила свеобухватним у светским размерама. Постмодернизам је разноликост ставио у први план, фрагментисао је друштвену и културну стварност, укинуо сваки есенцијализам и за начело културе и идентитета прогласио конструктивизам. Према томе, не постоје сталне, фиксиране, непроменљиве и урођене основе идентитета, већ је он увек произведен у различитим историјским, дискурзивним и друштвеним контекстима. Идентитети се конституишу у игри разлика и зато је други пратећа тема савремених дискурса о идентитету; идентитет је емоционални опис самог себе, али и опис који други чине о нама. Ниједан идентитет, дакле, нема позитивно или објективно значење, већ се он конституише, препознаје и чита у мишљењу разлике. Помак ка дискурзивној конструкцији идентитета учинио је да се идентитет тумачи и као простор отпора. Идентитет као ефекат дискурса је децентриран, нестабилан, дисконтинуиран и способан за преображај. Сваки идентитет испресецан је другим идентитетима и даје могућност различитог изражавања, доживљавања и поигравања. Појединачно, свако има вишеструки идентитет на пример, у једној особи може се наћи жена, мајка, радница, љубавница, хришћанка и слично (Đorđević, 2009: ). Нова глобална комуникација и електронска географија Интернета учиниле су да се у време постмодернизма у средиште ставља проблем виртуелних идентитета. У заједничком виртуелном простору долази до ситуације када се идентитетски обрасци реалног света мешају са измишљеним, измаштаним и потиснутим облицима. Корисници су слободни да бирају идентитет, да максимално укључе свет имагинације, што све начелне претпоставке о идентитету као флек- 5 Термини постмодернизма и постмодерне нису најсрећнији и стиче се утисак да су конструисани у некаквој изнудици, будући да се чине инфериорним према свему ономе што је било пре онога пост. Префикс post налази се у многим сложеницама и синтагмама којима се жели нагласити неки историјски период, културна епоха или уметнички стил. У насловима књига срећемо термине постмодернизма (Bauman, 1997; Butler, 2007) и постмодерне (Bertens, 1996; Malpas, 2005), постмодерног друштва (Denzin, 1994; Mojić, 2014) и постиндустријског друштва (Touraine, 1980), постмодерног социјализма (Golubović, 1999b) постмодерног стања (Liotar, 1988) и посткултуре (Đorđević, 2009). Префикс post умешао се и у називе појединих наука и теоријских праваца: постмодерна антропологија (Milenković, 2007), постмарксизам (Goldstein, 2005), постструктурализам (Belsey, 2001), а увелико је захватио и многе уметности, међу којима напре постмодерну архитектуру (Dženks, 1985) и постмодерни филм (Alemany-Galway, 2002; Boggs i Pollard, 2003; Booker, 2007; Maširević, 2011). 541

12 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци сибилном и хибридном релативизују до стања у коме они више не могу да се ухвате за било шта чврсто (Đorđević, 2009: 367). По Жану Бодријару (Baudrillard), долази до убиства стварности, чије место заузима симулација као убитачна моћ слика. Симулација нема везе са било каквом реалношћу: она маскира, извитоперава и прикрива одсуство дубоке реалности (Bodrijar, 1991: 10). У духу Бодријарове тезе о хиперреалности у којој се загубила стварност коју смо до сада знали, Марк Постер (Poster) пише да је нова медијска култура са новим технологијама и комуникацијским системима створила једну потпуно другачију средину виртуелну стварност, са досад сасвим непознатим облицима комуникације и субјективности. Виртуелност нове културе, укључујући виртуелне заједнице и сајбер-простор, постаје реално друштвено поље у којем се стварају различити односи и остварују друштвене везе. Дискурс око нових комуникационих система важан је и за објашњење изградње нових идентитета и форми субјективности. Постер упоређује културу модерног света (која је почивала на штампаним медијима и била заслужна за ширење урбаних форми идентитета) са новом културом базираном на електронским медијима XX века, такозваном мултимедијалном културом (телефон, радио, филм, телевизија, компјутер). Ако би се за модерно друштво могло рећи да узгаја рационалног, аутономног и стабилног појединца ( разумног човека закона и економског човека капитализма), онда постмодерно друштво негује другачије форме идентитета, чак супротне формама модерности (Poster, 2012: ). Из постмодерног теоријског дискурса произлази да је постмодерни субјект 6 сасвим различит од онога који се формирао у модерном добу. Док модерност означава шематизоване праксе које рађају аутономне и (инструментално) рационалне идентитете, посмодерност или начин информисања указује на комуникацијске праксе