УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 4

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ОБРАЗАЦ 4 НАЗИВ ФАКУЛТЕТА ИЗВЕШТАЈ О ОЦЕНИ ПОДОБНОСТИ КАНДИДАТА, ТЕМЕ И МЕНТОРА ЗА ИЗРАДУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ I ПОДАЦИ О КОМИСИЈИ Орган који је именовао комисију: Наставно-научно веће Филозофског факултета у Новом Саду Датум именовања комисије: 07.02.2014. године Састав комисије: 1. Проф. др Драган Проле Ванр. професор Филозофске науке презиме и име звање ужа научна област Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Председник комисије Одсек за филозофију установа у којој је запослен-а функција у комисији 2. Проф. др Миленко А. Перовић Ред. професор Филозофске науке презиме и име звање ужа научна област Универзитет у Новом Саду, Филозофски факултет, Члан комисије -ментор Одсек за филозофију установа у којој је запослен-а функција у комисији 3. Проф. др Бранко Баљ Ред. професор Филозофске науке презиме и име звање ужа научна област Универзитет у Новом Саду, Економски факултет у Члан комисије Суботици, Департман за европску економију и бизнис установа у којој је запослен-а функција у комисији 4. презиме и име звање ужа научна област установа у којој је запослен-а функција у комисији 5. презиме и име звање ужа научна област установа у којој је запослен-а функција у комисији 6. презиме и име звање ужа научна област установа у којој је запослен-а функција у комисији

2 II ПОДАЦИ О КАНДИДАТУ 1. Име, име једног родитеља, презиме: Невена, Вера, Јевтић 2. Датум рођења: 10.01.1982. Место и држава рођења: Крагујевац, Р. Србија II.1 основне студије година уписа: 2001 година завршетка: 2006 просечна оцена током студија: 9,48 универзитет: Универзитет у Новом Саду факултет: Филозофски факултет студијски програм: Филозофија звање: Професор филозофије II.2 мастер или магистарске студије година уписа: 2006 година завршетка: 2008 просечна оцена током студија: 9,80 универзитет: Универзитет у Новом Саду факултет: Филозофски факултет студијски програм: Филозофија дипломске академске студије (мастер) звање:дипломирани филозоф - мастер научна област: Филозофске науке наслов завршног рада: Марксова критика Хегела II.3 докторске студије година уписа: 2008 универзитет: Универзитет у Новом Саду факултет: Филозофски факултет студијски програм: Филозофија докторске студије број ЕСПБ до сада остварених: 135 просечна оцена током студија: 10,00

II.4 приказ научних и стручних радова 3 1. Јевтић, Невена (2005), Кант и савремена наука, Љубљана, Študentsko filozofsko društvo, Filozofska fakulteta Univerzе v Ljubljani, Iluzija, ISBN 961-238-707-9, стр. 41-43. М33 У 66. Параграфу другог дела Критике моћи суђења, већ у првој реченици, Кант даје специфичну дефиницију сврховитости која је принцип просуђивања унутрашње сврховитости организованих бића. Анализом ове дефиниције јасно се види да је реч о максими суђења, а приори регулативном принципу, који не доноси са собом финални казуалитет, већ представља идеју сврховитог јединства природе са аспекта живих организама. Иако њутновац, Кант види опасност од редукционизма који са собом носи искључиво механицистичко виђење природе. Међутим, традиционално схватање телеологије је са научног становишта веома проблематично. Оно представља моменат због којег модерна биологија не достиже ваљани ниво научне егзактности, али ипак представља моменат њене специфичне методолошке концептуализације. С обзиром на ову амбивалентност појма сврхе, у овом раду се испитује Кантова концепија сврховитости без појма у компарацији са схватањима савремених теоретичара биологије (Питендриг, Мајер, Моно, Жакоб). Јевтић, Невена (2007), Разлика између Кантовог и Хегеловог схватања М52 права и морала, Нови Сад, Филозофски факултет, Годишњак 2. Филозофског факултета у Новом Саду, УДК 17, ISSN 0374-0730, стр. 51-63. У овом раду је дат општи приказ разлике између Кантовог и Хегеловог становишта у разумевању права и морала. Кант и Хегел тематизују ова два феномена, њихов смисао и изворе, сходно властитим пројектима практичке филозофије. Полазећи од тог специфично практичко-филозофског проблема може се стећи шири увид у основне разлике између њихових становишта при тематизацији других битних појмова, као што су слобода, слободна воља етц. Тематика рада почиње описом Кантовог схватања природе моралитета и његовим покушајем дедукције сфере права из морала, завршавајући приказ тематизацијом Хегеловог схватања идеје слободе, филозофије права и критике Кантовог стајалишта. 3. Јевтић, Невена (2008), Кантово учење о схематизму разума, Нови Сад, Филозофски факултет, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, УДК 14 Kant, I. 141.13:165.323.073 Kant I., ISSN 0374-0730, cтр. 109-118. М52 У раду је описано спеицифично место које заузима Трансцендентална доктрина моћи суђења унутар архитектонике Кантове Критике чистог ума. Посебно, разматрање учења о схематизму показаће Кантово изузетно решење проблема могућности емпиричке свести и научног искуства, у светлу трансценденталних претпоставки, односно нужних услова

