УДРУЖИВАЊЕ КАО ФАКТОР ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ Департман за агротуризам и рурални развој Небојша Новаковић УДРУЖИВАЊЕ КАО ФАКТОР ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Мастер рад Нови Сад, 2014.

2 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ Департман за агротуризам и рурални развој Кандидат Небојша Новаковић Ментор проф. др Радован Пејановић УДРУЖИВАЊЕ КАО ФАКТОР ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ ЛОКАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Мастер рад Нови Сад, 2014.

3 КОМИСИЈА ЗА ОЦЕНУ И ОДБРАНУ МАСТЕР РАДА: Др Радован Пејановић ментор, редовни професор, ужа научна област Економија, Пољопривредни факултет Нови Сад Проф. др Зоран Његован председник комисије, редовни професор, ужа научна област Економија, Пољопривредни факултет Нови Сад Проф. др Јанко Веселиновић члан комисије, ванредни професор, ужа научна област Право, Пољопривредни факултет Нови Сад

4 САДРЖАЈ Резиме... 7 Summary Увод Предмет и циљ истраживања Хипотезе, структура рада и методологија истраживања ОДРЖИВИ РАЗВОЈ Одрживи развој од појма ка концепту одрживости Принципи и критеријуми одрживог развоја Стратегија одрживог развоја Републике Србије Приступи управљању одрживим развојем Партнерство и партиципација Локална димензија одрживог развоја Утицај пољопривреде на одрживост локалних заједница Развојни проблеми пољопривреде Србије Природне и еколошке предиспозиције за развој пољопривреде Подршка државе јачању конкурентности пољопривредне производње РУРАЛНИ И ЛОКАЛНИ АСПЕКТИ ЕКОНОМИЈЕ Рурални развој у ЕУ Сличности и разлике између руралних територија Србије Рурални развој у АП Војводини Рурални развој и предузетништво УДРУЖИВАЊЕ СУБЈЕКАТА КАО ФАКТОР ОДРЖИВОСТИ И КОНКУРЕНТНОСТИ Инструменти подршке развоју руралних подручја Центри за подршку савременог бизниса у локалним заједницама Јавно приватна партнерства Актуелне форме удруживања пољопривредних произвођача... 77

5 4.5. Аграрне задруге као традиционални облик удруживања пољопривредника Појмовна одређења кластера Значај и циљеви формирања кластера Фазе у оснивању кластера - животни циклус Услуге кластера Кластери као фактор конкурентности Улога кластера у пољопривреди Кластери у земљама региона и ЕУ (ЗПП у ЕУ) Препреке развоја кластера код нас и начини за њихово превазилажење ЗАКЉУЧАК Литература Списак графикона: Графикон 1. Проценат аграрног буџета у укупном буџету РС године. 42 Графикон 2. Распоред укупних средстава ЕПФРР по приоритетним осама Графикон 3. Регионална учешћа у формирању БДВ-а Републике Србије, година Графикон 4. Незапосленост у АП Војводини према старосним групама, година (%) Графикон 5. Упознатост испитаника са радом постојећих кластера Графикон 6. Искуство исптаника о раду у постојећим кластерима Графикон 7. Основни разлози удруживања у кластер Графикон 8. Ранг Републике Србије и земаља из окружења према одабраним показатељима глобалне конкурентности

6 Списак табела: Табела 1. Процес одабира партнера на локалном нивоу Табела 2. Резултати пописа пољопривреде године Табела 3. SWОТ анализа пољопривреде Србије Табела 4. Табеларни приказ 4 најважнија проблема за рурална подручја по ОЕЦД.. 54 Табела 5. Коришћено пољопривредно земљиште Републике Србије и АП Војводине у години Табела 6. Степен развијености општина АП Војводине, година Табела 7. Списак активности општег модела успостављања кластера Списак шема: Шема 1. Шема Националне стратегије одрживог развоја Србоје Шема 2. Функционалне везе елеманата Стратегије, Списак илустрација: Илустрација 1. Промена броја становника у АП Војводини у међупописном периоду Илустрација 2. Миграциони салдо АП Војводине и округа година Илустрација 3. Степен развијености општина у АП Војводини, година (Србија=100) Илустрација 4. Животни циклус кластера; Илустрација 5. Пирамида инвестиција Илустрација 6. Модел пољопривредног кластера Илустрација 7. Пословна инфраструктура у АП Војводини

7 РЕЗИМЕ Одрживи развој је нова тежња и нужност човечанства када је његова будућност и опстанак у питању. Неконтролисана експлоатација природних ресурса више није могућа у условима раста становништва и његових потреба. Неопходни напори у правцу даљег развоја ма колико били иновативни биће примарно вредновани у односу на могућност да задовоље један критеријум: одрживост. Чини се да крупне глобалне промене никада нису у већој мери и на непосреднији начин утицале на локалне заједнице и рурална подручја. Да би се спознао овај утицај и да би се креирао адекватан одговор на изазове из макро окружења потребно је оснажити локално становништво и заједнице и учинити их активним креатором промена. Глобалну одрживост немогуће је постићи без перспективе за развој региона, локалних заједница и руралних подручја. Пољопривреда и њене пратеће делатности основа су развоја руралних подручја. Производња хране биће и у будућности један од највећих изазова. Довољне количине хране и висок квалитет уз доступност свима нису одлике данашњег друштва. Тенденције не указују на разлоге за задовољство у будућности уколико се ништа не промени у глобалном схватању даљег правца развоја. Пољопривреда је сектор чији положај мора бити редефинисан у складу са новим приступима развоја друштва. Србија, као високо аграрна земља у транзицији је, у моменту када и сама мора темељно да преиспита правце и методе свог будућег развоја. Удруживање субјеката, партнерства, партиципација локалних актера, умрежавање стејкхолдера, усаглашавање приватног и јавног интереса модели су за будући развој. Њихова применљивост могућа је и неопходна и када је у питању

8 пољопривреда локалне заједнице. Искуства у њиховој примени постоје, а такође и простор за њихово усавршавање. Из тог разлога, циљ истраживања овог рада јесте да утврди може ли се на ефикаснији и иновативан начин приступити разним видовима удруженог деловања са акцентом на пољопривреду, а са крајњим исходом успостављања одрживог развоја региона и руралних подручја Србије. Како би се у том смислу добила потпунија слика, у раду се анализира тренутно стање у сектору пољопривреде и на пољу одрживог развоја. Истраживање се односи на локалне заједнице и степен њихове спремности да саме конципирају основе свог развоја, као и њиховог капацитета да прате динамику развоја коју им намеће шире окружење, односно Европска унија. Део истраживачког рада односи се на недостатке опробаних модела и потенцијале нових модела удруживања субјеката. Истраживање је спроведено у периоду јун август године и обухваћено је шест општина (Бачка Паланка, Инђија, Кикинда, Чока, Алибунар и Ковачица) и два града (Сомбор и Сремска Митровица), четири Невладине организације, 25 индивидуалних произвођача и десет компанија. Кључне речи: одрживи развој, локалне заједнице, рурална подручја, пољопривреда, удруживање, кластери 2

9 Небојша Новаковић Мастер рад Увод SUMMARY Sustainable development is a new aspiration and necessity of mankind when its future and survival is in question. The uncontrolled exploitation of natural resources is no longer possible under the conditions of growth of the population and its needs. Necessary efforts towards further development no matter how innovative it will be primarily evaluated in relation to the ability to meet one criteria: sustainability. It seems that major global change have never been greater extent and in a more direct way to influence the local communities and rural areas. To realize this impact and to create an adequate response to the challenges of the macro environment is necessary to empower local people and communities and make them active creator of change. Global sustainability is impossible without prospects for development of the region, local communities and rural areas. Agriculture and its supporting activities are the basis for the development of rural areas. Food production will be in the future one of the biggest challenges. Sufficient quantities of food and the availability of high quality are not all the features of today's society. Tendencies do not indicate the reasons for satisfaction in the future if nothing changes in the global understanding of the further course of development. Agriculture is a sector whose position must be redefined in line with the new approach to the development of society. Serbia, as a highly agrarian country in transition, in the moment itself must thoroughly review the guidelines and methods of its future development. Joining entities, partnerships, participation of local stakeholders, stakeholder networking, harmonization of private and public interests are models for future development. Their applicability is possible and necessary, and when it comes to farming communities. Experiences in applying them there, and also space for their training. For this reason, the objective of this study is to determine whether a more efficient and innovative way to access various forms of joint activity with emphasis on agriculture, 3

10 Небојша Новаковић Мастер рад Увод with the ultimate outcome of establishing a sustainable development of the regions and rural areas of Serbia. To be in this sense a more complete picture, the paper analyzes the current situation in the agricultural sector and in the field of sustainable development. The study refers to the local community and their readiness to themselves conceptualize basis of its development, as well as their capacity to monitor the dynamics of development which requires them to wider environment or the European Union. Part of the research relates to the shortcomings of approved models and potential new model association entities. The study was conducted in the period June - August 2014 and covers six municipalities (Backa Palanka Pannonian basin, Kikinda, Coka, Alibunar and Kovachica) and two cities (and Sombor Sremska Mitrovica), four non-governmental organizations, 25 individual producers and ten companies. Keywords: sustainable development, local communities, rural areas, agriculture, associations, clusters 4

11 Небојша Новаковић Мастер рад Увод 1. УВОД У новонасталим условима на глобалном нивоу приређивања, управљања развојем, креирања будућности, научних и организационих стремљења за изналажењем решења или нове формуле развоја све упућује на једно: одрживи развој. Развој у оквиру могућег, развој који даје шансу будућим генерацијама и развој који уважава и балансира различите интересе, секторе и нивое је вредно труда зарад његове коначне имплементације у све области друштвене активности. Региони, локалне заједнице, рурална подручја и приватна иницијатива су преопознати као инструменти којима је могуће достићи поменути циљ. Улога пољопривреде и производње хране остаје један од стубова и предуслова за опстанак и напредак. Ресурси из природе основа су човекове предузетне активности, али се заједно са пољопривредом морају другачије третирати. Србија је земља у транзицији и она спада у земље у развоју. Она је географски и културолошки веома различита. Регионални развој уз јачање локалних самоуправа мора бити једна од стратегија за излазак из тешке ситуације. Као аграрна земља, Србија у свом развоју рачуна на приход из пољопривреде, а да би он био што већи, конкурентност је императив. Низ неповољних друштвених појава у Србији као и у њеној аутономној покрајини Војводини онемогућавају развитак земље и сужавају могућности и шансе будућег развоја. Старење сеоског становништва, миграције ка урбаним центрима, напуштање сеоских имања и изграђене инфраструктуре, низак образовни ниво становништва, низак технолошки ниво, низак апсопциони капацитет за страна улагања и иновативна решења, мала додата вредност производа, велики државни дуг, нерационална употреба средства и несагледавање ствари на дужи рок само је део атрибута који прави дистинкцију између Србије и развијених земаља. У оваквим условима тешко је остварити конкурентност која се ипак генерише на вишем нивоу 5

12 Небојша Новаковић Мастер рад Увод иако позитивни примери постоје, али они су изузетан случај и нису последица стратешког деловања државе праћеног приватним акцијама. Пољопривреда је и даље од суштинског значаја за развој Републике Србије и област у којој може бити конкурентна. Равномеран регионални развој, ефикасна употреба локалних ресурса, ослањање на капацитете руралних подручја је правац у коме сви актери на овом подручју треба да делују. У новим условима приређивања удружено деловање је извор конкурентности и унапређења пословног амбијента. Сектор пољопривреде је прошао различите фазе кроз различита друштвтенополитичка уређења. Задругарство је доминантан начин удруженог наступа пољопривредника, уз своје добре и лоше стране. У тешким околностима кроз које је пролазила наша земља тешко је утврдити који су реални недостаци задружног пословања, а где је заправо шири амбијент тај који је онемогућио да овакав начин удруживања пружи боље резултате. Ипак, уз све потешкоће, приватна иницијатива успева, у некој мери, да одржи корак са савременијим решењима из развијених земаља. У том смислу кластери као облик секторског удруживања основа су регионалног и локалног развоја развијених земаља и извор конкурентности. Србија и Војводина у својим стратешким документима уврштавају кластеризацију као део стретешког приступа привредном развоју, а овај вид удруживања све је преопзнатљивији и у пољопривреди. Према попису из године, Јужнобачки округ је једини округ у Војводини са позитивним миграционим салдом од свих округа у Војводини, затим овај округ остварује највећи извозни салдо када су у питању пољопривредни производи и на његовој територији тренутно функционише највећи број кластера. Из ових разлога је Јужнобачки округ узет као студија случаја како би се анализирали његови модели развоја и удруживања у пољопривреди, те исти послужили као примери за развој других региона. Дугорочни циљеви Србије треба да буду одрживи развој, опстанак руралних подручја, афирмација локалних актера, конкурентна пољоприрведна производња, а позитивна искуства развијених земаља показала су да је кластерски тип удруживања добар иструмент за остваривање ових циљева. 6

13 Небојша Новаковић Мастер рад Увод 1.1. Предмет и циљ истраживања Предмет истраживања у овом раду јесу облици удруженог деловања субјеката у пољопривреди, по различитим основама, а у циљу постизања одрживости на нивоу локалне заједнице односно руралног подручја. При томе се тежи дефинисати ефикасан модел одрживог развоја пољопривреде локалне заједнице у три основна правца: економском, еколошком и социјалном. Удруживање је један од начина како се може доћи до рационалне употребе ресурса, до квалитетне комуникације међу актерима како би се усагласили њихови различити интереси, до скалапања партнерстава на стратешки битним развојним пројектима, до рационалнијег искоришћавања објеката и опреме, до ефикаснијег информисања и едукације што све заједно треба да учини мале субјекте јачим и виталнијим кроз заједнички наступ и у исто време омогући опстанак и развој локалних средина и руралних подручја. Предмет анализе су начини и инструменти ка постизању свеукупне одрживости, локална заједница и њени потенцијали развоја, рурално подручје са могућностима за алтернативне изворе прихода, транзициона привреда и у оквиру ње недовољно реформисана пољопривреда која треба да одговори на нове производне тенденције и облици удуживања као могући одговор на поменуте захтеве ка интегралним развојним процесима. Уколико би анализом литературе и обрадом прикупљених података понудили могуће моделе развоја пољопривреде локалне заједнице засноване на удруженом деловању један од циљева истраживања биће и идентификација препрека за имплементацију ових модела у нашој пољопривреди и специфичном макроекономском амбијенту, уз изналажење решења за њихово превазилажење. 7