које конституишу субјекте као непостојане, вишеструке и дифузне. Конституисање субјекта одсад се одвија кроз механизам интерактивности, при чему се ремети логика разумевања првог медијског доба пошиљаоци медијских порука претварају се у примаоце, произвођачи у потрошаче, а они који владају у оне којима се влада (Poster, 2012: 548). Медији су суштински захватили област популарне културе, а људи изграђују своје идентитете кроз конзумацију медијских порука и у интеракцији са њима. У покушајима да дођу до свога (вишеструког) ја, они преговарају са жељеним и стварним. Жеље, по правилу, никад не буду задовољене јер, када потрошња постане начин живота, она непрестано изазива нове потребе. Наиме, култура постмодерног доба је производ глобалног конзумеризма у развијеном капитализму, а људи су у потрази за идентитетима натерани да стално преиспитују свој укус и културне потребе. 6 Људи често свој осећај идентитета везују за свој материјални посед иако би требало да је идентитет нешто што се не може одузети од особе. Али постмодерни субјект састоји се само од површине, без дубине на којој се смењује и рефлектује мрежа спољних утицаја (Stojanović, 2014: 201). 542

13 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр У доба постмодернизма, мултимедијалности и нових комуникационих система, разлика између уметности и тзв. популарне културе постаје све тања. Реч је о времену у коме су готово све вредности квантификоване, хероизам пензионисан у разрешавању од ратничких конотација, а генијалност замењена талентом (Gocić, 2012: 28). Популарна култура, заправо, постаје једина култура. Она обухвата најразличитије области свакодневног живота, као што су мода, потрошња, доколица и разни видови забаве, укључујући читав спектар медијске културе, од телевизије, филма и стрипа до петпарачке литературе и различитих праваца савремене музике. Све ово постаје могуће услед стварања нове друштвене и културне климе, а понајвише због нестајања естетске аутономије која је важила у модерном добу. Постмодернизам је присутан у популарној култури/уметности са свим својим одликама, а то су: манипулисање односом будућности, садашњости и прошлости, мешање жанрова, одустајање од класичног линеарног представљања догађаја, велики број цитата (интертекстуалност) из сопствене медијске/уметничке прошлости и прошлости других медија/уметности. Све у свему, постмодернизам у популарној култури јавља се не обавезно као реакција на исцрпљеност модерног пројекта, већ као последица духа времена у коме влада постмодерни сензибилитет (Maširević, 2011: 70 71). Процеси идентификације, било као асимилације/имитације или индивидуације/персонализације, добијају нове обрисе у постмодерном добу 7. Пошто је постмодернизам уско везан за популарну културу у којој доминантни медији приказују конструисање идентитета кроз имиџ, стил и изглед, сада постаје много важније изгледати него бити. Утицај медијских звезда као узора је неупитан и огроман, а могућност симулација је толико велика да се сопство може кројити саобразно изгледу обожаваних личности (глумаца и глумица, старлета, певача и певачица, манекена и манекенки, моделсица ) или медијских (тв и филмских) ликова. Капитализам промовише процес стварања идентитета кроз потрошњу, а креација свога ја врши се по узору на звезде. С обзиром на то да и саме звезде често нису оригиналне, тај процес води у копирање копија (Stojanović, 2014: 197). Али, упркос томе што се у електронским медијима сценарији могућих живота напајају гламуром филмских звезда и фантастичних филмских заплета, они ипак задржавају уверљивост документарних приказа омогућују нам да на нов начин видимо средину у којој се модерно и глобално појављују као два лица исте медаље. Антиномичност нових медија огледа се у томе што они одржавају растојање између гледалаца и до- 7 Ханс Роберт Јаус (Jauss) наводи пет категорија идентификације: асоцијативна, адмиративна, симпатијска, катарзичка и идентификација ироничног модалитета. У случају асоцијативне идентификације публика се поставља у улогу звезде, код адмиративне идентификације звезда се посматра као идеални модел, док симпатијски тип идентификације представља саосећање са идолом. Катарзичка идентификација доноси растерећење и доводи до духовне равнотеже, док код ироничне идентификације долази до удаљавања од звезде-идола и рушења илузија (Nav. prema: Rush, 1997). 543