4 искуства као система спознаја. Завршни одељак овог рада је начелно илустровао то Кантово решење на примеру принципа антиципација опажаја, као једног од основних ставова чистог разума, али и указивањем на сличну аргументацију о принципу сврховитости рефлексивне моћи суђења, који је Кант изложио у Уводу у Критику моћи суђења. Јевтић, Невена (2009), Од рада до производних снага. Осврт на М51 Немачку идеологију Карла Маркса, Нови Сад, Филозофски факултет, 4. Катедра за филозофију, АРХЕ (VI/11), УДК 331:141.82, ISSN 1820-0958, стр. 201-210. У раду је ширим потезима изложен Марксов појам рада, онако како је он тематизован у Филозофско-економским манускриптима. Даље, ауторка освртом на проблематику отуђења истиче кључну тачку Марксових анализа у овом спису, а то је идентитет капитала и рада, као суштинског фундамента социјално-економске стварности. Као предуслов једне историјске анализе капитала као повесног феномена, у гласовитом спису Немачка идеологија, Маркс замењује сам појам рада (схваћеног као остваривање (транс-повесне) родне суштине човека) појмом производних снага и односа, те тако и сам принцип (али и мотивацију) повести приређује на повестан начин. 5. Јевтић, Невена (2009), Филозофија педагошке делатности Павела Јозефа Шафарика, Нови Сад, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ ПРОПАИДЕИА, Традиција наставе II, УДК 930.1 37.013.73 Šafarik P.J. 373.54(497.113Novi Sad) 1819/1826, ISBN 978-86- 6065-006-3, стр. 85-94. М45 У овом раду је дат приказ основних ставова и мисаоних мотива који чине филозофски Weltanschauung знаменитог директора Српске православне гимназије у Новом Саду од 1819. до 1826., Павела Јосифа Шафарика. Овај је филозофски светоназор могуће открити у форми фине мреже која је сачињена од његових филозофских рефлексија о образовању, повести, проблему језика етц, а којом је прожет Шафариков волуминозан рад у целини. Ауторка се сконцентрисала на известан број оних места унутар Шафарикових списа, али и сведочанстава о његовим напорима на месту директора гимназије, која на најбољи начин потврђују постојање трајног филозофског карактера и одлучне идеолошке решености инспирисане тим филозофским образовањем у овог великана наше историје. 6. Јевтић, Невена (2009), Хербартово схватање задатака образовне теорије и праксе, Нови Сад, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ ПРОПАИДЕИА, Традиција наставе III, УДК 37.013.73 37:929 Herbart J.F., ISBN 978-86-6065-006-3, стр. 81 89. М45

5 У овом раду дат је приказ основних ставова који чине тематски корпус Хербартовог схватања педагогије и дидадктике, сврхе и смисла образовања, као и средстава којима се оно сврсисходно имплементира. Оцртавајући, превасходно, особиту заинтересованост филозофије за властиту педагошку димензију, могуће је ситуирати Хербартове назоре у нешто шири контекст, сачињен од рефлексија неких представника немачког идеализма на ту тему. Имајући у виду да је током својих студијских година у Јени, Хербарт био Фихтеов слушалац, опис филозофског контекста ће почети, пре свега, од ове очигледне тачке. Међутим, нит сличности и разлика, услед могућности указивања на односе који су од изразитог значаја, требало би пратити и у тематизовању релације између Хербарта и Канта, као и ситуирањем дискусије унутар Хегеловог филозофског опуса. Овако реконструисан филозофски контекст у коме се креће и са којим полемише Хербартово разумевање образовања уопште, може бити хеуристичко средство при филозофском осветљавању доминантне педагошке позиције у погледу гимназијског школства Угарске, након стварања двојне монархије, које је прожето хербартовским мотивима. Јевтић, Невена (2010), Мерло-Понтијева рецепција марксизма, Нови М51 7. Сад, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ (13/2010), УДК 141.32:141.82, ISSN 1820-0958, стр. 231 239. Иако сам Мерло-Понти у својим списима не студира Маркса на један конвенционалан начин, могуће је пратити његову рецепцију марксизма и то, што је одлучујуће, баш кроз проблемске склопове попут његовог схватања историје, затим разумевања пролетаријата као хуманистичког основа марксизма, те коначно саме сржи Мерло-Понтијеве формулације комунистичког проблема. Увид у специфичан основ универзалности коју носи револуционарни процес, преко кључне поенте полемике два хладноратовска Комесара, до, коначно, основних тема о неизоставним квалитетима историјског материјализма, пратићемо Мерло-Понтијеву дискусију о марксизму у његовом спису Хуманизам и терор. Међутим, напредујући до одговора на питање да ли и како се мобилисати у правцу једне критичке теорије, након wait and see стратегије овог списа, окрећемо се каснијем Мерло-Понтијевом тексту Авантуре дијалектике. Јака промена тона наставка дискусије унутар овог списа може се кратко илустрирати кроз Мерло-Понтијев гест одбацивања актуелности Марксове филозофије. У атмосфери Мерло-Понтијевог опуса, која остаје након преживљених искушења авантуре дијалектике, чини се да је тај гест управљен и ка филозофији уопште. 8. Јевтић, Невена (2010), Гимназија као темељ националног образовања. Карманов наставни план за гимназије, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ ПРОПАИДЕИА, Традиција наставе IV УДК 371.214:1]:373.54(497.113 Novi Sad) 1868, ISBN 978-86-6065-006-3, стр. 77 87. М45 У раду је анализиран пример организације гимназијске наставе хербартовца Мора Кармана и то с обзиром на два аспекта. С једне стране, од изузетног је значаја за разумевање овог документа макар и начелни преглед социјално-политичког контекста унутар кога се он јавља.