14 Небојша Новаковић Мастер рад Увод 1.2. Хипотезе, структура рада и методологија истраживања Одабрани предмет и циљ истраживања у значајној мери условили су и одредили примењену методологију рада. С обзиром да је мастер рад из уже научне области: Економија, коришћено је више различитих метода уобичајених за друштвено - хуманистичке науке. Коришћен је пре свега дескриптивни метод у прикупљању и обради података, интерпретацији резултата и закључивању. Осим тога, коришћене су и методе анализе, синтезе, компарације као и индуктивно-дедуктивне методе. У раду су се, поред квалитативних, користиле и квантитативне методе анализе, пре свега методи истраживања економске и теоријске статистике уз математичке методе. У емпиријском делу рада као база података коришћена је евиденција посматраних пољопривредних газдинстава и компанија са секторском припадношћу органској пољопривредној производњи за производну 2013/14. годину уз методу анкетног упитника као облика прикупљања података. У том смислу испитаници су били субјекти из органске производне области са територија Војводине који обављају једну или више делатности унутар поменутог сектора (производнја, прерада, трговина, дистрибуција, промоција). На исти начин прикупљани су и подаци од јединица локалне самоуправе у сарадњи са њиховим локалним канцеларијама за економски развој уз другачије конципиран упитник. У обради текста и података (табеле, графикони, хистограми, илустрације и сл.) коришћена су стандардна и савремена информатичка средства. Као доминантан извор података послужили су публиковани радови, како из домаће, тако и стране литературе који обрађују проблематику из ове области. 8

15 Небојша Новаковић Мастер рад Увод 2. ОДРЖИВИ РАЗВОЈ 2.1. Одрживи развој од појма ка концепту одрживости Свака генерација мора да реши своје задатке и не сме да их остави следећим генерацијама ово је основна замисао одрживог развоја и она укључује и глобалну перспективу. 1 Интензивне промене које су обележиле крај ХХ века захватиле су све области почев од економије, политике, технологије, иновација, финансија, демографских кретања до екологије и потрошње ресурса. Последице убрзаног развоја су непредвидиве, а у негативном смислу огледају се у наглом порасту сиромаштва, нагомилавању еколошких проблема, глобалној угрожености ресурса, политичкој нестабилности, повећању јаза између богатих и сиромашних, непринципијелној глобалној расподели дохотка и бројним другим проблемима у друштву. У оваквим условима, одрживи развој добија на значају као кључно питање опстанка и правца даљег економског и привредног развоја. Његов значај треба једнако сагледати на локалном, регионалном, националном и глобалном нивоу. За постизање што квалитетнијег живота у будућности начела одрживости не смеју бити једнобразна и коначна, већ се морају непрестано развијати и усавршавати пратећи промене и изазове које намеће динамика људског развоја. Не могу се више нудити само готови производи као решење за бројне проблеме, већ се морају нудити и нови начини како се нешто ради, како се нечему приступа, морају се понудити нови свеоубхватни оквири функционисања и развоја, односно, неопходна је - нова идеологија. 1 Gerhard Schröder (Шредер), Предговор Извештају о напретку из године владе Савезне Републике Немачке: "Перспективе за Немачку. Наша стратегија одрживог развоја" 9

16 Према доц. др Бранимиру Јовановићу порекло појма одрживи развој се може наћи у стручној терминологији шумарства 18. века (енгл. "Sustained yield", нем. "nachhaltiger ) 2, а у семантичком смислу модерни концепт овог појма подразумева тек неколико деценија стару иновацију: повезивањем глагола одржати (енгл. Sustain) са суфиксом able и његовим спајањем са појмом развој (енгл. development). Широка употреба појма одрживи развој последица је активности Светске комисије за животну средину и развој (World Commision on Environment and Development), након што се у извештају ове комисије под називом Наша заједничка будућност објављеном године (Our Common Future, st. 37), одрживи развој интерпретира као развој који задовољава потребе садашњих, без угрожавања будућих генерација да подмире њихове властите потребе. По ауторки Јовановић- Гавриловић (2003), ако се развој дефинише као повећање благостања, онда одрживи развој значи несмањивање благостања током времена. На основу ових дефиниција следи опште прихваћени закључак да је одрживи развој, развој који балансира потребе садашњих и будућих генерација тако да се ови други не угрозе у смислу могућности да задовоље своје потребе. У суштини одрживи развој је процес промена унутар кога су експлоатација ресурса, усмеравање инвестиција, оријентација технолошког развоја и институционалне промене у хармонији и омогућавају коришћење садашњих и будућих потенцијала како би се задовољиле људске потребе и аспирације (Милутиновић, 2006). Једна од најсвеобухватнијих дефиниција одрживог развоја дале су Уједињене нациј 3 према којој је одрживи развој концепт развоја усклађен са капацитетом животне средине и не угрожава ресурсе на којима се базира, те ће као такав омогућити и будућим генерацијама да се развијају. Међународно удружење за заштиту природе и заштиту природних ресурса (International Union for the Conservation of Nature and Natural Resources) је године развило стратегију са основним задатком остваривања одрживог развоја кроз заштиту ресурсне базе и човекове околине. Промовисањем развоја који за приоритетни циљ има рационалну употребу ресурса, а не остваривање профита по сваку цену, сматра се оквиром за настанак концепта одрживог развоја. На 42. седници УН о животној средини и развоју одржаној године, од стране Светске комисије за животну 2 Буквални превод на српски одрживи принос 3 Напори Уједињених нација за бољу животну средину 21. века - резултати Светског самита у Рио де Жанеиру, (1992), Савезно министарство за животну средину, Београд. 10

17 средину и развој (Брунтланд комисија - Brundtland Commission) концепт одрживог развоја званично је употребљен као могући модел развоја. Из горе поменете дефиниције одрживог развоја, уследили су многи други принципи, акти, стратегије и оперативни планови, закони, регулаторна тела и институције са заједнчким циљем да се принцип одрживости инкорпорира у све поре људског деловања. У периоду који је после уследио еколошко право се показало као најдинамичнија и уједно најразвијенија област међународног права. За настанак концепта одрживог развоја битним догађајем сматра се и Конференција УН о животној средини одржана године у Штокхолму. У тада усвојеној декларацији као основни циљ еколошког развоја наводи се смањење ризика у погледу услова живота, побољшање квалитета живљења, уз посебно поклањање пажње животној средини током остварења тих циљева (Стопић и други, 2009). Концепт одрживог развоја подразумева усклађивање разноврсних и многобројних интереса уз одређивање приоритета. Према А. Кокић Арсић и сарадницима (2010) одрживи развој одражава тежњу ка дефинисању жељеног квалитета живота и темпа друштвеног раста и развоја уз балансиран приступ ка свим стејкхолдерима и ка свим другим аспектима развоја које је потребно уважити. Одрживост у том смислу подразумева усклађивање економског раста и друштвеног развоја са могућностима животне средине као ресурсне базе, уз истовремено очување услова за друштвеносоцијалну афирмацију човека. С тим у вези економска одрживост представља потребан, али не и довољан услов остварења постулата одрживог развоја, па је потребан модел који изједначава економску компоненту одрживости са осталим компонентама. Такође пренаглашена улога само еколошког приступа била би једнако штетна. Зато концепт одрживог развоја подразумева интегрални економски, технолошки, социјални, еколошки и културни развој, мада се у пракси често запоставља развој хуманих ресурса, поштовање људских права и слобода, идентитета и традиције, духовни развој и потребе. Према аутору Видановићу (2011) концепт заговара квалитетан живот свих и уводи одговорност за располагање ресурсима односно уводи нови етички елемент свеукупног развоја. Питање одрживости превазилази до сада наведене оквире, те оно постаје и етичко питање. Најкраће речено, овај концепт подразумева обезбеђивање свих фактора који утичу на услове живота и животни стандард достојних човека на почетку 21. века на начин који неће угрозити развој човека неког новог века. 11

18 Питање постизања одрживости, као темељног принципа, је сталан и континуиран напор који се у целости тешко достиже. У том смислу одрживост постаје идеал коме се стално тежи. Отуда Оља Мунитлак Ивановић тежњу ка успостављању одрживости назива асимптотским идеалом (Мунитлак-Ивановић, 2005). Као што је потребно истовремено тежити одрживости у неколико различитих праваца и облика, тако је потребно тежити јој и на различитим ступњевима организације друштва. У том контексту одрживост локалне заједнице, а у оквиру ње одрживост руралних подручја, биће посебно разматрани у овом раду Принципи и критеријуми одрживог развоја Као што је већ речено, неопходно је да се одрживи развој не посматра само са аспекта заштите животне средине и природних ресурса. Сходно томе постоје најмање три основна принципа на којима се заснива концепт одрживог развоја. Један од принципа јесте управо принцип еколошке одрживости. Њиме се остварује развој који је у сагласју са природом и еколошким процесима и биолошком разноврсношћу односно биодиверзитетом. Други принцип је принцип социјалне и културне разноврсности и идентитета који ставља човека на место још једног битног чиниоца чији се темељи развоја не смеју жртвовати за друге циљеве којим се тежи. Битно је да не дође до конфликата на релацији људског благостања и развоја друштва. Принцип економске одрживости јавља се као трећи принцип који омогућава економски ефикасан развој и профитабилно пословање које омогућава корист свим учесницима (појединицима, предузетницима, пословним удружењима, локалној заједници...). Одрживи развој, дакле, има три најважнија ослонца: 1) Економију са тежњом за ефикасношћу, 2) социјалну правду која тежи да смањи разлике, сузбије сиромаштво и побољша квалитет живота и 3) заштита животне средине. Наведени социјални, економски и еколошки принципи, па и политички критеријуми и ослонци су ипак општи, и нису, дакле, директно применљиви. Они представљају оквир у којем се крећемо приликом тежњи за постизањем опште одрживости, и захтевају операционализацију, те се у оквиру конкретне стратегије или политике одрживог развоја, комбинује већи број општих и посебних принципа и 12

19 критеријума. Ради се о томе да је потребно осигурати применљивост одрживог развоја. У складу са Брундтланд извештајем, као неке од принципа одрживог развоја који су плод даље разраде три основна, већ наведена, принципа, а који би требало да допринесу поменутој применљивости, треба навести следеће: заједничка, али и дељива одговорност; међугенерацијаска солидарност; солидарност унутар генерације; правда; партиципација, и једнакост полова. Приликом дефинисања и разраде принципа на њихову будућу применљивост утицај има и интересни аспект. Вишеслојна природа концепта одрживости захтева општу координацију да би се избегле неусклађености међу самим принципима, али и актерима. Различите стране са којих наступају профит и природни ресурси додатно отежавају ствари. Супротстављеност интереса профита и очувања ресурса, животног стандарда и загађења околине, урбанизације и руралног развоја, богатих и сиромашних, убрзаног темпа живота и очувања традиционалних вредности само су неки од гепова којима треба континуирано посветити пажњу и свеобухватно и страрешки њима управљати. Међугенерацијска солидарност и солидарност унутар генерације, затим отворено и демократско друштво, знање као носилац развоја, укљученост у друштвене процесе, интегрисање питања животне средине у остале секторске политике, предострожност, загађивач/корисник плаћа и одржива производња и потрошња неки су од кључних принципа које је и Србија преузела из светског и европског законодавства и праксе и учинила их делом своје Стратегије одрживог развоја (2008). Свака уређена држава мора имати стратешки приступ и свој законодавни, управљачки и институционални капацитет ставити у функцију одрживог управљања развојем. Из Стратегије као базичног документа даље произилазе различити оперативни планови којима актери директно утичу на њено спровођење зарад главног циља, а то је одрживи развој на свим нивоима и у свим секторима. 13

20 2.3. Стратегија одрживог развоја Републике Србије Стратегија одрживог развоја Србије нуди решења у складу са својим тежњама и процесом европских интеграција, а посебно је усклађена са Стратегијом одрживог развоја Европске Уније која је усвојена и ревидирана године и Лисабонском стратегијом ЕУ. Приликом њене израде водило се рачуна и о усклађености са Миленијумским циљевима УН и Националним миленијумским циљевима развоја у Републици Србији које је Влада Републике Србије усвојила године. Она своје утемељење треба да има пре свега у савременим изазовима наметнум са глобалним трендовима пред Србијом као земљом у транзицији. Стратешки документи које је донела Влада Републике Србије су полазна основа Националне стратегије одрживог развоја Србије (2008) која је усклађена са принципима и циљевима усвојеним у Националној стратегији Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији (2005), Стратегијом за смањење сиромаштва (2003), Стратегијом привредног развоја Републике Србије за период (2005) и Предлогом Националног програма заштите животне средине (2007) 4, као и са постојећим пратећим стратегијама из области запошљавања, руралног развоја, пољопривреде, туризма, енергетике, развоја малих и средњих предузећа, привлачења страних инвестиција, информационе технологије, социјалне заштите и друго. По визији Национална стратегија одрживог развоја Србије НСОР (страна 11, у наставку текста НСОР), Србија би године била: институционално и економски развијена држава са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата људским ресурсима, 4 Предлог Националног програма заштите животне средине у том тренутку био је у процедури усвајања и представља основни стратешки документ заштите животне средине у Србији којим су дефинисани општи циљеви политике заштите животне средине, краткорочни циљеви ( ), континуирани ( ) и средњорочни ( ) циљеви и инструменти за достизање постављених циљева. 14

21 са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, држава у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора и која пружа једнаке могућности за све грађане. Издвојено је пет националних приоритета који су у складу са визијом ове Стратегије (стр ): 1) чланство у ЕУ развој стабилних институција које гарантују демократију; владавина права и поштовање и заштита људских права и права мањина; развој тржишне економије која може да се суочи с притиском конкуренције унутар ЕУ, и усаглашавање с правним тековинама ЕУ и преузимање обавеза које проистичу из тог чланства. 2) развој конкурентне тржишне привреде и уравнотежен економски раст подстицање иновација, стварање бољих веза између науке, технологије и предузетништва, повећање капацитета за истраживање и развој, укључујући нове информационе и комуникационе технологије; унапређење услова за привлачење страних директних инвестиција; макроекономску стабилност и повећање извоза; развој малих и средњих предузећа; завршетак приватизације; обезбеђивање сигурности снабдевања енергијом уз повећање ефикасности енергетских субјеката и енергетске ефикасности привреде; подстицање иновација и промовисање предузетништва, и промовисање информатичког друштва, 3) развој људских ресурса и повећање запошљавања спречавање одлива стручњака тако што ће се створити бољи радни услови; унапређење прилагодљивости радника и постизањем веће флексибилности тржишта рада; улагање у знање и вештине људи путем квалитетног, ефикасног и практично применљивог образовања и непрестано усавршавање чланова свих друштвених група на принципима једнаких могућности; 15