14 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци гађаја, али у исто време изазивају преображај свакодневног дискурса и пружају средства за грађење сопствене слике (Apaduraj, 2011: 15). Постмодерни дискурс легитимише постојање оваквих антиномија у којима свако добија право на сопствено виђење стварности и обликовање сопственог идентитета. Филм је од својих почетака представљао снажно средство идентификације и пројекције. Иако су Арнолд Хаузер (Hauser) и Едгар Морен (Morin) ове социјално-психолошке процесе афективног везивања анализовали са друштвених и естетичких позиција минулог столећа које се умногоме разликују од садашњих, њихова схватања по тим питањима и данас су незаобилазна. Она су инспиративна за истраживаче медијске и културне праксе који се у XXI веку баве испитивањем наведених процеса. Хаузер је одлично приметио да су психички склопови филмских гледалаца прилагођени готовим формулама и механички понављаним схемама. На делу је потпуно напуштање властите индивидуалности и претварање гледаоца у ону исту робу у коју филмска индустрија претвара глумца и фантазме уметника. Овде роба не мора освајати нове муштерије; напротив, публика чека да буде освојена и присвојена (Hauser, 1977: 296). Осим филмске идентификације, којом особа упија свет у себе и осећа да доживљава искуства која у ствари нема, Морен је нарочиту пажњу посветио феномену пројекције као облику филмске партиципације. Ту је реч о процесу у коме се гледалац одваја од самога себе и потпуно преноси у свет маште, при чему своје потребе, жеље, опсесије и страховања не пројектује само у снове већ и у све ствари и сва жива бића. Моренова анализа прелази границе естетике и задире у знатно ширу и сложенију област социјалне антропологије (Vidi Moren, 1967: 66 67). Са различитих теоријских позиција (естетичких, филозофских, филмолошких, семиотичких) идентификацију и пројекцију испитивали су и други теоретичари: Жилбер Коен-Сеа (Cohen-Séat), Етјен Сурио (Souriau), Жан- Пол Сартр (Sartre), Жан-Луј Бодри (Baudry), Кристијан Мез (Metz) (Upor. Božilović, 2010: ). У медијском свету симулакрума и симулације публика може да се идентификује са звездом, како на основу сличности тако на основу разлика. Фантазија о звезди укључује фантазију о себи као звезди, а стварна дистанца која постоји на релацији гледалац-звезда доводи до приближавања трансформисаном идентитету. Многе форме идентификације укључују процес трансформације и продукције нових идентитета, комбинујући постојећи идентитет гледаоца са жељеним идентитетом и његовим читањем идентитета звезде (Stacey, 1991: 160). У тим комбинацијама има много варијанти, али преовлађујући вид идентификације младих, који у изградњи сопственог ја најчешће користе звезде, представља имитација као преобликовање себе по моделу звезде. У случају пројекције, она се и данас као некада састоји у приписивању другима својих потиснутих нагона, жеља и опсесија. Поменути процеси немају искључиво негативну улогу јер је у савременом постелектронском свету, захваљујући огромним технолошким променама, имагинација постала колективна и друштвена чињеница. Имагинација се у глобалном свету пре- 544

15 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр лила из уметности и мита у свакодневље и ушла у логику обичног живота из којег је некад била искључивана. Ападурај истиче да медијске слике немају искључиво дејство бега од стварности јер оне често подстичу жељу за реаговањем и постају део локалних репертоара ироније, гнева, хумора и отпора (Upor. Apaduraj, 2011: 18 20). Закључак За разлику од традиционалног друштва у коме је друштвени систем наметао јасно дефинисане улоге, а сроднички систем имао пресудан утицај на формирање идентитета, у модерним друштвима долази до плуралитета избора и интерпретација. Модерност је радикално променила природу свакодневног живота и довела у питање традиционалне идентитетске обрасце обичаје и навике. С процесом постиндустријске ( рефлексивне ) модернизације (Bek, 2001) долази до јачања процеса индивидуализације и плурализације идентитета они нису више фиксни, стабилни и довршени, већ постају флуидни, динамични и променљиви. Одлуке појединаца у овом времену повезане су са глобалним променама, услед чега долази до само-рефлексивности индивидуа у процесу конструисања идентитета. При том, није реч само о променама на нивоу персоналног идентитета већ и у свим врстама колективног идентитета, попут групног, класног, социјалног, културног и националног идентитета. Сви они постају део глобалног комплекса и деле његову судбину. Заједно са радикалном променом идентитета долази и до промена политике идентитета и интерпретације идентитета. Очигледно је да се у постмодерној ери индивидуалност фрагментише и разбија у парампарчад. Свако добија прилику да из тих парчића састави