6 С друге стране, могуће је из реконструкције филозофских мотива Карманових педагошких упутстава за гимназијску наставу указати на стварни допринос његових ставова просветној историји Угарске. Ову двострукост аспеката потврђује чињеница да Карманови прогресивни педагошки ставови добијају специфичан смисао у повесној ситуацији у којој је модернизација образовања легитимисана пре свега као политички циљ, односно као средство експанзије мађарског језика. На концу, овај филозофско-педагошки израз захтева за новим националнохуманистичким схватањем образовања и образовних пракси је одредио непосредно наставни план новосадске гимназије из 1868. године, утичући међутим дубоко и на основне просветне ставове војвођанске интелигенције. Сама настава филозофије у форми филозофске пропедеутике, као круна гимназијског образовања, показаће се да има функцију још тешњег повезивања учениковог знања у органску целини, што је циљ Кармановог наставног плана. Јевтић, Невена (2011), Догађање и нарација. Радикализација и М51 генерализација херменеутике, Нови Сад, Филозофски факултет, Одсек 9. за филозофију, АРХЕ (15/2011), УДК 14 Heidegger M. 14 Ricoeur P. 2-277.2, ISSN 1820-0958, стр. 199 210. Савремени дијалог о херменеутици, онако како га тумачи Рикер, и даље је прожет интересом за њену универзализацију. Ова тежња ка таквој могућности као њеном фундаменталном задатку, садржана је већ у синтагми филозофска херменеутика. Она је са Хајдегером радикализована до значења фундаменталне херменеутике тако што се усмерила на онтолошки домен, преко њених епистемолошких и методолошких преокупација. Пад испод овог нивоа значио би за савремену филозофску херменеутику пад у анахроност. Међутим, затварање могућности било каквог повратка на проблем духовних наука, према Рикеровом мишљењу, не дозвољава савременом херменеутичару да буде напросто хајдегеријанац. С обзиром на ову потребу посредовања са повесном свести, ми истражујемо на који се начин концептуализује нарација код Рикера. Нарација и време су две теме које почивају на истом тлу, а њихов међусобни реципрочни однос постаје посебно занимљив када прихватимо Рикеров став да историографија није тако далеко од наративности. Јевтић, Невена (2011), Иронија као став модерне свести, Нови Сад, М51 10. Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ (16/2011), УДК 1Hegel 130.32, ISSN 1820-0958, стр. 37-47. Иако је феноменом превасходно естетичког порекла, код Хегела иронија бива интерпретирана тако да се показује као један modus operandi субјективности. Међу ауторима и данас иронија није напросто разумњена као реторичка пракса или ствар технике писања. Она је блиско повезана са разумевањем саме модерности. Хегел, наиме, признаје извесно право иронијској свести, насупрот њеном позиционирању на месту принципа у визијама романтизма. Међутим, признати право иронији значи показати оно на чему почива нужност појављивања тог права, али и разлоге због којих се тај лик модерне свести напросто не може асполутизовати. Несумњиво је да иронија разара непосредност раскринкавајући привид непосредног. Коначно, она је ствар историјског образовања уопште. Откривањем дубљег разлога зашто Хегел

7 заузима негативан став спрам ироније изван граница које јој с правом припадају, стиче се продубљен увид и у његово разумевање субјективности уопште. 11. Јевтић, Невена (2011), Статус гимназије у просветним приликама Краљевине СХС/Југославије између два светска рата, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ ПРОПАИДЕИА, Традиција наставе V, UDK 373.54(497.1)"1918/1941"(091), ISBN 978-86-6065-006- 3, стр. 115-126. М45 У периоду измешђу два рата на овим просторима могуће је пратити историју просветних прилика унутар једне мреже условљавајућих односа политичког живота и организације школства и смисла едукативних пракси. Прокламовано подизање нивоа образованости је фактички представљало секундарни циљ једног превасходно политичког настојања државне управе. Систем средљошколског образовања је подразумевао доступност одређеног типа школе одређеној класи друштва, репродукујући тиме услове отежане социјалне мобилности. У том контексту је гимназија без сумње била врло рестриктивна образовна установа, како у погледу економске моћи и класне припадности својих полазника, тако и у погледу њихових способности. С обзиром на елементарност с којом је конципиран, гинназијски предмет основи филозофије је морао доприности петрифицирању елитистичког положаја гимназијског образовања унутар тог друштвеног и политичког контекста. Јевтић, Невена (2012), Настава филозофије и дух модерног М45 реализма, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ 12. ПОПАИДЕИА, Традиција наставе филозофије VI, УДК 1 : 371.3 + 005.591.6 : 165.82, стр. 83-94. Специфични смисао и положај филозофије као наставног предмета је могуће ваљано осветлити, с једне стране, с обзиром на опште просветне прилике у међуратној Краљевини СХС/Југославији и један условљавајући однос између политичког живота и организације школства. Међутим, с друге, тек на основу тога како се схвата филозофија у датом контексту могу се проценити њени васпитни, односно образовни доприноси целокупном систему гимназијског образовања. У овом раду ће се анализирати начин на који неки од истакнутијих наставника и методичара (Љубомир Недић, Милош Р. Милошевић, Драгослав П. Ђорђевић) одређују саму филозофију, и то с обзиром на њен однос спрам механизама образовања уопште, њен однос према осталим наукама, шире социјално контекстуализовање филозофије, њену улогу у једној култури ума итд. Тиме ће се показати како се настава филозофије, онако како то тематизују људи од струке, ситуира унутар једног нестабилног (дуготрајног) процеса модернизације школства и каква је улога у том процесу припала, напослетку, предмету основи филозофије.