22 социјално укључивањем младих, жена и чланова маргинализованих група и мерама за подстицај њиховог запошљавања, и инвестирање у јавно здравље, посебно у примарну здравствену заштиту, а поготово у превенцију. 4) развој инфраструктуре и равномеран регионални развој 5) заштита и унапређење животне средине и рационално коришћење природних ресурса успостављање система заштите и одрживог коришћења природних богатстава, тј. ресурса (ваздуха, воде, земљишта, минералних сировина, шума, рибе, дивљих биљних и животињских врста); јачање узајамног деловања и остварење значајних међусобних ефеката заштите животне средине и економског раста, укључивањем политике животне средине у развојне политике других сектора; инвестирање у смањење загађења животне средине и развој чистијих технологија; смањење високе енергетске интензивности привреде Републике Србије и ефикасније коришћење фосилних горива; подстицање коришћења обновљивих извора енергије; планирање одрживе производње и потрошње и смањење отпада по јединици производа, и заштита и очување биодиверзитета. НСОР се заснива на глобално прихваћеним принципима који су дефинисани у Декларацији о одрживом развоју из Јоханесбурга, Миленијумским циљевима развоја и у Стратегији одрживог развоја ЕУ (стр. 14), како о општим тако о конкретним и посебним принципима о којима је већ било речи. Под одрживим развојем НСОР (страна 1, пасус 2) подразумева: израду модела који на квалитетан начин задовољавају друштвено-економске потребе и интересе грађана, а истовремено уклањају или знатно смањују утицаје који прете или штете животној средини и природним ресурсима. Дугорочни концепт одрживог развоја подразумева стални економски раст који осим економске ефикасности, технолошког напретка, више чистијих технологија, иновативности целог друштва и друштвено одговорног пословања обезбеђује смањење сиромаштва, дугорочно боље коришћење ресурса, унапређење здравствених услова и квалитета живота и смањење загађења на ниво 16

23 који могу да издрже чиниоци животне средине, спречавање нових загађења и очување биодиверзитета. Један од најважнијих циљева одрживог развоја јесте отварање нових радних места и смањење стопе незапослености, као и смањење родне и друштвене неједнакости маргинализованих група, подстицање запошљавања младих и лица са инвалидитетом, као и других ризичних група. Шема 1. Шема Националне стратегије одрживог развоја Србије НАЦИОНАЛНА СТРАТЕГИЈА ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА Визија Национални приоритети Принципи Стратегије SWOT анализа РС је године институционално и економски развијена држава са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата образованим људима, са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, држава у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора и која пружа једнаке могућности за све грађане. Република Србија је године институционално и економски развијена држава са адекватном инфраструктуром, компатибилна са стандардима ЕУ, са привредом заснованом на знању, ефикасно коришћеним природним и створеним ресурсима, већом ефикасношћу и продуктивношћу, богата образованим људима, са очуваном животном средином, историјским и културним наслеђем, држава у којој постоји партнерство јавног, приватног и цивилног сектора и која пружа једнаке могућности за све грађане. Чланство у ЕУ; Развој конкурентне тржишне привреде; и уравнотежен раст; Развој и образовање људи и повећавање запошљавања; Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој; Заштита и унапређењ животне средине и рационално коришћење Чланство у ЕУ; Развој конкурентне тржишне привреде и уравнотежен економски раст; Развој и образовање људи и повећање запошљавања; Развој инфраструктуре и равномеран регионални развој; Заштита природних и унапређење животне ресурса. средине и рационално коришћење природних ресурса. Међунегенрацијска солидарност и солидарност унутар генерације; Отворено и демократско друштво учешће грађана у одлучивању; Знање као носилац развоја; Укљученост у друштвене процесе; Интегрисање питања животне средине у остале секторске политике; Принцип предострожности; Принцип корисник/загађивач плаћа, укључење трошкова везаних за ЖС у вену производа; Одржива производња и потрошња Међугенерацијска солидарност и солидарност унутар генерације; Отворено и демократско друштво - учешће грађана у одлучивању; Знање као носилац развоја; Укљученост у друштвене процесе; Интегрисање питања животне средине у остале секторске политике; Принцип предострожности; Принцип загађивач/корисник плаћа, укључење трошкова везаних за животну средину у цену производа; Одржива производња и потрошња. Привреда Републике Србије - одрживост заснована на знању Друштвено - економски услови и перспективе Животна средина и природни ресурси Стање Проблеми Приоритетне активности Циљеви Инструменти и мере Каква економија је потребна Републици Србији? Економија заснована на знању како и зашто? Економија Републике Србије - развој и одрживост Транзиција и одрживи развој привреде Републике Србије Адекватно макроекономско окружење и избор економске политике Одржива производња и потрошња Образовање за одрживи развој Информационо-комуникац. технологије и економија заснована на знању Одрживост научнотехнолошке политике Друштвене вредности, квалитет живота и друштвено благостање Популациона политика Социјална сигурност Сиромаштво и социјална укљученост Политика једнаких могућности Родна равноправност Јавно здравље Становање и стамбена политика Регионални и локални аспекти одрживог развоја Информисање и учешће јавности у одлучивању Природни ресурси Ваздух Воде Земљиште Биодиверзитет и заштита природе Шуме Минерални ресурси Обновљиви извори енергије Фактори ризика по животну средину Климатске промене Отпад Хемикалије Удеси Јон. и нејон. зрачење Бука Природне катастрофе Утицај економских сектора на животну средину Индустрија Пољопривреда Рударство Енергетика Шумарство, ловство и рибарство Транспорт Туризам Увођење чистије производње Стање Проблеми Приоритетне активности Циљеви Инструменти и мере Заштита интелектуалне својине и одрживи развој Институционални оквир Финансирање Стратегије Индикатори праћења стања Акциони план Извор: НСОР Републике Србије, страна 4 Национална стратегија одрживог развоја Републике Србије се састоји из три функционално повезана елемента, односно димензије: друштвена, економска и еколошка (шема 1). Друштвена се односи на социјални аспект друштвеног развоја, економска на привреду Републике Србије, а еколошка на животну средину и природне ресурсе. Њихова веза у НСОР представљена је на шеми 2: 17

24 Утицаји људских активности; адекватно коришћење простора; развој комуналне инфраструктуре; јавна свест; информисање и учешће јавности у одлучивању Утицаји на здравље; квалитет живота ДРУШТВЕНА ДИМЕНЗИЈА Развој људских ресурса; здравље, образовање, социјална кохезија, регионални развој ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР Развој стабилних институција; чланство у ЕУ Приходи; повећање запошљавања (нова радна места); подстицање иновација Квалитетна радна снага; истраживање и развој; потрошња робе и услуга ЖИВОТНА СРЕДИНА И ПРИРОДНИ РЕСУРСИ Заштита животне средине и рационално коришћење ресурса (ваздух, вода, земљиште, минерални ресурси, шуме, биодиверзитет) Фактори ризика по животну средину (емисија загађења, климатске промене, настајање отпада); инвестиције у заштиту животне средине и чистије технологије Искоришћење ресурса, апсорпција/дисперзија загађења; подстицање коришћења обновљивих извора енергије ЕКОНОМСКА ДИМЕНЗИЈА Kонкурентна тржишна привреда и уравнотежен економски раст заснован на знању; развој инфраструктуре Шема 2. Функционалне везе елеманата Стратегије, Извор: НСОР Решпублике Србије, страна 5 Питања економског развоја која се обрађују у НСОР, сходно визији су: какво уређење и економија су потребна Србији, транзиција и одрживи развој привреде, избор економске политике, одговарајући макроекономски амбијент, образовање у служби одрживог развоја, одржива производња и одговорна потрошња, информационо комуникационе технологије у служби одрживости, заштита интелектуалне својине и одрживост научно-техничког приступа и политике. Социјални аспекти друштвеног развоја, по НСОР, обухватају питања и проблеме развоја друштвених вредности, квалитета живота и друштвеног благостања, социјалне сигурности и социјалне кохезије, сиромаштва и социјалне укључености, једнакости и родне равноправности, јавног здравља, популационе политике, становања и стамбене политике, регионалних и локалних аспеката одрживог развоја, информисања и учешћа јавности у одлучивању. У Садржају Стратегије (страна2, пасус 5) еколошка проблематика се бави питањима природних ресурса (ваздух, вода, земљиште, биодиверзитет и заштита природе, шуме, минерални ресурси, обновљиви извори енергије), факторима ризика по 18

25 животну средину (климатске промене и заштита озонског омотача, отпад, хемикалије, удеси, јонизујуће и нејонизујуће зрачење, бука, природне катастрофе поплаве, клизишта, пожари, земљотреси) и утицајима економских сектора на животну средину (индуструја, рударство, енергетика, пољопривреда, шумарство, ловство и рибарство, саобраћај, туризам, увођење чистије производње). Стратегија у одељку Институционални оквир истиче декларативну посвећеност Владе за њено спровођење, али и наглашава и потребу за политичком подршком. Учешћа у имплементацији свих заинтересованих страна је од изузетне важности за спровођење Стратегије. Оснивање Агенције за одрживи развој као стручног и оперативног тела, Стратегија истиче као нужност, али и националне лабораторије и центре, као и да у њеном спровођењу треба да учествују и Канцеларија за придруживање ЕУ, Агенција за приватизацију, Национална служба запошљавања, Завод за интелектуалну својину, Комисија за заштиту конкуренције, удружења потрошача итд. Од кључне важности је израда Акционог плана за спровођење Стратегије, политичка подршка и посвећеност владе, обезбеђено финансирање, праћење и ревизија. Стратешки приступ је једна од димензија приступа проблематици одрживости и уједно најшири оквир за деловање. Треба уложити напоре за њену имплементацију како би она имала утицаја од суштинског значаја, а не само декларативог Приступи управљању одрживим развојем Из до сада анализиране литературе јасно је да је створен широк консензус када је у питању афирмација концепта одрживости у свим сферама људског деловања. Када даље кренемо од опште прихваћеног концепта ка принципима одрживости који се разликују по степену конкретизације и директне применљивости, па затим се на то надовежу акциони и оперативни планови реализације, тад се већ увелико налазимо у моменту супротстављених интереса многоструких чиниоца свеукупне људске активности. Велики је изазов управљати свим овим различитим интересима, али ако тежимо одрживости у пуном смислу уважавајући све аспекате не фаворизујући притом ни један, онда је интергралини приступ једини исправан приступ. Јасно је да су ограничења људских, природних и финансијских ресурса полазишна тачка када су у питању тежње за проналаском формуле која би омогућила 19

26 највише благостање друштва. Супротности интереса разних актера додатно отежавају посао који у суштини подразумева тежњу за сазнањем како управљати носиоцима и факторима одрживог развоја уз дефинисање мера за унапређивање и креирање система и структура општег побољшања. Да би се дошло до оваквог оквира од значаја су стратегије на републичком нивоу и стратегије локалних самоуправа, затим дефинисање програма, акција и оперативних планова као и стална евалуација и мониторинг перформанси одрживог развоја. По Крстићу (2013) разликују се две основне групе акција за остваривање одрживог развоја: програми везани за побољшање економских, еколошких и друштвених перформанси и акције према стејкхолдерима. У свом раду, у оквиру пројекта Економска ефикасност стратегија развоја предузећа и тржишне привреде могућност и начини унапређења 5 он објашњава да прву групу чине програми који могу предвидети спровођење промена у рутинским процесима или пак потпуно новим начинима функционисања, као што су програми улагања у истраживање и развој, програми за унапређење етике, различитости, програми унапређења услова за рад и побољшање радних односа. Програми везани за акције према стејкхолдерима подразумевају да се успостави адекватан однос и комуникација са одређеним стејкхолдерским групама. То могу бити, на пример, програми усмерени на акције везане за заједницу као стејкхолдера које подразумевају успостављање добре комуникације и извештавања, као и оцењивање јавног мњења по питању социјалних, економских и еколошких перформанси развоја уз периодично организовање саветодавних панела уз помоћ којих ће се видети ставови заједнице и какви су њихови захтеви, очекивања и планови. Из свега до сада наведеног може се закључити да различита схватања концепта одрживог развоја резултирају и различитим решењима која се, између осталог, разликују и по степену операционалнизације. Отуда Миленовић (2000) наводи нешто конкретније могуће приступе одрживом развоју: 1) очување непромењених залиха природног капитала; 2) одржавање непромењемог обима потрошње; 3) дефинисање стандарда безбедносног минимума, и 4) примена оперативних еколошких принципа. 5 Пројекат бр.1406 финансиран од стране Министарства за науку, технологију и развој Републике Србије 20

27 У сваком случају сигурно је да спровођење различитих програма и приступа није могуће без одговарајућих структура. У том смислу се многи учесници руководе и помажу стандардима и моделима који функционишу у развијеним земљама, као и кроз примере добре праксе где још остаје за неопходно разматрање који су кључни ресурси и активности које треба децентрализовати, односно коме и како делегирати дужности. На крају треба рећи се до питања приступа одрживом развоју као и оперативног нивоа на ком ће се решавати, долази тек након можда и најширег оквира за разматрање ових питања. Стручна јавност подељена је када је одрживост у питању на оне које верују да се проблем може решити на дуг рок и на оне који сматрају да се решавањем једног проблема на пољу одрживости људског развоја само отвара неки други проблем и питање. У крајњем случају ова два опречна становишта може се сматрати оптимистичким и песимистичким, а она питању одрживости дају још једну димензију где она постаје идеолошко питање Партнерство и партиципација Један од приступа који би се интегрално бавио питањем одрживости и који би тежио да смањи јаз међу супротставељеним интересима, а који би помогао да се превазиђе још један јаз који постоји у односу на декларативну подршку принципима одрживости у односу на конкретну управљачку акцију, може да буде тежња ка стварању партнера и учесника, а не индивидуалаца и посматрача. Склапање партерстава на различитим нивоима и у разним формама, као и омогућавање услова за партиципацију свих заинтересованих страна, један је од ефикасних и доказаних приступа управљања развојним и функционалним процесима. Циљеви партнерства, према аутору Милутиновићу (2004) су: стварање заједничке визије заједница будућности; идентификовање и одабир приоритетних, као и договор око неопходних мера за решавање хитних проблема; подршка анализама проблема у којима учествује целокупна заједница, укључујући преглед дугорочних, системских проблема који доводе у конфронтацију поједине системе; развој акционих планова уз коришћење искуства и иновативности различитих група; 21

28 мобилизација ресурса унутар заједнице како би се изашло у сусрет потребама за појединим сервисима, укључујући заједничку имплементацију пројеката одрживог развоја; стварање или увећавање јавне подршке активностима локалних самоуправа и разумевање потреба њиховог развоја, као и ограничења на која наилазе у процесу развоја. По истом аутору успостављање партнерства извршава се у шест етапа: 1) одређивање обима процеса планирања и дефинисање циљева и очекиваних резултата завршетком ове етапе требало би да јавност буде упозната са започетим процесом планирања, да буду одређени иницијални циљеви и очекивани резултати, као и иницијални приоритетни проблем и временски оквир планирања, да буду идентификоване заинтересоване групе, 2) успостављање групе заинтересованих учесника која ће водити и координирати процес планирања по завршетку етапе постоји организациона шема будућег процеса планирања, формирано је тело које ће руководити процесом планирања; 3) успостављање различитих радних група под окриљем групе заинтересованих учесника, 4) идентификација одговарајућих партнера који ће узети учешће у раду групе заинтересованих учесника и радних група, 5) успостављање правила рада, 6) развој визије заједнице која ће бити идеја водиља целокупног процеса планирања. Партнерства (табела 1) су заправо један од начина операционализације модела којим би се постигао баланс између три различите компоненте процеса развоја које заступа свеобухватни одрживи развој: економског развоја, развоја заједнице (социјалног) и еколошког развоја. Значај одржавања баланса између ова три процеса евидентан је у на глобалном, регионалном и локалном нивоу. Стварање партнерства императив савременог друштва које тежи да усклади интерес пословног сектора и јавног интереса. У данашњем глобализованом окружењу нарочито се уочава неопходност партнерских односа. Изоловани покушаји чиниоца нису више адекватан одговор на савремене нагомилане проблеме. Као резултат новонасталих околности локалне заједнице се одлучују за партнерски приступ обезбеђивању ефикасних 22