свој лик, мада он никада неће бити коначан. Виртуелна култура ствара нове форме субјективности, имагинација се меша са стварношћу, а у тој вртоглавој игри идентитети постају флуидни и флексибилни до крајњих граница. У неповрат је изгубљена релативна извесност стварања идентитета у доба модерности. Популарна култура постмодерног доба у потпуности се уклопила у нови дух епохе, али је и сама допринела његовом конституисању и профилисању. Због тога што медији постају културни оквири идентитетског обликовања, индивидуе граде своје идентитете у интеракцији са медијским конструкцијама стварности. Медијска култура је увелико преплављена терминима постмодерног-постмодернистичког, који спадају у највише злоупотребљаване и најконфузније термине савремене критичке теорије (Kelner, 2004: 79). Укратко: постмодернизам је унео у готово све облике живота свој препознатљиви, а до краја недефинисани префикс пост. Све је данас пост : и друштво, и култура, и науке са својим приступима, и морал, и религија, и образовање, и знање, и уметност. Зато има смисла говорити и о пост-идентитетима. 545

16 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци ЛИТЕРАТУРА Alemany-Galway, M. (2002) A Postmodern Cinema. Kent, England: Scarecrow Press. Apaduraj, A. (2011) Kultura i globalizacija. Beograd: Biblioteka XX vek. Bauman, Z. (1997) Postmodernity and its Discontents. Oxford: Polity Press. Bauman, Z. (2009) Fluidni život. Novi Sad: Mediterran Publishing. Bek, U. (2001) Rizično društvo: U susret novoj moderni. Beograd: Filip Višnjić. Beck, U. (2004) Moć protiv moći u doba globalizacije: nova svjetskopolitička ekonomija. Zagreb: Školska knjiga. Belsey, C. (2001) Poststrukturalizam. Sarajevo: TKD Šahinpašić. Bertens, H. (1996) The Idea of Postmodern. London, New York: Routledge. Bodrijar, Ž. (1991) Simulakrumi i simulacija. Novi Sad: Svetovi. Bofa, Đ. (1999) Poslednja iluzija. Niš: Prosveta. Boggs, C. and Pollard, T. (2003) A World in Chaos: Social Crisis and the Rise of Postmodern Cinema. Lanham: Rowman & Littlefield Publishers. Booker, K. M. (2007) Postmodern Hollywood. London: Praeger. Božilović, N. (2002). Globalizacija kao nova akulturacija. U: Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu (prir. Lj. Mitrović et al.). Niš: Institut za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu i Punta, str Božilović, N. (2007) Kultura i identiteti na Balkanu. Niš: Filozofski fakultet, Centar za sociološka istraživanja. Božilović, N. (2010) Sva lica kulture: studije i ogledi iz antroposociologije. Niš: Filozofski fakultet u Nišu. Božilović, N. (2014) Kulturno klatno: ogledi o tradiciji i modernizaciji kulture srpskog društva. Niš: Filozofski fakultet u Nišu. Butler, C. (2007) Postmodernizam. Sarajevo: TKD Šahinpašić. Crespi, F. (2006) Sociologija kulture. Zagreb: Politička kultura. Čolović, I. (2014) Rastanak s identitetom. Beograd: Biblioteka XX vek. Denzin, N. K. (1994) Images of Postmodern Society. London, New delhi: Sage Publications. Đorđević, J. (2009) Postkultura. Beograd: Clio. Dženks, Č. (1985) Jezik postmoderne arhitekture. Beograd: Vuk Karadžić. Gidens, E. (1998) Posledice modernosti. Beograd: Filip Višnjić. Gidens, E. (2005) Odbegli svet: kako globalizacija preoblikuje naše živote. Beograd: Stubovi kulture. Gocić, G. (2012) Endi Vorhol i strategije popa. Beograd: Službeni glasnik. Goldstein, P. (2005) Post-Marxist Theory: An Introduction. Albany: SUNY Press. Golubović, Z. (1999a) Ja i drugi: antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta. Beograd: Republika. Golubović, Z. (1999b) Stranputice demokratizacije u postsocijalizmu. Beograd: Beogradski krug. Golubović, Z. (2003) Izazovi demokratije u savremenom svetu. Požarevac: Centar za kulturu. Golubović, Z. (2006) Pouke i dileme minulog veka. Beograd: Filip Višnjić. Golubović, Z. (2012) Moji horizonti: mislim, delam, postojim. Beograd: Žene u crnom, Centar za ženske studije i istraživanja roda. 546