8 13. Јевтић, Невена (2013), Искушење ироније. Може ли иронија играти улогу критике?, Загреб (Хрватска), Хрватско филозофско друштво, УДК [7.01:7.035]:101.8 Hegel, G.W.F., ISSN 0351-4706, Вол. 33, Бр. 2, стр. 229-241. М22 У овом раду ауторка се бави испитивањем евентуалне критичке улоге ироније с обзиром на Хегелово схватање романтичке ироније, с једне, и његовог схватања критике, с друге стране. Пре свега, Хегел доживљава уметничко стваралаштво романтизма као фениксов живот духа, указујући на то да је иронија, као својеврсно псеудостваралаштво, сасвим доследан врхунац те уметности. Међутим, Хегел препознаје у радовима естетичара раног романтизма покушаје концептуализовања ироније као принципа једне филозофије. С обзиром на овај фундаментални и позитивни мотив Хегелове интерпретације ироније, у овом раду су описани и негативни моменти Хегелове критике ироније као празне својеглаве игре са озбиљним стварима која је суштински незаинтересована и немотивисана супстанцијалним интересима. Због тога ће се она неминовно показати недостатном кад је њена евентуална критичка улога у питању, будући да остаје везана за сферу онога субјективног и коначног. Јевтић, Невена (2013), О техници природе код Канта, Нови Сад, М51 14. Филозофски Факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ (20/2013), УДК 1 Kant 113/119, ISSN 1820-0958, стр. 38-50. Аутор у овом раду полази од анализе оправданости тврдње да се у Критици моћи суђења показује извесна криза Кантове критике пред ванредном и несводивом чињеницом организације. Кант формулише учење о такозваној техници природе у склопу Критике телеолошке моћи суђења, с намером да се тематизује специфичан сегмент искуства с ону страну механизма природе или каузалитета из слободе као начина објашњавања. Теза о кризи критике расправља управо о ономе што са становишта Критике чистог ума не би могло бити могуће. Наиме, са становишта прве Критике организам се јавља као немогућ с обзиром на први постулат емпиричког мишљења, који захтева да се могућим сматра оно што се слаже с формалним условима искуства. Немогућност оваквог објекта потврђује се и у трећој Критици, према којој је могуће да се нешто посматра као сврха само ако форма те ствари није могућа на основу природних закона, већ и само емпиријско сазнање ствари подразумева појмове ума (сврхе). Организам одређен као природна сврха се показује као проблем par excellence. Ауторка ће испитати могућност да се на тврдњу о кризи критике, која се јавља пред оваквим проблемом, одговори другом тврдњом: да је идеја о техници природе један од стубова критицизма уопште. 15. Јевтић, Невена (2013), Светомир Ристић и проблем филозофије, Филозофски факултет, Одсек за филозофију, АРХЕ ПОПАИДЕИА, Традиција наставе филозофије VII, УДК 1Ristić, 1 : 371.25, ISBN 978-86-6065-191-6, стр. 109 121. М45

9 У току консолидовања основне образовне парадигме и организације средњошколског образовања на простору Војводине између два светска рата, у оквиру Краљевине СХС/Југославије, мења се темељно усмерење самог гимназијског образовања. Такозвани реални предмети добијају већи значај у односу на оне који су припадали кругу класичних студија и који су имали кључну образовно-васпитну вредност у склопу застарелог хуманистичког образовног идеала. У складу са овом општом тенденцијом писани су и уџбеници, који су коришћени при настави филозофије у гимназијама на простору Војводине. Овом приликом ћемо се усредсредити на уџбеник Логика Светомира Ристића, који је неко време коришћен у реалним гимназијама у Суботици, Сомбору и Сремској Митровици. Ристић је своја фундаментална филозофска схватања, као што су проблем односа филозофије и науке уопште, уградио у концепт логике за потребе средњошколског образовања. Како би се логика, али и филозофија уопште, реетабилирале унутар нове образовне парадигме, потребно је било показати њену чврсту везаност за посебне науке и дух нове научности.

10 III ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ КАНДИДАТА III.1 услови дефинисани за кандидата студијским програмом: Студијским програмом је предвиђено да кандидат пријави и положи предмет у оквиру кога се предвиђа избор теме и предлог литературе те да докторску дисертацију пријави када испуни све обавезе предвиђене студијским програмом, односно, на крају друге године докторских студија. III.2 Да ли кандидат испуњава услове? ДА НЕ Образложење: Кандидаткиња Невена Јевтић испунила је све услове предвиђене студијским програмом, успешно положила све испите који претходе пријави теме докторске дисертације, објавила научне радове и одговорила на све захтеване обавезе. IV ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ПРЕДЛОЖЕНОГ МЕНТОРА IV.1 ПОДАЦИ О МЕНТОРУ Биографија ментора (до 500 каракетра): Миленко А. Перовић (1950) рођен је у Врбасу. Студије филозофије завршио је на Филозофском факултету у Београду 1974. године, а докторат филозофских знаности одбранио је на Филозофском факултету у Загребу 1984. године. Изабран је у звање редовног професора 1995. године на Филозофском факултету у Новом Саду за ужу научну област филозофске науке. Оснивач је Одсека за филозофију и Студијске групе за филозофију на истом факултету. Суоснивач је филозофског часописа Архе. Објавио је преко стотину радова из области филозофије и неколико стотина колумнистичких текстова. Радови из уже научне области којој припада предлог докторске дисертације: Perović, Milenko A. (2006), Hegelova fenomenologija volje i stav pluralizma, M22 1. Filozofska istraživanja, Zagreb, br. 101, str. 23-27, ISSN 0351-4706, UDK 165.62:17.021.2: 141.113; 2. Perović, Milenko A. (2007), Der moderne Begriff der Zeit und der Begriff der Geschichte (Über das Fundament der Heidegger'schen Auseinandersetzung mit Hegel), Synthesis philosophica, No. 42; Zagreb, str. 141-156, UDC 1, ISSN 0352-7885, CODEN Syphe 5, UDC 161,1:115; M22 3. Perović, Milenko A.(2009), Slobodno vrijeme i sloboda, Filozofska istraživanja, M22 Zagreb, sv.2, str. 245-254., ISSN 0351-4706; 2. 3. 4. 5. Перовић, Миленко А. (2004), Практичка филозофија, Одсек за филозофију, Филозофски факултет, Нови Сад, стр. 5-321; ISBN 86-80271-24-1; Перовић Миленко А. (2004), Епохални смисао Кантове филозофије, у Архе: часопис за филозофију, год. 1, бр. 1; стр. 5-23; Perović, Milenko A. (2011), Filozofske rasprave, Ed. Filozofska istraživanja, Filozofski fakultet Zagreb, str. 5-311; INBN 978-953-164-156-2; Перовић, Миленко А. (2012), Пет студија о Хегелу, Филозофски факултет, Нови Сад, ISBN 978-86-6065-114-5; М41 М51 М42 М43