29 сервиса. Сервиси се све више обезбеђују кроз координиране напоре корисника сервиса, локалних власти и њихових сектора за обезбеђивање услуга, приватних инвеститора, локалног пословног сектора, интересних група, синдиката, верских заједница, друштвених организација, регионалних или државних власти, међународних организација за развој и финансијску помоћ (Милутиновић, 2004). Како исти аутор наводи, локалне власти широм света, у последњој деценији успостављале су нове структуре за партиципативно планирање како би ангажовали заинтересоване учеснике у процесу трагања за новим и различитим приступима развоју. Ове партнерске структуре, назване групама заинтересованих учесника или групама стејкхолдера биле су укључене кроз различите облике организације, почев од округлих столова и форума са специфичним циљевима, до новооснованих статутом успостављених комисија и савета са дугорочним мандатом у планирању. Табела 1. Процес одабира партнера на локалном нивоу ПОТЕНЦИЈАЛНИ ПАРТНЕРИ 6 СТАНОВНИЦИ: специјалне друштвене групе (млади, жене, особе са посебним потребама) вође лидери васпитачи-учитељи-наставници ДРУШТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ: црква формалне женске групе или коалиције традиционалне друштвене групе специјалне интересне групе или коалиције НЕЗАВИСНИ СЕКТОР: невладине организације медији универзитет ПОСЛОВИ СЕКТОР: предузећа загађивачи, сервисна предузећа мала предузећа и предузетници банке привредне коморе, асоцијације КОМПОНЕНТЕ ОДРЖИВОГ РАЗВОЈА РАЗВОЈ ЗАЈЕДНИЦЕ: становање социјалне услуге-сервиси јавна сигурност ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ: транспорт запосленост туризам ЗАШТИТА ЖИВ. СРЕДИНЕ: контрола загађења отворени просторизеленило управљање отпадом 6 На локалном нивоу 23

30 привредника ЛОКАЛНА САМОПУРАВА И АСОЦИЈАЦИЈЕ: одборници-изабрана лица професионалци у локалној саоуправи општински орган за планирање јавна предузећа Извор: Локална агенда 21, СКГО, Партиципација заједнице се одвија у неколико нивоа и фаза (шема 3). По локалној агенди 21: Увод у планирање одрживог развоја, аутора проф. др Слободана Милутиновића нивои су: без партиципације (потпуна одговорност представника заједнице), индиректно (представник заједнице преузима одговорност, али уз сазнања о заједници из спољних извора), консултативно (представник заједнице свој став гради на бази информација добијених директно од заједнице), поделом контроле (потпуна интеракција саме заједнице и њених представника) и пуном контролом (заједница доминира и сама одлучује). У истом раду као фазе наведене су иницијација, стварање партнерства, акционо планирање, имплементација и евалуација. 24

31 МАТРИЦА ПАРТИЦИПАЦИЈЕ ЗАЈЕДНИЦЕ И ФАЗА ПЛАНИРАЊА ПОЛИТИЧКА ОРИЈЕНТАЦИЈА ФАЗЕ ТЕХНИЧКА ОРИЈЕНТАЦИЈА Брже и једностав није, али се ниво утицаја заједнице смањује НИВО ПАРТИЦИПАЦИЈЕ БЕЗ ПАРТИЦИПАЦИЈЕ ФАЗЕ ПРЕДСТАВНИК ЗАЈЕДНИЦЕ Потпуна одговорност представника по свим питањима, без утицаја заједнице. Представник је техничко или менеџерско лице. Код строго техничких проблема који захтевају специфична знања. ИНИЦИЈАЦИЈА СТВАРАЊЕ ПАРТНЕРСТВА АКЦИОНО ПЛАНИРАЊЕ ИМПЛЕМЕНТА- ЦИЈА ЕВАЛУАЦИЈА Спорије и комплексн ије, али се ниво утицаја заједнице повећава НИВОИ ПАРТИЦИПАЦИЈЕ ИНДИРЕКТНО КОНСУЛТАТИВНО ПОДЕЉЕНА КОНТРОЛА Представник заједнице преузима сву одговорност, а податке о заједници прима из спољних извора (студије). Заједница не учествује директно, већ само као извор информација. Код релативно стабилне политичке ситуације и добре доступности информација. Предност: брзина! Представник заједнице гради свој став на бази информација добијених директно од заједнице. Његова улога је да само сакупља информације и према њима одлучује о акцијама. У овом случају ниво учешћа заједнице своди се на интересне групе. Представник као ИНТЕРПРЕТАТОР. Нема повратне везе. Потпуна интеракција представника и заједнице. Подељено одлучивање. Заједница као релативно мала група. Заједница представљена кроз заинтересоване групе. Постоји повратна веза. Мора бити засновано на одговарајућим техникама и уз потпуну контролу. ПУНА КОНТРОЛА Заједница доминира и сама одлучује. Веома редакслучај. може бити ризично, уколико не постоје ригидна правила. Извор: Милутиновић, 2004, стр. 24. У досадашњој пракси идентификовано је шест циљева партнерства, независно од организационог облика (Милутиновић, 2004): 1) стварање заједничке визије за будућност, 25

32 2) идентификовање и одабир приоритетних проблема, као и договор око неопходних мера за решавање хитних проблема, 3) подршка анализама локалних проблема у којима учествује целокупна заједница, укључујући преглед дугорочних, системских проблема који доводе у конфронтацију поједине сервисне системе, као и потреба за интеграцијом различитих сервисних система и развојем стратегија за стварање њихове међусобне подршке, 4) развој акционих планова којима се побројани проблеми могу решити, уз коришћење искуства и иновативности различитих локалних група, 5) мобилизација ресурса унутар заједнице, како би се изашло у сусрет потребама за појединим сервисима, укључујући заједничку имплементацију пројеката одрживог развоја, 6) стварање или увећавање јавне подршке активностима локалне власти и разумевања потреба развоја општине и ограничења на која се наилази у процесу развоја. У односу на све друге нивое, локални одрживи развој је ниво који погодује ефикасној и успешној интеграцији модела као што је партнерство и партиципација којим заправо локалне заједнице подстичу сопствену самоодрживост. Ипак, истраживања рађена за потребе овог рада су показала да се партерства различитих актера и активно учешће стејкхолдера декларативно углавном налазе и предвиђају у локалним стратешким документима, али да са реализацијом у пракси постоје проблеми. Тако је у општини Кикинда која услед недостатка финансијиских средстава не предвиђа конкретан инструмент подстицаја јавно-приватних партнерстава. Студија изводљивости постоји када су у питању бизнис инкубатор, али су потребе за истим оцењене као недовољне и постоје финансијска ограничења за његову адаптацију. У општини Ковачица програми партнерстава функционишу за сада у комуналној делатности. 26

33 2.6. Локална димензија одрживог развоја Као библија одрживог развоја Агенда 21 уз Миленијумске циљеве 7 представља полазишну тачку за дефинисање стратегија одрживог развоја на националним нивоима из којих опет даље произилазе стратешки документи локалних заједница. Најчешће су стратегијама дефинисане основе на којима ће се заснивати одрживи развој у виду мисије, визије и политике одрживог развоја на основу којих се касније одређују циљеви са планови њихове реализације. Посебну активност подразумева дефинисање индикатора преко којих ће се пратити и мерити остварења постављених циљева. Према истраживањима рађеним за потребе одржавања Фестивала квалитета године у Крагујевцу под називом Циљеви одрживог развоја локалне заједнице (Кнежевић и други, 2009) спроведеног на узорку општина, визија одрживог развоја локалних заједница има много, а најчешће су: ВИЗИЈА: успостављени такви принципи, акције, понашање и деловања, који омогућавају да локална заједница буде безбедна, здрава и заједница са дугорочним развојним могућностима; одлично место за живот и рад, које својим становницима и привреди даје добре прилике за напредак. o МИСИЈА: удруженим снагама радити на превођењу визије у реалност. ВИЗИЈА: центар региона, препун могућности, где породице и привреда расту и развијају се. o МИСИЈА: Кроз партнерске односе и сарадњу са грађанима, привредом и науком остварити: раст, развој и економску виталност, позитивно пословно окружење, иновације и пословну изврсност, здрава, срдачна и отворена локална заједница, погодна за живот људи. ВИЗИЈА: модерна, економски развијена локална заједница са израђеном комуналном инфраструктуром, са развијени људским ресурсима. o МИСИЈА: локална самоуправа која у партнерству са грађанима, оптималним коришћењем свих расположивих ресурса, стално 7 Миленијумски циљеви развоја чине осам циљева које су свих 191 земаља чланица Уједињених нација договориле да покушају да остваре до године. Џон Болтон је први користио овај термин као амбасадор Америке при УН-у постављајући списак потребних амандмана на Светском самиту одржаном септембра у Њујорку. Извор 27

34 побољшава квалитет живота грађана општине и ствара услове за одрживи развој локалне заједнице. ВИЗИЈА: отворена, одржива и комунално опремљена заједница са високо развијеним туризмом и производњом здраве хране, у којој ће се житељи и гости осећати безбедним, уживати благодети еколошке средине и имати могућности да развију духовне и материјалне вредности. o МИСИЈА: очување природних ресурса и њихово рационално коришћење за развој туризма, пољопривреде и здравства, како би локална заједница била привлачна за њене грађане и туристе и (п)остала лидер туризма. Набројане визије из поменутог истраживања 8 имају доста сличности, па су тако питања економског развоја уз стварање повољних услова за живот људи, најчешће помињани појмови. На првом месту су дакле приоритети који се односе на добре услове за живот и зато и јесте важно посматрати питање одрживости и са локалне перспективе. Други приоритет је у највећем броју случајева економски развој, а након њега и укључивање читаве заједнице у токове одрживог развоја. Очување животне средине је на четрвом месту на листи приоритета у оквиру овог узорка. У планирању одрживог развоја на локалном нивоу потребно је узети у обзир шта локално становништво види као приоритете. Локалне средине су носиоци различитих специфичности, а самим тим и различитих производних перформанси. У складу са тим, у стратегијама одрживих развоја локалних заједница у Републици Србији често се помиње здрава храна као покретач одрживог развоја, што указује на специфичност наше земље коју свакако треба развијати и на њој базирати део укупног развоја. Оно што се све чешће помиње је и развој туризма и то сеоског туризма што је далеко прихватљивије од инсистирања на једностраном развоју. Услови који могу допринети јачању локалне заједнице код нас можда би се могли повезати и са производњом енергије на алтернативне начине. Међутим оно што говори у прилог томе да је наша земља и локалне заједнице у оквиру ње далеко испод светских стандарда јесте чињеница да се у великом броју локалних стратегија даје приоритет комуналној инфраструктури која јесте неопходна, али конкурише средствима за друга улагања у такозвану супраструктуру. 8 Четири локалне заједнице (Ада, Сокобања, Хамилтон (Канада) и Рентон (Вашингтон)) 28

35 Без обзира на тежак транзициони период не може се оспорити напредак локалних заједница са нашег подручја на пољу управљања одрживим развојем. Неке локалне заједнице су у процесу или су пак завршиле сопствене стратегије. Поједине заједнице оформиле су мрежу Коалиција ЛА21" 9 чији је циљ да помогне заједницама на путу ка одрживом развоју, информише актере и јавност о овом питању, подстакне на акцију и размену искуства на националном и међународном нивоу. Тако су у току године Општине Сремска Митровица и Ковачица усвојиле стратешке документе везане за сопствени развој, општина Алибунар крајем године, општина Кикинда израдила је Стратегију одрживог развоја од године, као и општина Инђија, док општина Чока нема документ оваквог типа. Град Сомбор, има и примењује Стратегију економског развоја од године, а приступио је и изради Стратегије одрживог развоја за период од године. Ипак, уважавајући све различитости међу локалним заједницама као и степен оствареног напретка када је у питању стратешки приступ и планирање на нивоу локалне заједнице, неки сектори се могу издвојити и апострофирати у погледу њиховог значаја за одрживост заједница. Пољопривреда је свакако заједнички чинилац у стратегијама већине локалних заједница и руралних подручја у Србији и Војводини и значајан фактор када су у питању начини да се управља економским, али и социјалнодемографским токовима. Важност производње хране и добри природни услови одредили су Србију као претежно пољопривредну земљу. На држави је да створи оквир у коме пољопривреда може да допринесе и равномерном регионалном развоју као и опстанку и развоју руралних подручја. 9 У оквиру Програма заштите животне средине и одрживог развоја у градовима и општинама Србије усвојена је стратегија локалног одрживог развоја. Тада је одабрано седам пилот-општина (Бечеј, Коцељева, Параћин, Прокупље, Смедеревска Паланка, Сомбор и Варварин) којима је пружена помоћ у изради њихових стратешких планова. 29

36 2.7. Утицај пољопривреде на одрживост локалних заједница Како се услед глобалних трендова мењају оквири светске привреде, тако и положај и утицај пољопривреде на развој поприма другачије облике и степен важности. Рурална подручја често се изједначавају са пољопривредом, али и знатан део прерађивачке индустрије био је концентрисан у зонама око руралних области. С обзиром да производња хране није доминантна када је у питању трка за профитом и да пољопривреда није ослонац развијених земаља, мање развијени остају на рубу глобалних кретања немоћни да остану у трци. С правом се поставља питање одрживости села у новој глобалној подели рада где је питање како постићи потребан ниво конкурентности. Ово јесте питање над којим и Србија мора да се замисли с обзиром на резултате Пописа пољопривреде из године који говоре да је пољопривреда битан сегмент развоја Србије и да јој треба посветити велику пажњу (табела 2): Табела 2. Резултати пописа пољопривреде године Резултати пописа пољопривреде Године Број пољопривредних газдинстава Површина пољопривредног земљишта, ха Број говеда Број свиња Број оваца Број коза Број живине Број кошница пчела Број властитих двоосовинских трактора Број чланова газдинстава и стално запослених на газдинствима, који обављају пољопривредну активност Извор РЗС, Као што се види Србија је високо аграрна земаља, једна од најаграрнијих у Европи која још није превазишла оквире традицоналне производње, а овакво стање није одлика развијениох земаља. Учешће примарне пољопривреде у реализацији БДП 10 Републике Србије у периоду године кретало се у интервалу од 15,5% до 11,8%, али уколико се 10 Бруто друштвени производ 30