17 Социолошки преглед, vol. XLVIII (2014), no. 4, стр Hall, S. (1995). The Question of Cultural Identity. In: Modernity: An Introduction to Modern Societies (Edited by S. Hall, D. Held, D. Hubert and K. Thompson). Oxford: Blackwell Publishers, pp Hauser, A. (1977) Filozofija povijesti umjetnosti. Zagreb: Školska knjiga. Jenkins, R. (1997) Rethinking Ethnicity: Arguments and Explorations. London: SAGE Publications. Kelner, D. (2004) Medijska kultura. Beograd: Clio. Lečner, F. i Boli, Dž. (2006) Kultura sveta. Beograd: Clio. Liotar, Ž. F. (1988) Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo. Malpas, S. (2005) The Postmodern. London, New York: Routledge. Markuš, S. (2012). Parodija i postmodernizam na filmu. U: Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti (ur. M. Nikolić). Beograd: FDU/Institut za pozorište, film, radio i televiziju, str Maširević Lj. (2011) Postmoderna teorija i film na primeru kinematografije Kventina Tarantina. Beograd: Čigoja štampa, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Mesić, M. (2006) Multikulturalizam: društveni i teorijski izazovi. Zagreb: Školska knjiga. Milenković, M. (2007) Istorija postmoderne antropologije. Beograd: Srpski genealoški centar. Mojić, D. (2014) Organizacije i (post)moderno društvo. Beograd: Čigoja štampa, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta. Moren, E. (1967) Film ili čovek iz mašte. Beograd: Institut za film. Poster, M. (2012). Postmoderne virtuelnosti. U: J. Đorđević (prir.), Studije kulture zbornik. Beograd: Službeni glasnik, str Robertson, R. (1992) Globalization: Social Theory and Global Culture. London: SAGE. Rot, K. (2012) Od socijalizma do Evropske unije. Ogledi o svakodnevnom životu u jugoistočnoj Evropi. Beograd: Biblioteka XX vek. Rush, O. (1997) The Reception of Doctrine: An Appropriation of Hans Robert Jauss Reception Aesthetics and Literary Hermeneutics. Rome: Gregorian University Press. Sekulić, N. (2007) O kraju antropologije: poststrukturalizam i savremena antropologija. Beograd: Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta. Semprini, A. (1999) Multikulturalizam. Beograd: Clio. Stacey, J. (1991). Feminine Fascinations: Forms of Identification in Star/Audience Relations. In: Stardom: Industry of Desire (Ed. C. Gledhill). London: Routledge, pp Stiglic, Dž. E. (2002) Protivrečnosti globalizacije. Beograd: SBM-x. Stojanović, S. (2014) Industrija kulture, savremene zvezde i dramaturški model komunikacije. Doktorska disertacija. Beograd: Fakultet političkih nauka (unpublished). Todorov, C. (2010) Strah od varvara: s one strane sudara civilizacija. Loznica: Karpos. Touraine, A. (1980) Postindustrijsko društvo. Zagreb: Globus. 547

18 Никола Божиловић, Глобализација културе и нови идентитетски обрасци Nikola Božilović University of Niš Faculty of Philosophy Summary GLOBALIZATION OF CULTURE AND NEW IDENTITY PATTERNS This paper discusses the shaping of new identities within the culture of the global society. Culture is observed as a framework for the shaping of new identity patterns. The author draws particular attention to the globalization of culture and changes of cultural identities in various stages of the development of the society. He divides theoreticians of globalization into globooptimists and globo-sceptics, while globalization itself is considered as a premonition of identity crisis, equally affecting the personal identity and the family of collective identities. The author does not linger on the analysis of traditional society, since the roles of all of its actors are predefined. He is interested in new identity patterns, formed under the wing of modern and postmodern society/culture. Modernity has led to the strengthening of the process of individuation and pluralization of identity. This is when a multiethnic and multicultural society is created, where no cultural form dominates over another. While the modern society witnesses multiplication, ambivalence and heterogeneity of identities, the identity in the postmodern discourse is constructed in the thinking of difference. The postmodern identity is produced under various historical and socio-cultural circumstances. The starting points in its interpretation are anti-essentialism and cultural constructivism. Within the analysis of the postmodern society, the author emphasizes popular culture and its role in the construction and presentation of identities. He analyzes virtual reality and virtual identities, which are products of new media culture, new communication systems and simulated reality. In popular culture, the media show the construction of identities through image and style. The influence of media stars on the audience, identification, imitation and projection as processes of attachment are greater than ever before. Having in mind that postmodernism has introduced rapid changes in all aspects of human life on the Planet (post-modern society, postculture, post-socialism, post-structuralism, etc.), the author concludes that today one can also speak of post-identities. Key words: globalization of culture, identities, identification, modernization, multiculturalism, postmodernism, popular culture, media culture. 548