5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 11 Перовић, Миленко А. (2011), Појам личности код Канта и Хегела, у: Архе: часопис за филозофију, год. 16, бр., стр. 1-17; ISSN 1820-0958 UDK 10/14 (05); Perović, Milenko A. (2005), Kantov i Hegelov pojam slobode, Matica, Cetinje- Podgorica, br. 22-23, str. 61-88; ISSN 1450-9059; Перовић, Миленко А. (2006), Однос феноменологије духа и науке логике код Хегела, у: Архе: часопис за филозофију, год. 3., бр. 5/6, стр. 23 49, ISSN 1820-0958, UDK 130.121:16; Перовић, Миленко А. (2007), Марксов појам дијалектике, у: Архе: часопис за филозофију, год. 4, бр. 7, стр. 7 34, ISSN 1820-0958, UDK 130.121.7; Перовић Миленко А. (1994), Почетак у Хегеловој филозофији, Увођење у Хегелову филозофију, Издавачка кућа Вркатић, Нови Сад; Перовић, Миленко А. (2013), Филозофија мишљења, Цензура, Нови Сад; Перовић Миленко А. (1989), Хегел и проблем савјести, Братство-Јединство, Нови Сад. М51 М24 М51 М51 М43 М41 М43 IV.1 услови дефинисани за ментора у области којој припада докторска дисерација: - За ментора за израду докторске дисертације, односно, докторског уметничког пројекта може бити именован наставник Универзитета односно факултета који је у радном односу на факултету који реализује студијски програм докторских студија као и наставник који је у радном односу на другом универзитету односно факултету или научној установи, који има потребну научну односно уметничку способност из области проблематике докторске дисертације односно докторског уметничког пројекта. - За ментора може бити именован наставник односно научни радник који је способан за извођење наставе на докторским студијама и има најмање 5 научних радова објављених или прихваћених за објављивање у научним часописима из одговарајуће области студијског програма са листе министарства надлежног за науку, у последњих 10 година и који испуњава следеће допунске критеријуме у оквиру образовног научног односно образовно уметничког поља: За поље друштвено-хуманистичких наука за ментора може бити именован наставник односно научни радник који има најмање 3 рада објављена или прихваћена за објављивање у часопису са SSCI листе. IV.2 Да ли ментор испуњава услове? ДА НЕ Образложење: Проф. др Миленко А. Перовић је у радном односу на факултету који реализује студијски програм докторских студија и има потребну научну способност из области проблематике докторске дисертацие. У потоњих 10 година објавио је читав низ значајних научних радова из области којој припада докторска дисертација, од чега 4 монографије и 7 радова категорије М 22. V ОЦЕНА ПОДОБНОСТИ ТЕМЕ V.1 формулација назива тезе (наслова)