37 посматра целокупан допринос пољопривреде другим секторима привреде, прехрамбеној индустрији и произвођачима и прерађивачима, ово учешће надмашује 40% укупног бруто друштвеног производа. На посебан значај пољопривреде за стабилност укупног економског и друштвеног развоја, за трајну прехрамбену сигурност, социјалну и политичку стабилност указује и чињеница да је око 44% становништва насељено у руралним областима (Гулан, 2014). Томе у прилог говори и податак да се око 80% радно активног становништва у тим областима бави се пољопривредом 11. Велики број газдинстава има мање од пет хектара земљишта и не тако мали део пољопривредне производње на овим газдинствима предмет је личне потрошње. Када их поредимо са земљама Европске уније, пољопривредна газдинства у Србији су уситњена и распарчана, а таква структура је тешка за високопродуктивну и ефикасну производњу. Поред тога, људски ресурси уз мали ниво знања и вештина и неразвијена и застарела инфраструктура као и ограничене могућности адаптације на нове технологије представљају ограничења за развој руралних подручја. Када се говори о приходима од пољопривреде, у истраживању дошли смо до податка да су у 75 општина у Србији претпостављени приходи од пољопривреде већи до прихода од зарада док су у 70, укључујући Београд и Нови Сад, не и општине у њима, приходи већи од зарада. Када се платама додају и пензије долази се до податка да је чак у 44 општине приход од пољопривреде већи од збира прихода од плата и пензија 12. Ови подаци указују на значај пољопривреде као извора средстава за живот на селу па стога држава мора свој реформски приступ пажљиво прилагодити стварном стању своје привреде и пажљиво мерити своје акције. Економска одрживост руралних подручја подразумева да сеоско и пољопривредно становништво имају услове за привређивање, односно, да својим радом стварају средстава за живот и напредак. Уштеђевина породице, односно покретна и непокретна имовина као и тенденције у кретањима ове две величине требало би да остварују раст уз истовремено смањење обавеза ка добављачима, држави 11 Интервју часописа Време са Бењамином Клингером, вођом пројекта Рурални развој ефикасно управљање земљиштем (2013): 12 Међу ове 44 општине са већим приходима од пољопривреде само Петровац на Млави има више од становника. Шест општина је имало више него дупло веће процењене приходе од пољопривреде од збира плата и пензија и то су: Осечина, Кнић, Мионица, Богатић, Рековац и Опово. Извор: 31

38 и повериоцима уз све мању зависност од субвенција где би све ово требало да резултира повећањем квалитета живота и задовољства сеоског становништва. Развој пољопривреде, оснаживање пољопривредника у економском смислу, нарочито у локалним заједницама у којима већи део територије представљају руралне области, веома је битан фактор одрживости тих заједница. Како би подстакла развој пољопривреде, држава би требала да обезбеди читав сет мера и подршке у виду стратешког планирања и приступа уз свеобухватне реформе, ускалађивања са ЕУ програмима и законодавством, развоја агроиндустрије и прерађивачких капацитета, подстицаја за имплементацију нових технологија, подстицаја за прерађивачке капацитете и финализацију производа како би се дошло до више додате вредности, континуиране едукације и образовања уз успостављање ефикасне комуникације и уз подстицање удруживања субјеката како би ефикасније користили ресурсе што и јесу елементи Стратегије производње хране и руралних подручја Црне Горе 13, која на овај начин покушава да очува живот својих села и која је у транзицоном процесу као и Србија. Савремене тенденције говоре да одрживост руралних подручја не треба везивати само за конвенционалну производњу и пољопривреду. Органска производња, као алтернативни начин производње у пољопривреди може бити део решења ка постизању одрживости села у Србији. Оваква производња представља систем еколошког управљања производњом, прерадом, паковањем, складиштењем, превозом (транспортом), означавањем, маркетингом и контролом органски произведене хране у складу са важећим међународним стандардима, посебно прописима ЕУ, ИФОАМ (Међународна федерација за органску пољопривреду), као и Закона (Пејановић, 2013). Под органском пољопривредом се подразумева начин производње хране без употребе минералних ђубрива и пестицида. Међутим, она се не може посматрати овако уско, јер она у исто време представља јединствен систем који брине о екологији, биодиверзитету, заштити животне средине и целокупној флори и фауни. Почеци развоја органске пољопривреде су се најпре јавили у оквиру баштенске производње. Врло брзо пробила се на тржиште и постала озбиљан конкурент, са више пољопривредних производа, конвенцијалном начину производње. Основна улога органске пољопривреде је производња здраве, чисте и здравствено безбедне хране и 13 Црногорска пољопривреда и Европска унија (2005): Стратегија развоја производње хране и руралних подручја Црне Горе, Подгорица. 32

39 заштита биодиверзитета. Све ово се успешно постиже рационалним начином обраде земљишта, коришћењем органских ђубрива и спровођењем заштите биља биопрепаратима. Централно место заузима производња на еко-фармама, где се производи органска храна. Она у потпуности одговара по биохемијским особинама датој врсти и сорти, али су правилном применом еколошких агротехничких мера унапређене одређене компоненте. Србија са свим својим руралним карактеристикама, релативно очуваним природним ресурсима (чиста земљишта и воде), има одличне услове за спровођење органске производње. Још једна предност, коју нуди наша земља, јесу релативно мали поседи у планинским подручјима, и као такви су идеални за узгајање малина, купина, јагода и сл. Такође, конфигурација пољопривредног земљишта у АП Војводини је одлична за органско ратарство и повртарство и за развој биљне органске производње. Рурална подручја Србије задовољавају услове и за развој сточарства, тј. за развој и производњу органског меса и млека. Уколико се ефикасно спроведу, поменуте делатности могу довести до потпуног препорода руралних средина. Међутим, као и многи други видови одрживог развоја и она се сусреће са многобројним проблемима. Међу највеће проблеме убрајају се недостатак ђубрива и заштитних средстава за органску производњу, али и недовољно дефинисани институционални и правни оквири. Село није и не треба да буде само пољопривреда у најужем смислу речи. Последњих година значајну улогу добијају различити видови сеоског туризма попут агротуризма, туризма на фармама, туризма шуме и дивљине, зеленог туризма и екотуризма. Сви ови облици туризма су прихватљиви са еколошког аспекта и сви они имају за циљ да оживе сеоско подручје, да повећају стопу запослености, да подстакну развој и других сродних делатности. Овде је битно истаћи да поред позитивне улоге коју остварује у развоју руралних средина агротуризам може имати и негативне ефекте. Уколико је одређено рурално подручје оптерећено посетама великог броја туриста, онда се ти туристи могу окарактерисати као загађивачи, а сам агротуризам као извор загађења животне средине посматране области. Због тога је неопходно непрестано водити рачуна о томе и спроводити одређене програме који ће то поспешити. Свакако да је основни предуслов развоја агротуризма очување биодиверзитета и аутохтоних и реликтних врста као и разноликости живог света уопште, јер се исти на њима заснива тј. они чине мотив који привлачи туристе. Развој различитих сектора у оквиру којих би села могла бити конкурентна подразумевају заједничке напоре и удруживања уз разграничење када наступа сарадња 33

40 међу субјектима, а када су они међусобно конкуренти. Комплементарност и позитивни синергетски ефекти су нешто што омогућава да појединац буде продуктивинији удружен са другима, него што би то могао сам да постигне. Потребно је на основу досадашњег искуства и праксе, али и нових сазнања дефинисати најпогоднији модел за удружено деловање малих и по природи слабих субјеката на селу и руралном подручју како би се од њих створио равноправан тржишни такмац Развојни проблеми пољопривреде Србије Аграрни проблем је, свеукупност економских и социјалних проблема, који настају у неком друштву због промена које се дешавају или ће се десити, поводом успостављања новог друштвено-економског поретка. Реч је о низу проблема, као што су: деоба земљишног поседа и власништва, однос између земљовласника и пољопривредних произвођача, положај и перспективе великих, средњих и малих газдинстава, нерационалност употребе људских ресурса, неискоришћеност земљишних површина, аграрна пренасељеност, деаграризација, аграрна криза и депресија, итд. Овде спадају, свакако, и два круцијална питања: место и улога пољопривреде у стратегији развоја привреде, као и однос између тржишта и државе у процесу управљања аграрним сектором (Пејановић, Тица, 2005). У блиском историјском периоду слика пољопривреде Србије има следеће карактеристике (Ануфријев, Дашић, 2012): током седамдесетих година XX века пољопривредна производња у Србији почиње са интензивирањем. Тежи се већим приносима, утврђеним квотама централно-планске економије што се често одражавало на штету профитабилности. Производња на породичним газдинствима је заостајала у технолошком смислу. Почетак транзиције ка тржишној економији се поклопио са санкцијама УН према Србији, сукобима на простору бивше СФРЈ и општим колапсом економије. Изолована од света и без развијене визије, пољопривредна производња и продаја у таквом окружењу има више социјалну оријентацију, предузетничка активност изостаје, улагања су ниска, па самим тим и приноси. Ипак, у условима тешког живота под санкцијама и са разореном привредом, пољопривреда је била грана на чији се терет преносио пад животног стандарда становништва. И данас, као и тада, у пољопривреду се улаже мање него што је то потребно, те се остварују мањи производни резултати од могућих. То у исто време значи да у недостатку средстава 34

41 која би унапредила пољопривредну производњу, Србија заправо једним делом живи на рачун природних ресурса, чиме се умањује прозводна основа за будућност и одлажу неопходна издвајања. Озбиљан и системски приступ у реформи и значајнији обим улагања никад нису биле карактериситике пољопривредног сектора Србије. Чињеница је да је положај пољопривреде перманентно неповољан, а да су проблеми и неуређеност у њој хронични. После године почиње либерализација царина, укидање увозних дозвола и квота и успостављање тржишне економије, тачније отварање према свету. Међутим, услед велике царинске заштите још није могуће у потпуности проценити конкурентност, наводе Ануфријев и Дашић. У том периоду уследио је низ реформских активности усмерених ка успостављању макроекономске активности и стабилног привредног развоја привреде. Наслеђен је велики и неефикасан државни апарат и велики број предузећа у друштвеном или државном власништву која су правила велике губитке. Велики производни и пољопривредни комбинати бројали су пуно запослених који нису били у могућности да са застерелом технологијом и нагомиланим проблемима обезбеде себи зараду и остану конкурентни. Радна снага је кроз дужи низ година бивала све мање продуктивна и све мање заинтересована за резултат, на ниском нивоу животног стандарда, и као таква није фактор на који се рачуна у будућности као на компаративну предност (Новаковић, 2013). Територија бивше СФРЈ је имала најбржу деаграризацију на свету: за последњих 50 година XX века из села у град је отишло око осам милиона људи. Такав процес у свету је трајао око 150 година. Сеобе су настављене и присилно у последњој деценији XX века када је рат донео у Србију из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије још близу људи. У периоду после Другог светског рата у селу су се одиграле крупне, али по свом садржају и последицама противуречне промене. Те промене су део универзалног, светског процеса модернизације савременог друштва, његове индустријализације и урбанизације 14. На већ неповољну ситуацију као додатни проблем пољопривреде Србије и њеног развоја, нарочито у периоду који се везује за 2000-те представља глобална економска криза. Уместо да се спроводи развојно-експанзивна аграрна политика у оквиру пољопривреде, буџетска средства за ту намену су све мања. Суштина јесте да природа 14 Бугарчић, С. (2014): Стање и перспективе пољопривреде и села у Србији, 35

42 утицаја кризе на пољопривреду произилази из природе саме кризе, односно, ова криза као финансијска, пољопривреду доводи у финансијске потешкоће које се у пољопривреди огледају кроз степен инвестиција, субвенција, кретања цена производа и инпута, глобалне тражње и друго (Новаковић, 2013). Још један проблем у развоју наше пољопривреде, можда и највећи с обзиром да је људски ресурс-креативан ресурс, јавља се у виду миграције становништва и смањење броја чланова домаћинства. Ову чињеницу потврђују и резултати пописа становништва, који су показали да породица у републици, за разлику од прошле деценије када је била четворочлана, данас броји само три особе 15. Деаграризација је тренд који је део свих светских привреда, али у развијеним земљма она тече тако што се развијају други сектори и области које апсорбују радну снагу са села и из пољопривреде. У Србији се она дешава сама од себе, без адекватног пропратног развоја других области и као резултат се јављају напуштена села, имања, земља и куће, проблеми са пренасељеношћу градова, велики ниво незапослености и други проблеми. Нажалост, и економски фактор је тај који приморава људе на овај правац миграција (Новаковић, 2013). Процене су да ће се и даље наставити смањивање броја пољопривредних газдинстава у Србији. Проблеми као што се види најмање проистичу из пољопривреде, али се највише тичу саме пољопривреде. Неки од кључних су најбројани, а они су свакако бројнији. Фактори који угрожавају пољопривреду присутни су веома дуго, с тим да је њихов утицај значајно израженији у условима када економска криза додатно оптерећује и угрожава привреду у целини. Ти фактори су: 1) неповољна поседовна структура пољопривреде и неорганизованост робних произвођача, 2) неуређеност тржишта аграрних производа, 3) неконкурентост, 4) нестабилност цена аграрних производа, 5) неодговарајућа улога државе, 6) демографски проблеми пољопривредног становништва, 7) глобална финансијска криза (Пејановић, 2009). 15 Драговић Р. (2014): Трећина парова без деце, Часопис Новости, рубрика Друштво 36

43 Заустављање пропадања малих сеоских газдинстава могуће је кроз разне видове њиховог удруживања и укрупњивања. Задругарство је већ дуго доминантан модел удруженог наступа субјеката када је наша пољопривреда у питању иако има доста слабости у овом начину удруженог деловања. Кластери су опет значајан чинилац регионалног развоја развијених европских земаља, а све више постају и инструмент руралног развоја самим тим што их и субјекти у пољопривреди виде као развојну шансу. Модерна газдинства са већим површинама од 10 до 50 хектара могла би бити део излазне стратегије из круга неконкурентне производње. Да би се до тога дошло потребан је читав сет мера који подразумева темељну реорганизацију читавог друштва. Немогуће је да људи остану на селу тако што ће се оформити повољна кредитна линија ка пољопривредницима. Питања образовања, лечења, диверзификације прихода, заснивања породице, културног уздизања само су нека о којима људи размишљају када доносе одлуку где ће и како живети. Колико наше село може да пружи велико је питање, али ако хоћемо да опстане морамо се на интегралан начин посветити решавању проблема сеоског становништва Природне и еколошке предиспозиције за развој пољопривреде Као што је већ споменуто концепт одрживог развоја подједнако се мора ослањати и на економску и на социјалну и свакако на еколошку одрживост. Са развојем цивилизације упоредо су се развијали и проблеми везани за угожавање животне средине. Растом привреде и пољопривреде, повећањем броја људи човек је узимао много више него што је могао да врати природи, што је за последицу имало постепено, али константно нарушавање еколошке равнотеже пропадањем животне средине. Данас је најчешће прихваћено да одрживи развој представља интеграцију социјалних, економских и димензија животне средине у корпоративном и јавном одлучивању у оквирима који обезбеђују пуно учешће и доприносе (Михајлов, 2006). Животна средина се може посматрати као систем у којем су природни и антропогени ресурси у непресталној интеракцији и који човек користи за живот, рад и одмарање. Управо је проучавање животне средине битно са аспекта ресурса којима она располаже, нарочито у пољопривреди, јер човек користећи их мења природу и њен потенцијал за обнављање. Природни ресурси су основа производње здраве и квалитетне хране и као такви су нарочито битни за пољопривредну производњу. 37

44 Дата природна свеукупна природна разноврсност у најширем могућем смислу предуслов је за опстанак човека или боље речено човечанства. Такође је принцип одрживости незамислив уколико се не односи и на очување разноврсности гена, врста, екосистема, предела, форми и међусобних односа, једном речју биодиверзитета. Међузависност природних ресурса и њихове разноврсности са пољопривредном производњом је велика, отуда се и јавља појам агробиодиверзитета који додатно указује на ову повезаност. Под агробиодиверзитетом се подразумева биолошка разноврсност организама од значаја за производњу хране и пољопривреду на свим нивоима на којима се разматра и биодиверзитет уопште: генетички (популације, сорте, хибриди, расе), специјски и екосистемски (Дајић и Битенц, 2010). Велика разноврсност биљака, животиња, гљива и микроорганизама у значајном обиму делује на развој пољопривреде, унапређење производње хране, али исто тако на индустрију и човека уопште. Као што је већ споменуто између животне средине и човека постоји одређено узајамно деловање. Као последица тог деловања јавља се агробиодиверзитет. Од својих најранијих почетака човек је користио пољопривреду као извор хране. С обзиром на брзи раст броја становништа и на поједине процене да ће до године овај број скочити на 9 милијарди, све више екосистема се крчи и претвара у пољопривредна земљишта. Због тога се мора обратити пажња на очување агробиодиверзитета, јер он поред своје основне улоге у производњи хране, има улогу и у очувању угрожених екосистема, затим очувању плодности земљишта, а подједнако утиче и на стабилност и одрживост агроекосистема. Агробиодиверзитет Републике Србије је веома разноврстан. Он у себи садржи најразличитије биљне и животињске врсте и станишта, које се користе при производњи људске и сточне хране. Најзаступљеније биљке које се гаје у нашој земљи су житарице (пшеница, јечам, кукуруз, раж), повртарске врсте, воће и винова лоза, затим лековите и ароматичне биљке, а од животињских врста постоји нешто више од 44 аутохтоне расе домаћих животиња. Велика разноврсност од севера ка југу наше земље омугућава најразличитије производне оријентације у пољопривреди. Заступљен је велики број различитих типова земљишта, микроклимата, водних ресурса, животињског света, дакле свега оног што је битно за широку лепезу производа из сектора пољопривреде и прерађивачке индустрије. Ако се за пример узме регион Војводине који се простире на југу Панонске низије и највећим делом је равничарска уверићемо се у истинитост наведеног. Рељеф Војводине карактеришу планине Фрушка гора и Вршачке планине, затим Суботичко-хоргошка и Делиблатска пешчара, као и лесне заравни које се јављају 38

45 у свим њеним подручјима, лесне терасе и алувијалне равни. Кроз њу протичу река Сава и реке Дунав и Тиса које су међусобно повезане каналом Дунав-Тиса-Дунав који је од круцијалног значаја за наводњавање пољопривредног земљишта. Поред поменутих површинских вода јављају се и подземне воде чији је квалитет најприхватљивији у Срему и југоисточном Банату, а најлошији у средњем и северном Банату и западној Бачкој. Предност АП Војводине је свакако њено земљиште. Најзаступљенији тип земљишта са 60% је чернозем. Ово земљиште је изузетно повољно за развој биљне производње, за развој ратарско-повртарске производње, али и за увођење органске производње. Поред чернозема јављају се још и следећи типови: ритска црница, алувијално земљиште, халоморфна земљишта, камбична, псеудоглеј. Захваљујући својој благој клими, богатству вода и плодним земљиштем одликује се и богатим биодиверзитетом. На подручју Војводине, према Правилнику о проглашењу и заштити строго заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива ( Сл. гласник РС, 5/2010), налази се 122 врсте васкуларних биљака, 17 врста риба, 14 врста водоземаца, 10 врста гмизаваца, 166 врста птица гнездарица и 35 врста сисара (Пузовић и други, 2011). Јужније од Војводине разноликост се додатно повећава и стичу се услови за конкурентну производњу култура које у Војводини можда и не могу бити толико успешно гајене. Као што је већ наведено, пољопривреда у бруто националном дохотку Србије учествује са више од 20%, у извозу са скоро 30%, а од пољопривреде непосредно живи трећина становништва (Томић и Томић, 2011). Србија има велики пољопривредни потенцијал због природних карактеристика земљишта, водних ресурса и климе, а улазећи у токове европских интеграција, има шансу да искористи своје предности да би побољшала пласман сопствених пољопривредних производа на светском тржишту (Шеварлић и други, 2011). Исти аутори сматрају да је први степен либерализације свакако трговински споразум ЦЕФТА 16, до коначног прикључења у WТО 17 и ЕУ, а до тада Србија мора да 16 Central European Free Trade Agreement, трговински споразум између Албаније, Босне и Херцеговине, Македоније, Молдавије, Србије, УНМИК-а у име Косова и Метохије и Црне Горе. Бивше чланице су Пољска, Чешка Република, Словачка, Словенија, Мађарска и Хрватска које су постале чланице Европске уније. ЦЕФТА-у су основали Пољска, Чехословачка и Мађарска 21. децембра у Кракову. Касније чланице су постале Словенија (1996), Румунија (1997), Бугарска (1998), Хрватска (2002) и Република Македонија (2006). ЦЕФТА је споразум који данас дефинише јединствену зону слободне трговине у југоисточној Европи, иако име споразума описује споразум држава средње Европе. 39

46 заузме што бољу позицију у извозу пољопривредних производа. Повећање конкурентности производње истиче се као један од најбитнијих приоритета развоја пољопривреде, а мере унапређења конкурентности се односе на повећање продуктивности, квалитет производње и слично. Према ауторима Томић и Томић (2011) у процесу подизања конкурентности неопходно је: унапредити квалитет производа, усмеравати произвођаче на производњу квалитетнијих сорти, спровођење маркетиншких активности у циљу стварања робних марки и брендова како би се стекло поверење иностраних потрошача, повећање продуктивности у циљу смањивања трошкова производње како би се остварила ценовна конкуренција. Све ове предности треба искористити користећи позитивне разлике природних потенцијала како би се дошло до производа који је квалитетан, здрав и конкурентан. Оно што је такође битно, осим природних услова, представља и осврт ка новим технологијама и преоријентацији дела производње ка алтернативним правцима. Одавно није довољно имати само природне услове да би се био конкурентан. Приликом израде идејног пројекта за Еко село Свилојево, саветодавна агенција Агротејп истиче искуство које указује да је за класичну конвенционалну пољопривреду која код нас још увек доминира карактеристично прекомерно и нерационално трошење необновљивих природних ресурса, а користе се и разне мере које остављају трајне штетне последице на целокупну природу и њене процесе. Велики број болести има директну везу са квалитетом и садржајем онога што једемо и у вези је са појавом разних материја, које остају у биљкама, након примене разних хемијских средства у производном процесу хране. Данашњом пољопривредом претворили смо поља у интезивни облик производње, са циљем да из земље извучемо што више. Темељи оваквог приступ су на нерационалној употреби фосилне енергије и хемикалија, што доводи до опасних еколошких последица и црпљење необновљивих природних извора. Осим тога, конвенционална пољопривреда је данас највећи загађивач околине, питке воде и ваздуха, зато је еколошка производња нужност, желимо ли Земљу сачувати за будуће нараштаје, што је уосталом, један од основних циљева Стратегије 17 Светска трговинска организација, која представља институционални и правни оквир мултилатералног трговинског система у подручјима царина и трговине робама, услугама и интелектуалном власништву. Основана је и службено је отпочела с радом 1. јануара године. 40

47 одрживог развоја. Еколошка пољопривреда читавим низом мера тежи еколошки чистој, исплативој, етички прихватљивој и социјално праведној пољопривредној производњи и тако се уклапа у концепт одрживог развоја, наводи се у идејном пројекту за Еко село Свилојево. Питање јесте у којој мери је она остварива и којој мери треба да буде заступљена, али јој свакако припада више од овог што има данас. У сваком случају инструменти одрживог развоја налазе се управо у поменутим повољним природним условима који нису одлика свих и нису свима дати као овим подручјима и у новим приступима у пољопривреди и производњи хране и допунских услуга које село може да пружи Подршка државе јачању конкурентности пољопривредне производње Поред прехрамбене сигурности земље, пољопривреда и прехрамбена индустрија Србије, представљају окосницу привредних активности и скоро да је једина област која остварује суфицит у спољнотрговинском пословању. Све остале привредне области остварују спољнотрговински дефицит и утичу на повећање нивоа задужености. Смањење учешћа пољопривреде и прехрамбене индустрије у стварању бруто домаћег производа у претходном периоду настало је делом услед развоја осталих сектора привреде. Буџетски приходи из тих сектора требало би да порасту као логичка последица развоја осталих сектора. То би створило услове за веће буџетско издвајање за сектор пољопривреде у циљу њеног прилагођавања предстојећим европским интеграцијама. У условима пада аграрног буџета, његова средства и даље представљају преовлађујући извор улагања у пољопривреду и имају велики значај за заснивање производње код великог броја пољопривредних газдинстава. Последњих 10 година висина средстава за подршку пољопривредним газдинствима из аграрног буџета варирала је, као и сам аграрни буџет 18 (графикон 1.). 18 Магазин технологија хране (2010): 41

48 Графикон 1. Проценат аграрног буџета у укупном буџету РС године Извор: Аутор на основу података Министарства Финансија РС, Закон о буџету РС за наведене године Непостојање Стратегије руралног развоја донедавно је био само један од видова нестратешког приступа и великих проблема српског аграра, али и препрека за пољопривредне произвођаче који би желели да конкуришу за средства из фондова ЕУ. Са њеним усвајањем 19 акценат је стављен на рурални развој као и на подизање нивоа конкурентности, што је, заправо, кључно питање. Веома је важно да се подигне капацитет наших произвођача до тачке са које би могли равноправно да се такмиче са конкурентима из окружења. Осим одговарајуће стандардизације производње која јесте неопходна, један крак развоја може да иде и у правцу повећања производње традиционалних производа где би Србија и Војводина мпогле бити равноправан тржишни такмац. Конкурентност агропривреде Србије може се оценити применом SWОТ 20 анализе чији би један део могао да изгледа као у табели 3: 19 Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије представља стратешки документ који дефинише циљеве, приоритете и оквире политичких и институционалних реформи у области пољопривреде и руралног развоја 20 Анализа снага (Strengths), могућности (Opportunities), слабости (Weaknesses) и претњи (Threats) која помаже да се искористе снаге и предности за суочавање са претњама и слабостима и умање њихове последице. 42

49 Табела 3. SWОТ анализа пољопривреде Србије СНАГЕ МОГУЋНОСТИ природни потенцијали (земљиште, клима, укрупњавање пољопривредних поседа вода) унапређење производње образована радна снага развој мултифункционалне производње незагађени ресурси пољопривреде развој задругарства инсталирани прерађивачки капацитети већа еколошка производња постојање образованих и саветодавних боље коришћење земљишта Институција СЛАБОСТИ ПРЕТЊЕ ситни поседи ограничење извоза проблем старачких домаћинства недовољан утицај институција на развој лоше коришћење водених потенцијала (за подршка државе развоју пољопривреде наводњавање) Извор: Томић и Томић, страна 3. Из ове анализе може се закључити да се применом одговарајућих мера у виду укрупњавања поседа или удруживања субјеката, изменама царинских прописа уз стандардизацију и сертификацију производње, повећањем подршке државе уз развој привредне инфраструктуре претње могу отклонити или њихов утицај ублажити. Ово је само мали издвојени приказ, образац како би се могло приступати подизању конкурентности наше пољопривредне производње. Повећање конкурентности и извозна оријентисаност кроз специјализацију производње применом иновација и стандарда, као и повећањем прродуктивности, стратешки је циљ пољопривреде Србије, а дугорочни циљ остваривања веће пољопривредне производње остварив је кроз перманентно праћење трендова производње и уважавање компаративних предности региона 21. Регионализација пољопривредне производње, уз максимално акцентовање компаративних предности тих региона, предуслов је за постизање конкурентности српске пољопривреде и уравнотеженог развоја државе. Она има за циљ смањење неједнакости и диспаритету регионалном развоју, заустављање свих облика негативних демографских кретања и повећање регионалне препознатљивости кроз подизање конкурентности. Србија по свом саставу има погодне услове да конкурентност развија на регионалном нивоу. Закључак са састанка на тему Регионализација производње - фактор конкурентности српске пољопривреде, одржаног у јануару године у организацији Привредне коморе Београда је да је специјализација агроиндустријске производње, укључивање малих произвођача у тржишне токове, интересно повезивање, боље вредновање рада у пољопривреди кроз равномерно упошљавање 21 Привредна комора Београда, Извештај са састанка Регионализација производње - фактор конкурентности српске пољопривреде, 43

50 свих чланова домаћинства и оптимално коришћење природних ресурса, прате и подстичу регионализацију Републике Србије, чиме се остварује укупан привредни развој предметног подручја. Све то треба да буде праћено подршком образовних и научних институција чији се допринос не сме свести на симболичну меру и уз постизање што вишег степена иновативности. Савремени видови удруживања кластерског типа могли би бити део решења ка развоју конкурентности на регионалном нивоу. Влада Републике Србије на годишњем нивоу доноси Уредбу о коришћењу средстава за подршку развоју села кроз повећање ефикасности проивођача и конкурентности саме пољопривреде. Њом се уређују услови и начин коришћења подстицајних средстава за подршку развоју села и сеоске економије. Дугорочним програмом рада пољопривредне службе на унапређењу пољопривредне производње за период од године Владе Републике Србије утврђени су саветодавне активности ради 22 : подизања општег знања пољопривредних произвођача у примени одговарајуће технологије гајења биљака и животиња, менаџменту производње, стандарда и регулатива Европске уније на одабраним и другим пољопривредним газдинствима; едукације пољопривредних произвођача кроз давање препорука и стручних савета, организовање и одржавање предавања, семинара, радионица и издавање стручних публикација, као и други облици јавног информисања о новим достигнућима и законским прописима из области пољопривреде; извођење демонстрационих огледа, информисање пољопривредних произвођача о мерама аграрне политике и помоћ пољопривредним произвођачима у коришћењу подстицајних и кредитних средстава; прикупљање параметара и рад на унапређењу развоја села и сеоског туризма, помоћ у формирању и раду удружења, асоцијација и друштвених група на селу; информисање пољопривредних произвођача о одрживој пољопривредној производњи и очувању животне средине; 22 Уредба о утврђивању дугорочног програма рада пољопривредне службе на унапређењу пољопривредне производње за период од до Године, Влада РС, Београд. 44