12 ПРОБЛЕМ КРИТИКЕ КОД ХЕГЕЛА Наслов тезе је подобан? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.2 предмета (проблема) истраживања Предмет планираног истраживања је проблем критике у Хегеловој филозофији. Овај проблем издвојен је између других важних тема Хегелове филозофије, као што су проблем апсолутне методе, критика субјективистичке филозофије, однос коначног мишљења и апсолута, проблем почетка у филозофији, промена традиционалног разумевања дијалектике и задатак филозофског мишљења, однос теорије и праксе итд. Његова егзегеза пружа могућност успостављања примерене перспективе тумачења наведених проблема. Проблем критике - како је експлицитно и имплицитно постављен у Хегеловој филозофији мисаони је мотив који нужно води експликацији наведених тема. Он је уједно и темељни филозофски став, филозофско држање које обележава и условљава сва мисаона кретања у Хегеловој филозофији. То чини шире постављену основну тезу нашега рада, коју рад у целини треба да оправда. Уже постављена основна теза рада усредсређује се на експликацију начина критика која се примењује у основним развојним фазама Хегеловог мишљења и конструкцији Хегеловог филозофског система. Овако постављену тезу смислено је конкретизовати: приказивањем филозофског поимања бити и функција критике - успостављеног у Кантовој филозофији - и истраживањем подстицаја који су довели до темељне трансформације појма критике код Фихтеа и Шелинга, које је у основи истраживање извора, претпоставки и подстицаја за обликовање Хегеловог разумевања критике. На том путу стоји задатак испитивања међусобне условљености Хегеловог схватања смисла и циљева филозофије и смисла и функције филозофске критике. Задатак треба да буде проведен истраживањем Хегеловог тзв. јенског периода и Феноменологије духа, као и истраживањем одговарајућих филозофских контекста у којима се потврђује проблемски статус филозофске критике (наука логике, филозофија права, естетика, филозофија историје, филозофија религије). Егзегеза проблема биће финализована анализом интерпретативног домета и хеуристичког значаја тезе о иманентној критици код Хегела, као и утврђивањем основних елемената Хегеловог позитивног и негативног вредновања филозофске критике у поређењу са нацртима каснијих концепата (Ниче, Маркс). Предмет истраживања је подобан? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.3 познавања проблематике на основу изабране литературе са списком литературе Кандидат је показао упознатост са релевантним насловима у вези са овом тематиком. Број оваквих наслова, међутим, прилично је оскудан унутар различитих говорних подручја и филозофских традиција. У страној литератури - изузев два меродавна случаја - ова тематика је третирана фрагментарно. У књизи Kritik und absolute Methode in Hegels Dialektik (1974), аутор Гинтер Малушке монографски обрађује проблематику критике у методолошком контексту испитујући критички домет и функцију дијалектике уопште. Ова функција дијалектике је детаљно приказан, почев од критике становишта скептицизма, разлике између Платоновог и Хегеловог концепта дијалектике, места спинозизма у Хегеловој дијалектици, те коначно Хегелове критике Кантовог критичког пројекта. Аутор подвлачи тезу да је овај методолошки аспект одлучујућа перспектива за испитивање концепта критике тако што анализира извођење категоријалних одређења у Хегеловој Науци логике. Овде се критика доводи у везу са темељним темама Науке логике, као што је проблем почетка у филозофији (односно проблем почетка логике) и извођење прве три логичке категорије (биће, ништа, бивање), те проблем односа коначног и бесконачног, дијалектика онога по себи и појаве. Међутим, према књизи Darstellung als Kritik Hegels Frage nach dem Anfang der Wissenschaft (1986) Јиргена Вернера, Хегелов концепт критике упућује превасходно на темељно питање почетка филозофије. Ово питање израста из тензије између критике и приказа присутне у Кантовој филозофији. Аутор приступа реконструкцији Хегеловог решења дилеме почетка преко детаљне анализе концепта иманентне критике, који је могуће разумети тек на темељу претходне

13 анализе апорије почетка код Канта (са Екскурсом у вези са проблемом почетка код Декарта и Кантовом критиком картезијанске апорије почетка). Дакле, тек је на основу визуре на проблем почетка могуће критику довести у блиску везу са проблематиком методе, односно са апоретичношћу саме методе. У погледу овога аутор обрађује проблематику иманетног превладавања у Науци логике, те проблем апсолутне разлике и спекулативни став из Феноменологије духа. Међутим, филозофској генези и развоју самог концепта критике у обе поменуте монографије се не посвећује довољно истраживачке пажње, те су у анализи изостали многи битни аспекти ове теме услед покушаја да се на основу једног фундаменталнијег проблема приступи самој критици, чиме је осиромашен приступ и захват у овај концепт. Постоје и други радови, иако не монографски, који разрађују у одређеној мери основну тезу да концепт филозофске критике (могућност филозофије као критике) представља значајан проблем у Хегеловој филозофији. Ридигер Бубнер у књизи The Innovations of Idealism (2003) указује на то да је схватање филозофије као критике постојеће филозофскe културe и конкретног нивоа филозофског образовања, карактеристичног за духовни миље у коме се развија Хегелова филозофија, положен у основу његовог капиталног дела (Феноменологија духа). Задатак филозофије није у томе да напросто афирмише постојећу културу нити да је интегрише у властити садржај, већ се потреба једне епохе за филозофијом огледа у њеном критичком држању спрам преовлађујућег стања у култури и образовању. Овде није реч о простом одбацивању или замени старих мисаоних структура новим, већ критичком испитивању историјске генезе ових структура у филозофијама дана. Иако Бубнер инсистира на томе да је Хегелова младеначка критичка решеност уједно и у основи његовог интереса за историју филозофије, овај аутор не даје обухватну анализу Хегеловог концепта филозофске критике. Обликовање овог критичког интереса и тезе о функцији критике, Бубнер везује за Хегелов рани спис Разлика између Фихтеовог и Шелинговог система, али даје само начелне обрисе и подстицаје за једну конкретну анализу тог и њему припадног текста ( О бити филозофске критике ) са становишта значаја концепта критике за обликовање целине Хегелове филозофије. Такође и Валтер Цимерли (Inwiefern wirkt Kritik systemkonstituirend, у: Hegel in Jena (1980)) изричито тврди да је обликовање концепта система филозофије у току јенског периода, коме неизоставно припадају и Хегелови критички списи, предуслов за суштинско разумевање његовог дела Феноменологије духа. Цимерлијева теза је да су истраживања о функцији критикe у јенском периоду развијања концепта система заправо истраживања о пред-историји Феноменологије духа. За разлику од Бубнера, овај аутор даје детаљан преглед кључних елемената концепта критике из овог периода развијајући два основна аспекта критике: епагогичка критика која води успостављању Хегелове ране логике и може се разумети у ширем контексту проблема увода у филозофију; историјска критика која води излагању метафизике (концепт системафилозофије према фрагменту из 1801 02. године чије делове чине логика и метафизика, филозофија природе, филозофија духа). Како би убедљиво показао смисао историјске критике, овај аутор анализира поменути рани Хегелов текст ( Разлика између Фихтеовог и Шелинговог система ), према коме се овај аспект огледа у оцењивању и рефлектовању духовних ликова мишљења и делања једне епохе. Примена овог типа критике може се анализирати у низу раних текстова који припадају јенском периоду, а које је Хегел писао у блиској сарадњи са Шелингом. Овим каналом, мада аутор не искључује и друге могућности, Хегелово разумевање критике се уопште могло сусрести и са Шлегеловим концептом. Иако је оцртана комплексна шема развоја ове две кључне компоненте критике у току испитиваног периода, дати су само начелни подстицаји да се испитају и утицаји других филозофских концепата на Хегелово разумевање (Фихте, Шелинг, Шлегел), као што је наговештено да је потребна анализа и других аспеката критике (пре свега њеног практичког смисла). Хабермас је у књизи Сазнање и интерес (1975) развија идеју о критици као јединству сазнања и интереса, која се јавља код Канта и Фихтеа, а која може бити релевантна за савремену филозофију само уколико се обезбеди од могућих погрешних разумевања. У таквом контексту, Хабермас анализира Хегелове покушаје да оголи иманентну кризу кантовског критичког пројекта. Средствима иманентне критике, или феноменолошким истраживањем, Хегел је настојао не само да радикализује критичко-сазнајно држање у филозофији, већ да га учини посве сувишним. Пратећи аргументативни ток ове иманентне критике Канта могу се утврдити њена суштинска ограничења, будући да изравно зависи од темељних поставки Хегелове филозофије уопште (као филозофије идентичности). Насупрот идеалистичком концепту критике, као и идеалистичком концепту синтезе, која остаје у подручју мисли, стоји Марксова материјалистичка идеја критике и синтезе која производи везу у