51 едукација саветодаваца и увођење нових програма за повећање конкурентности и профитабилности пољопривредног газдинства; прикупљање и дисиминација података за систем тржишних информација у пољопривреди Србије, и праћење и извештавање о сезонским пољопривредним радовима. Сталним стручним надзором и континуираном комуникацијом на релацији држава-произвођачи омогућава се синхроно и етапно спровођење делова Стратегије ка крајњем циљу. Саветодавна служба један је од начина за овакав вид комуникације. У структури саветодаваца по специјалностима пољопривредне производње, доминирају саветодавци за ратарство и повртарство (41), затим следе саветодавци за воћарство и виноградарство (27), заштиту биља (24), агроекономију (7), мелиорације земљишта (4) и саветодавци осталих специјалности пољопривредне производње (6) 23. Усвајањем Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју (2012) произвођачи могу да планирају своје активности и своју производњу у складу са подстицајима државе са којима су унапред упознати, а овакав приступ целокупан систем чини компатиблиним са тенденцијама у европској пољопривреди. Конкуретност је основа будућег развоја и она је приоритет када се жели размишљати на дужи рок. Зато она мора бити подржана од стране државе, али мора бити и предмет интересовања свих који привређују. Региони који знају да изграде конкурентност на темељу својих реалних предности могу да се надају развоју који је дугорочно одржив. 23 Национални пољопривредни билтен (2012), Пољопривредне саветодавне и стручне службе Републике Србије, Министарство пољопривреде и заштите животне средине, Инститиут за примену науке у пољопривреди, Београд. 45

52 3. РУРАЛНИ И ЛОКАЛНИ АСПЕКТИ ЕКОНОМИЈЕ У досадашњем излагању видели смо да на се на одрживост заједница позитивно одражава регионализација као концепт развоја, али и развој стратешки битног сектора за нас као што је пољопривреда. Улогу носеће ћелије овако постављеног система развоја могла би да има локална заједница. С обзиром на економске и социјалне карактеристике локалних заједница у Србији с правом им можемо приступити и у највећем делу третирати их као рурална подручја. Ако сагледамо историјски аспект настанка појма рурално, буквално значење би било изван градских зидина, док би са економског аспекта рурално означавало територију која се користи за производњу хране. Са социолошког аспекта, овај појам означава средину за коју је карактеристична заосталост у односу на културни и технолошки развој који је заступљен у урбаним срединама. Као што видимо, за дефинисање и анализирање руралних средина коришћени су различити критеријуми: демографски, просторни, висина и структура примања становништва и основна делатност становника. На основу тих критеријума, можемо дефинисати рурални средину као средину која је слабо насељена, становништво има ниска примања у односу на просечна, заузима простор у ком преовладавају површине погодне за пољопривреду и она им је основна делатност (Милић, 2011). Рурални развој се дефинише и као интегрална, територијално заокружена, сеоска привреда, коју чини скуп међусобно повезаних привредних делатности и других активности. Поред примарне пољопривредне производње ту спада прерађивачка индустрија, водопривреда, рибарство, рударство, шумарство, ловство, трговина, туризам, занатсво, те бројне активности везане за просторно уређење, очување здравља људи, образовање и перманентна обука и очување еколошке равнотеже. Реч је о комбинацији више политика: аграрне, структурне политике, индустријске, политике 46

53 развоја терцијалног сектора, здравствене политике, туристичке, инфраструктурне и политике заштите окружења (Пејановић и други, 2006). Када се говори о дефинисању руралног развоја, потребно је поменути и начин на који га Европска унија дефинише: као мултифункционални концепт у ком рурални развој, у односу на општедруштвени, има четвороструку улогу (Милић, 2011, стр.14). У Практикуму за локалне актере, Милић (2011) наводи које су то улоге руралног развоја: Економска рурална подручја обезбеђују храну и друге сировине пољопривредног порекла за нарастајуће потребе становништва уз остваривање конкурентног дохотка. Познат је појам сељачка економија, која представља друштвено уређен систем породичних газдинстава у којем је производња у породичним газдинствима доминантан тип производње, Еколошка - рурална подручја су погодна за одрживо газдовање природним ресурсима (земљиште, вода, шуме), односно очување природе и животног амбијента чија је основна карактеристика одрживост, Културолошка - руралну заједницу обележава специфичност културног оквира. Карактеристике конкретне сеоске заједнице су специфичне, често се не могу упоређивати и не можемо их сматрати репрезентантом ширих друштвених целина целокупног руралног друштва. Културно наслеђе руралних средина веома је богато и има шири, национални и међународни значај. Културолошки аспект руралног развоја добија све већи значај и када је реч о дефинисању економских потенцијала руралног подручја и руралних заједница, Социолошка - рурална подручја су посебан тип друштвеног система у коме људи осећају дубљу блискост и везе са другим члановима и подручје препознају као место заједничке бриге и деловања. Овај систем је дуготрајан, има континуитет и очекује се да опстане. Активности заједнице зависе од међусобне сарадње/волонтерства са минималним коришћењем санкција или принуда. Систем је мултифункционалан. Очекује се да остварује различите производе/услуге и да буде усклађен са многим димензијама међусобног деловања. По Његовану и Пејановићу (2009), хронолошки посматрајући, историја руралног развоја може се поделити у три фазе: 47

54 1. Прва фаза почиње конституисањем Европске економске заједнице (ЕЕЗ) и стварањем механизма ЗАП-а (Заједничка аграрна политика - Common Agricultural Policy) и траје све до друге половине 70-их година XX века. За овај период карактеристична је била знатна подршка развоју пољопривреде. Усвајањем Мансхолтовог плана из године донешене су три директиве које се директно односе на развој пољопривреде и на стварање повољне средине из које је могуће развити концепт руралног развоја. Оне су се односиле на: Модернизацију фарми кроз помоћ у инвестирању како би се одржао паритетни доходак са осталим привредним секторима (Директива 72/159), Програм за укрупњавање поседа и смањивање броја запослених (Директива72/160), Саветодавна служба, тренинг, едукација (Његован и Пејановић, 2009). 2. Друга фаза: у овој фази развој руралних подручја посматран је кроз призму регионалних и интеррегионалних развојних политика, и трајала је од друге половине 1970-их до краја 1980-их година. Приступањем, економски мање развијених земаља, ЕЕЗ-у све већи значај даје се неуједначеном развоју на регионалном нивоу. За овај период најважније је то што се јавила и усвојила идеја за очување села у рурално мање развијеним подручјима и да се очува демографска стабилност. Учињен је битан помак и на плану заштите животне средине и развоја ситних фарми и младих пољопривредника. 3. Трећа фаза започиње крајем XX века, тачније 90-тих година. Њен почетак је био условљен реформама ЗАП-а због ширења Европске Уније новим земљама чланицама и захтева Светске трговинске организације (WТО). Као најбитније за развој ове фазе сматра се усвајање Коркове декларације 24 из године и нове политике руралног развоја ЕУ образложена је у Агенди Концепт руралног развоја је ново поглавља теорије развиоја села, региона и пољопривреде. Реформисана аграрна политика усмерава се не само на пољопривреду, 24 Декларација Конференције о руралном развоју Рурална Европа-развојне перспективе у Корку новембра даје идеје и циљеве интегралног руралног развоја у ЕУ: одрживи рурални развој; интегрални приступ; диверзификација и разноврсност; одрживост; супсидијарност; поједностављење; програмирање; финансирање; управљање и евалуација и истраживање (The Cork Declaration A Living Countryside). Декларација је актуелна и окосница је политике интегралног руралног развоја у каснијим документима Европске комисије. Аграрни савет ЕУ реформом политике руралног развоја даје смернице стратегије руралног развоја [Council Regulation (EC) 11698/2005], с фокусирањем на три осе симетрије : 1. промоцију знања и иновација и унапређење конкурентности, 2. унапређење заштите животне средине у руралним подручјима, и 3. повећање квалитета живота у руралним срединама 48

55 већ на руралну привреду као целину. Тако је у Стратегији развоја пољопривреде из године створен нови модел развоја намењен одређеном типу привређивања у оквиру новодефинисаног сектора названог рурална економија. Рурална економија никада није само пољопривреда, већ представља мрежу економских активности које покривају села, насељена места, а могу да укључе и градове, односно она је интегрална, територијално заокружена, сеоска привреда коју чини скуп међусобно повезаних привредних делатности и других активности. Она је различита као и национална економија, а проблеми руралне економије су дугорочнији од проблема пољопривреде, као што су и решења различита. Веза између ове две политике је у томе да постизање циљева у једној области у великој мери зависи од успеха у другој. Пољопривреда и сељак у модерном селу морају бити уско повезани с осталим делатностима и занимањима, те свако издвојено посматрање и решавање проблема не даје успешне резултате. Само планирање целовитог, свеобухватног развоја мањих просторних руралних целина на начелима одрживог развоја може бити успешно у оживљавању и напретку неразвијених руралних крајева. Сходно томе, циљеви руралног развоја могу бити (Милић, 2011): задржавање становништва у руралним подручјима, изједначавање квалитета живота у руралним и урбаним подручјима, омогућавање повратка становништва из урбаних у рурална подручја, повећање конкурентности производње, а тиме и стварање већег дохотка пољопривредних произвођача подршка свих економских делатности становништва у руралним подручјима. Приступ руралном развоју мора да превазиђе поимање само административних граница једне локалне заједнице. Ипак у пракси, према нацрту Плана стратегије руралног развоја говорећи о политици руралног развоја, територијални приступ инсистира на ојачавању постојеће територијалне целине и на креирању нове, тзв. територије локалних акционих група (ЛАГ). Како се дословно наводи у овом документу те територије су међуопштински ентитети у којима локални актери развијају нове интересе и међусобне односе. Тим новим, рурално оријентисаним ентитетима, често су поверене веће социјалне као и финасијске одговорности али и подршке, како од Владе тако и од институција ЕУ. Те одговорности и подршке се 25 одељак Рурални развој 49

56 односе на њихове нове задатке у области јавних услуга са сврхом руралног развоја, као и на одговорност и пружену подршку да подстичу стварање опште повољне климе за локални економски развој, укључујући и рурални развој. Преношење све већег броја надлежности на локални ниво кроз процес децентрализације управљања је у том смислу оправдано. Отуда локална заједница, кроз преузимање веће одговорности и већих надлежности, постаје фактор сопствене одрживости и инструмент регионалне конкурентности. Код нас се локално и рурално често поклапају. Са карактеристикама какве има наша земља тешко би било и раздвојити локални економски развој, а да се не говори у исто време и о руралном развоју и обрнуто. Зато је битно стратешки синхронизовати активности које ће највише резултата дати уважавајући обе димензије развоја Рурални развој у ЕУ Политика руралног развоја у Европској Унији у последњој деценији ХХ века постаје једаан од битних стубова свеукупног развоја. Реформисан ЗАП у домену руралног развоја наглашава тежи успостављању одрживе локалне заједнице и руралних подручја која се уклапају у свеукупни привредни амбијент кома Европа стреми. У том смислу реформа уважава структурне специфичности региона као и различите проблеме са којима се суочавају са намером да их мотивише да се прилагоде поменутом амбијенту и тенденцијама у ширим размерама на подручју европског континента. Реформа политике руралног развоја, започета године, а односила се на период године, резултирала је оснивањем два нова фонда: EAFG 26 и EAFRD 27. У основи је заправо била жеља да се кроз ове програме стратешки подржи рурални развој са нагласком на конкурентност и иновације које би требало да резултирају већим запошљавањем. Потенцијалним кандидатима на путу ка европским интеграцијама помоћ се реализује и кроз основни Инструмент за претприступну помоћ (IPA 28 ), чији се пети одељак односи се на питање руралног развоја (IPARD 29 ). 26 European Agricultural Fund for Guarantee (Европски гарантни фонд у пољопривреди) 27 European Agricultural Fund for Rural Devolopment (Европски фонд за рурални развој) 28 Instrument for Pre-accession Assistance 50

57 Европски пољопривредни фонд за рурални развој (EPFRR) је основни инструмент за примену политике руралног развоја. Он финансира активности које побољшавају конкурентност пољопривредног сектора и доприносе афирмацији нових метода управљања у пољопривреди како би сачувале рурална подручја, побољшале квалитет живота и пружиле прилику диверзификације привредних делатности становника са логичном последицом доходовне диверзификације, а све у циљу постизања одрживости. Земље чланице ЕУ користе прилику за ширење ЛЕАДЕР 30 -овог приступа у склопу својих привредних, социјалних и еколошких политика које доприносе руралном развоју 31. У првом броју Ревије руралног развоја Европске уније изнето је да је основа поменуте политике руралног развоја ЕУ за период године на стратешком оквиру који укључује четири средишња приоритетна циља приоритетне осе, три тематске и једне методолошке. Свака оса састоји се од скупа потприоритетних мера које осигуравају подршку за специфичне облике активности у руралном развоју земаља чланица: 1. Прва оса унапређење конкурентности сектора пољопривреде и шумарства; 2. Друга оса подршка управљању земљиштем и екологији; 3. Трећа оса побољшање квалитета живота и подршка диверзификацији привредних активности; 4. Четврта, методолошка оса главни циљ је ширење LEADER-ова приступа и подршка партнерствима кроз локалне акционе групе. Европски пољопривредни фонд за рурални развој суфинансира сваку од четири приоритетне осе и свака је постављена тако да има посебну улогу у руралном развоју унутар националних и регионалних програма руралног развоја, а како би се осигурала уравнотежена стратегија, за сваку приоритетну осу прописани су минимални удели финансирања: за унапређење конкурентности сектора пољопривреде и шумарства минимум 10% финансијског плана политике рураног развоја, за подршку управљању земљиштем и екологијом 25%, и за побољшање квалитета живота и подршка 29 Instrument of Structural Policy for Rural Development (Инструмент претприступне помоћи за рурални развој) 30 Liason Entre Actions pour le Development d leconomie Rurale (ЛИДЕР приступ) 31 Ревија руралног развоја ЕУ (2011), Публикација мреже за рурални развој, УНДП Хрватска, бр. 1, стр. 4 51

58 диверзификацији привредних активности такође 10%. За активност ЛЕАДЕР-а мора бити одвојено 5% средстава 32. Ови услови су смерница Европске комисије земљама чланицама. Графикон 2. приказује како су се те смернице одразиле на стање прорачуна EPFRR-а, односно удео финансирања за поједине приоритетне осе за свих земаља чланица 33. Графикон 2. Распоред укупних средстава ЕПФРР по приоритетним осама Извор: Ревија руралног развоја Европске уније, број 1 Релативно висок удео средстава Европског пољопривредног фонда за рурални развој намењен првој приоритетној оси наглашава потребу модернизације и унапређења сектора пољопривреде и шумарства. Важност подршке управљању земљиштем и очувању животне средине свакако и није потребно овде посебно објашњавати, с обзиром да су они основа и предуслов сваке активности на селу. Да од квалитета живота у многоме зависи дугорочна одрживост руралних подручја указују начела треће приоритетне осе ЕПФРР-а и издвајања у оквиру исте. Као инструмент ширења ЛЕАДЕР-а у оквиру четврте приоритетне осе постоји низ активности и начела 32 Ревија руралног развоја ЕУ (2011), Публикација мреже за рурални развој, УНДП Хрватска, бр. 1, стр Ревија руралног развоја Европске уније (2009), (EU Rural Review n 1 - The European Agricultural Fund for Rural Development), Directorate-General Agriculture and Rural Development, бр. 1 52