14 реалитету која није пуке логичке природе. У Теорији и пракси (1980), Хабермас ће, такође, указати на то да је Хегел већ у раним списима одустао од идеје да се критика може изборити за своје практичко дејство тиме што мења свест политичких субјеката, и то у корист чињенице да критика без силе не може имати никакво практичко дејство. Тиме је, према овом аутору. у суштини радикално измењено Хегелово схватање улоге филозофије уопште (од критике до контемплације реалности), што ће почивати увек у позадини иманентне критике и у Феноменологији духа. Такође, Адорно је у књизи Негативна дијалектика (1979) изложио фундаментална и епохална ограничења Хегелове филозофије управо као филозофије идентитификујућег мишљења. Овај аутор јасно види да дијалектичко мишљење има критичку улогу у форми иманентне критике, али се она мора мислити у супротности спрам хегелијанског концпета дијалектике уопште. Обе ове анализе могу послужити као вредни подстицаји да се детаљно испита и оцени позитиван и негативан карактер критике с обзиром на њен теоријски и практички аспект (као и њихова међусобна веза), и то из перспективе Хегелових темељних ставова о филозофији уопште, природи мишљења, дијалектици. Такође, овде је отворени правац истраживања према Марксовом одређењу критике, смислу и улоге филозофије уопште, и то у поређењу са Хегелом. Међутим, овом испитивању је потребно придружити конкретну анализу развоја концепта критике код Хегела како би се оценио правац трансформације кантовске критике, као и њене компетенције у различитим филозофским контекстима (наука логике, филозофија права, естетика, филозофија историје, филозофија религије) како би се оценио филозофски домет критике. Такође, ова анализа се мора употпунити са поређењем Хегеловим и Ничеовим схватањем критике, како би се стекао целовит увид у евентуалну кризност модерне критике уопште. Из сасвим другачије филозофске традиције, која је наклоњена (англо-саксонској) аналитичкој школи филозофије, књига Hegel and the Transformation of Philosophical Critique и (2007) Виљема Бристоуа потврђује општи филозофски значај и релевантност ове теме, као и значај проблематике филозофске критике и њене транформације за разумевање Хегеловог критичког односа према Канту и осталим претходницима, као и целине Хегеловог филозофског опуса. У литератури која се бави историјом концепта критике уопште, као што је књига Kritik und Praxis. Zur Geschichte des Kritikbegriffs von Kant bis Marx (1975) Курта Ретгера и Conceptions of Critique in Modern and Contemporary Philosophy Карине де Бер и Рут Зондерегер, Хегелов концепт критике се различито тумачи али се једнако истиче његов битан допринос историјском развоју и савременој судбини овог појма. У меродавној домаћој литератури, која се бави Хегеловом филозофијом уопште, проблематика критике је обрађивана такође фрагментарно, иако су дати веома важни подстицаји за ову тему. У књизи Почетак у филозофији. Увођење у Хегелову филозофију (1994) Миленко А. Перовић показује троврсни карактер Хегеловог решења апорије почетка (у форми логичког, повесно-филозофског и феноменологијског почетка), апорије која се показује на тлу Кантове Критике чистог ума, али и са Фихтеовог становишта субјективности (субјективног постулата). Ова је студија о Хегеловој филозофији подстицајна управо стога што фиксира проблем почетка и феноменолошког утемељења за кантовски критички пројект, али омогућава даље развијање апоретичности саме критике ума у логичком и историјском контексту. На основу приказа мисаоног наслеђа Хегелове дијалектике код Маркса у чланку Марксов појам дијалектике (2007), овај аутор указује на критичку улогу коју је дијалектика имала код оба ова филозофа, где се критичка улога дијалектике код Маркса очитује као критика идеологије, чиме је дат директан подстицај да се посебно испита карактер евентуалне критичке функције дијалектике код Хегела. Овај подстицај долази и са стране Милана Кангрге који у својим књигама на пример у књизи Hegel-Marx (1988) истиче епохални значај везе између Хегелове и Марксове филозофије, те би истраживање о критици код Хегела (посебно с обзиром на касније формулисање критике у контексту критике политичке економије код Маркса) испитало битан сегмент хегелијанског наслеђа. Избор литературе је одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.4 циљева истраживања

15 Циљеви истраживања су постављени на следећи начин: 1. Показати да је темељан правац Хегелове трансформације критике заснован на његовим објекцијама против основних намера Кантове Критике чистог ума и становишта субјективистичке филозофије уопште. 2. Дати целовит приказ развитка проблематике критике с обзиром на Хегелов филозофски развој. 3. Одредити границе асимилације критике у дијалектичку методу, посебно у светлу појмова негативитета и Aufhebung. 4. Приказати задатаке критичког и филозофског мишљења у различитим подручјима филозофских проблема као кохерентну целину. 5. Утврдити који су негативни и позитивни аспекти Хегелове критике критике као филозофске процедуре. Према овим циљевима је успостављен и прелиминарни садржај докторске дисертације: 1. Увод. 2. Циљ истраживања и методолошки приступ. 3. Преглед владајућих ставова о Хегеловом концепту критике. 4. Идеја филозофске критике уопште. 4.1. Кант и Aufklärung. 4.1.1. Критика и метафизика. 4.1.2. Учење о трансценденталном привиду и критичкој дијалектици. 4.1.3. Трансцендентални привид и форма практичког закона. 4.1.4. Криза критике у трећој Кантовој критици. 4.2. Хегелово одбацивање субјективистичке филозофије. 4.2.1. Шелингова анализа односа критицизма и догматизма. 4.2.2. Фихтеов субјективни постулат. 4.2.2.1. Иронија или критика. 4.2.3. Коначно мишљење и почетак у филозофији. 5. Хегелово схватање критике. 5.1. Рани критички списи. 5.2. Феноменологија духа као критички пројект. 5.3. Идеја иманентне критике. 6. Апсолутна метода: критика и Aufhebung. 7. Изазови критике у подручјима филозофског истраживања. 7.1. Филозофска критика и Kunstkritik. 7.2. Критика и одређење филозофије у филозофскоправном контексту. 7.2.1. Политички аспект критике: интервенција. 7.3. Филозофија историје vs критичка историја. 7.4. Критика религијске свести и секуларизам. 8. Отклони спрам критике као узуса модерне и њена трансформација: Хегел, Ниче, Маркс. 9. Закључна разматрања. 10. Литература. Циљеви истраживања су одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.5 очекиваних резултата (хипотезе) Потреба за истраживањем ове теме произилази из недовољно обугватног истраживања критике у Хегеловој филозофији у домаћој литератури. Наиме, бројни текстови и литература обухватају различите сегменте ове проблематике. Међутим, специфичност филозофије немачког идеализма уопште захтева целовито истраживање које може обухватити анализу родног места једног аутентичног лика модерности какав је критика уопште. Очекивани резултати истраживања о критици као проблему у Хегеловој филозофији представљаће релевантан допринос домаћој филозофској образованости. Очекивани резултати представљају значајан научни допринос? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.6 план рада Фазе истраживања су: I. Утврђивање теоријско-методолошких принципа за интерпретацију проблематике критике код Хегела. II. Проучавање и анализа релевантне литературе. III. Утврђивање кључних проблемских чворишта. IV. Интерпретација грађе и извођење закључака у вези са предметом истраживања. V. Приказ резултата истраживања. С обзиром на то да је прва фаза прикупљања одговарајућег текстуалног материјала и доказа обављена, а друга фаза анализе и интерпретације сакупљене грађе у току, завршетак писања доктoрске дисертације је планиран за крај летњег семестра 2013-2014. школске године. План рада је одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО

V.7 метод и узорак истраживања 16 Израда докторске дисертације подразумева проблемско постављање теме, затим анализу и интерпретацију текстуалне грађе. Методологијско становиште филозофије немачког идеализма почива на ставу о јединству мисаоног предмета и методе мишљења. Тај став је облигатан у сваком промишљању проблематике филозофије немачког идеализма. Метод и узорак су одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.8 места, лабораторије и опреме за експериментални рад Ова категорија није релевантна за тему докторске дисертације. - Услови за експериментали рад су одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО V.9 методе статистичке обраде података и осталих релевантних података Ова категорија није релевантна за тему докторске дисертације. - Предложене методе су одговарајући? ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО

VI ЗАКЉУЧАК 17 кандидат је подобан ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО ментор је подобан ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО тема је подобна ДА НЕ ДЕЛИМИЧНО Образложење (до 500 карактера): Кандидаткиња Недвена Јевтић је испунила све обавезе предвиђене студијским програмом. Проф. др Миленко А. Перовић испуњава све услове предвиђене за менторство на докторским студијама. Тема је подобна, што је потврђено анализом проблема, циљева, литературе и методологије. датум: 02.04.2014. године председник комисије Проф. др Драган Проле члан 1 Проф. др Миленко Перовић члан 2 Проф. др Бранко Баљ члан 3 члан 4

18