59 које се често спроводе кроз локалне акционе групе (ЛАГ). ЛЕАДЕР програм отвара могућности за пружање пуно већег и ширег опсега међусобно повезаних руралних развојних активности и акција, јер рурални развој јесте питање мултидисциплинарног карактера. Овде јe заправо за нас битно да у што краћим роковима и уз што мање напоре успемо учинити компатибилним развој наших руралних подручја са Европском унијом где би могли да рачунамо и на део њихових ресурса, али превасходно је важно постати део интегралних процеса руралног развоја вођеног са вишег организационог нивоа Сличности и разлике између руралних територија Србије Као што је већ напоменуто, рурална територија углавном не подразумева обавезно и админстративну територију одређене општине и између ове две целине често се подразумевају различите области. У сваком случају рурална политика је инструмент деловања када је развој руралног подручја у питању. Осим тога, повезивањем финансијских, институционалиних и људских и ресурса ствара се систем за подршку стратегије одрживог и регионалног развоја. На крају, да би потврдили руралну природу одређене територије према критеријумима ОЕЦД-а 34, она не сме имати више од око становника (у најнасељенијој области око 150 становника/км²), али и не сме имати мање од око становника. Служба за територијални развој ОЕЦД-а указала је 1996-те године на четири најважнија проблема за рурална подручја (табела 4.): 34 Организација за економску сарадњу и развој (енг. Organisation for Economic Co-operation and Development) је основана 14. децембра године. Настала је из Организације за европску економску сарадњу - ОЕЕС, основане године с циљем да помогне остварењу и администрацији Маршаловог плана о реконструкцији Европе након Другог светског рата. Касније је њено чланство било проширено на неевропске земље, а године реформисана је у Организацију за економску сарадњу и развој. Извор: Википедија 53

60 Табела 4. Табеларни приказ 4 најважнија проблема за рурална подручја по ОЕЦД Становништво и миграције Социјано благостање и једнакост Еконпмска структура и перформансе Животна средина и одрживи развој Густина насељености Приходи Радна снага Топографија и клима Промене Становање Запослење Промене у коришћењу земљишта Структура Образовање Заступљеност економских сектора Домаћинства Здравство Продуктивност Станишта и врсте Земљишни и водни ресурси Заједнице Сигурност Инвестиције Квалитет ваздуха Извор: Милић, 2011, страна 9 Што се наше земље тиче, управљање руралним развојем у Србији је комплексно питање. С обзиром на велику хетерогеност руралног простора и најразноврснију област у Европи мултидисциплинарност и озбиљан научни и стратешки проступ је неопходан уколико се желе постићи ефекти на пољу одрживости наших региона и села. За почетак је потребно схватити сеоску заједницу као носиоца потенцијала и развоја друштва не само кроз пољопривреду већ и кроз друге делатности. Процеси кроз које је Србија прошла у последње две деценије не иду на руку жељеним процесима којима као друштво треба да тежимо. Ипак, природно и културно наслеђе су остали релативно сачувани и престављају основу на којој је могуће конципирати будући развој. Терени Србије се крећу од вулканских масива концентрисаних на југу земље, преко планинских венаца кречњачког типа на истоку и западу, до квалитетног и плодног равничарског терена Панонске низије на северу. Кроз кластер анализу развијена је типологија руралних области Србије и дат њихов опис, а идентификоване су и њихове снаге и слабости. Ова анализа идентификовала је четири хомогене групе општина као репрезентативне типове руралних области Србије 35 : 35 Мрежа за рурални развој Србије (2010): Акциони план , пројекат РуралНет Национална мрежа за рурални развој, инструмент за партиципацију организација цивилног друштва и унапређење дијалога са руралним мрежама финансираног од стране Европске уније у оквиру пројекта "Јачање дијалога између организација цивилног друштва Србије и ЕУ" и програма подршке руралном развоју Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије.страна

61 1) Високопродуктивна пољопривреда и интегрална економија општине које се налазе у Војоводини и северним деловима Србије око Саве и Дунава где је високопродуктивна пољопривреда представљена бољом структуром газдинстава и вертикалном интеграцијом са пољопривредно-прехрамбеним сектором, 2) Мале урбане економије са интензивним радом у пољопривреди овај кластер регион се протеже кроз руралне општине дуж река и долина на главним путним правцима од Београда ка Црној Гори, Босни и Херцеговини и Македонији. Руралне општине ово кластера идентификоване су око већих урбаних центара и имају већу могућност запошљавања због разноврсне економије. Ове области су назване урбанизована села која су лоцирана близу великих српских градова. Тржишно оријентисана пољопривредна производња је најинтензивнија, а рурална економија је разноврсна, 3) Претежно планинска економија оријентисана на природне ресурсе кластер који обухвата планинске сеоске општине Југоисточне Србије. Карактерише га нижа продуктивност у пољопривредној производњи, неколико индустријских делатности, потенцијал за туризам и већа присутност услуга. У основи, то је рурални регион са могућношћу искоришћавања руралних погодности које пружају природни ресурси, културно наслеђе и рурално окружење у сврху развоја туризма; 4) Велики туристички капацитети и лоша пољопривредна структура кластер са највећим туристичким капацитетом који се налази у западном делу Србије. На пример, број хотелских соба на 1000 становника је три пута већи од националног просека, али су зато пољопривредне структуре у овом кластеру најлошије међу свим описаним типовима. Проценат пољопривредног земљишта и продуктивности рада је тек око половине националног нивоа. Неуједначеност Србије у регионалној развијености је екстремна и огледа се у руралном сиромаштву на југу насупрот условне развијености на северу. Друштво не може да рачуна на светлу будућност уз овакве разлике унутар своје територије. Своју различитост Србија није искористила за пуно коришћење својих развојних потенцијала већ су поменуте неповољне разлике једино што је настало на бази те различитости. 55

62 3.3. Рурални развој у АП Војводини Развој АП Војводине текао је кроз различите фазе последњих 60-ак година. Данас се, АП Војводина, као и целокупна Србија, налази у процесу транзиције, и неопходно је усвојити концепте визија и нових стратегија њеног развоја. Процес се не сме схватити олако. Он мора да обезбеђује ефикасан и равномеран развој у свим сферама живота. Сам развој ове покрајине је веома комплексан, јер и даље постоје остаци начина производње и система вредности који су установљени још у социјалистичком периоду, док се упоредо са њима јављају и нови приступи тржишног начина привређивања. Војводина је веома комплексна регија, која се састоји од три велике регије Срема, Баната, Бачке. Оне у свом склопу имају седам региона са 45 општина. Главни административни, културни и образовни центар је Нови Сад. Може се рећи да АП Војводина представља својеврсну оазу у етничком и културном смислу. У њој живе припадници различитих националности и религијских опредељења, који говоре 10 различитих језика. Као главни показатељ класификовања руралних подручја користи се густина насељености. ОЕЦД-овим стандардом прописује се да је та граница 150 становника по квадратном километру. Због тога се Аутономна Покрајина Војводина, са својих 89 становника по квадратном километру (према попису становништва из 2011.) не може у целини сматрати руралним подручјем. При утврђивању руралних подручја по ОЕЦД-у долази се у две фазе. У првој фази локалне територијалне јединице се сматрају руралним само ако је њихова густина насељености испод 150 становника по квадратном километру. Локалним територијалним јединицама у Војводини се могу сматрати њене општине, тако да је на основу овог критеријума 40 од 45 њих окарактерисано као руралне. Изнад утврђене границе од 150 становника по квадратном километру су само следеће општине: Темерин (166), Панчево (167), Сремски Карловци (172), Стара Пазова (206) и Нови Сад (449 становника по квадратном километру), које нису рурална подручја према критеријума за локалне територијалне јединице (Његован и Пејановић, 2009). У другој фази врши се категоризација региона у односу на степен њихове руралности. Тако рецимо, ако је проценат становништва које настањује руралне општине изнад 50%, тај регион сматра се изразито руралним, ако је овај проценат у 56

63 опсегу од 15% до 50% регион је делимично руралан, а ако је пак овај проценат испод 15% онда је реч о изразито урбаном подручју. Према последњем Попису становништва, домаћинства и станова из године, на територији Републике Србије живи становника, при чему је 26,9% становника ( ) насељено на територији АП Војводине. Посматрајући округе у АП Војводини, уочава се да је у свим окрузима осим у Јужнобачком забележен пад броја становника у међупописном периоду (илустрација 1). Илустрација 1. Промена броја становника у АП Војводини у међупописном периоду Извор: Аутор на основу података РЗС, Попис и Илустрација 2. Миграциони салдо АП Војводине и округа година Извор: Аутор на основу података РЗС, Демографска статистика у Србији,

64 Рангирање општина у односу на просечне вредности индикатора показује да је у години 13 војвођанских општина натпросечно развијено, односно припада групи најразавијенијих. Другу групу чине општине са степеном развијености од 80% до 100% републичког просека (15 војвођанских оптштина). У трећу групу су сврстане недовољно развијене општине, од којих је 14 војвођанских. Међу општинама које су изразито недовољно развијене, а које чине четврту групу општина, има само 3 војвођанске и ниједна од њих не спада у девастирана подручја (испод 50% развијености у односу на републички просек) 36. У Војводини се налази 34,6% пољопривредног земљишта Републике Србије, а у табели 5. је представљен удео коришћења пољопривредне површине АП Војводине и Републике Србије, као и учешће АПВ у РС. Табела 5. Коришћено пољопривредно земљиште Републике Србије и АП Војводине у години *У хиљадама ха Република Србија АП Војводина Учешће АПВ у РС Пољопривредна површина ,6% Обрадива ,1% Оранице и њиве ,9% Воћњаци ,5% Виногради ,9% Ливаде ,6% Пашњаци ,8% Извор: Нацрт програма развоја АП Војводине , страна 117 Како се наводи у Нацрту програма развоја АП Војводине , анализом засејаних површина установљено је да се највећа површина обрадивог земљишта у АП Војводини користила за производњу житарица (66%), па затим индустријског биља (25%), највећи број газдинстава заступљен је у Јужнобачком (22%) који је и најпродуктивнији по свим економским параметрима, а за њим следе Јужнобанатски (17%) и Сремски округ (20%). Севернобачки и Средњобанатски округ су најслабији. Ефекти глобалне економске кризе који су утицали на привреду Србије, одразили су се и на привредну ситуацију у АП Војводини. Ипак, АП Војводина је у години, повећала своје учешће у формирању бруто додате вредности Србије у односу на претходну годину (графикон 3). 36 Подаци преузети из Нацрта програма развоја АП Војводине страна

65 Графикон 3. Регионална учешћа у формирању БДВ-а Републике Србије, година 37 Индекс индустријске производње је у години у АП Војводини износио преко 100 у поређењу са претходном годином, док је овај индекс на републичком нивоу износио 97,1. Индексу индустријске производње АП Војводине од 102,1 највише је допринео раст у сектору рударства, али и прерађивачке индустрије 38. Илустрација 3. Степен развијености општина у АП Војводини, година (Србија=100) Извор: Уредба о утврђивању јединствене листе развијености региона и јединица локалне самоуправе за годину 37 Извор: Републички завод за статистику 38 Подаци преузети из Нацрта програма развоја АП Војводине страна

66 Незапосленост (графикон 4) је ипак изузетно висока и искоришћавање људског потенцијала је атрибут и Војводине као Покрајине унутар Србије. Графикон 4. Незапосленост у АП Војводини према старосним групама, година (%) Извор: Нацрт програма развоја АП Војводине , страна 58 Смањење пољопривредног становништва уз повећање броја старијих домаћинстава и континуирана миграција са села у градове узрок су, а у исто време и последица ниског прихода у пољопривреди, недостатак одговарајуће здравствене и социјалне заштите, инфраструктурне неповезаности са већим центрима, недоступности виших нивоа образовања, културних активности, немогућности за заснивање породице и слично. На основу Закона о регионалном развоју и Владине Уредбе о утврђивању методологије за израчунавање степена развијености региона и јединица локалне самоуправе, општине АП Војводине групишу се на четири групе (табела 6): >100% Изнад републичког просека Табела 6. Степен развијености општина АП Војводине, година Беочин Бачка Паланка Вршац Беочин Зрењанин Врбас Кањижа Вршац Нови Сад Зрењанин Оанчево Кањижа Пећинци Нови Сад Сента Панчево Апатин Бачка Паланка Бачка Топола Беочин Бечеј Врбас Вршац Зрењанин Бачка Паланка Беочин Врбас Вршац Зрењанин Кањижа Нови Сад Панчево 60

67 80-100% 60-80% Недовољно развијене јединице локалне самоуправе 40-60% Изразито недовољно развијене јединице ЛС Инђија Кањижа Кикинда Кула Нови Сад Панчево Пећинци Сента Сомбор Сремска Митровица Сремски Карловци Стара Пазова Суботица Темерин Ада Бач Бачки Петровац Нови Бечеј Нови Кнежевац Оџаци Рума Тител Шид Жабаљ Ириг Ковачица Ковин Мали Иђош Опово Сечањ Србобран Чока Алибунар Бела Црква Житиште Нова Црња Пландиште Сремски Карловци Суботица Ада Апатин Бачка Паланка Бачка Топола Бечеј Врбас Инђија Кикинда Кула Нови Бечеј Рума Сечањ Сомбор Сремска Митровица Стара Пазова Темерин Алибунар Бач Бачки Петровац Бела Црква Жабаљ Ириг Ковачица Ковин Мали Иђош Нова Црња Нови Кнежевац Опово Оџаци Србобран Тител Шид Житиште Пландиште Чока Пећинци Сента Сремски Карловци Стара Пазова Суботица Ада Апатин Бач Бачка Топола Бечеј Инђија Кикинда Кула Нови Бечеј Нови Кнежевац Рума Сомбор Сремска Митровица Темерин Алибунар Бачки Петровац Бела Црква Жабаљ Ириг Ковачица Ковин Мали Иђош Нова Црња Опово Оџаци Сечањ Србобран Тител Шид Житиште Пландиште Чока <50% девастирана подручја Извор: Нацрт програма развоја АП Војводине , страна 107 Пећинци Сента Сремски Карловци Стара Пазова Суботица Ада Апатин Бач Бачка Топола Бечеј Инђија Кикинда Кула Нови Бечеј Нови Кнежевац Оџаци Рума Сомбор Сремска Митровица Темерин Алибунар Бачки Петровац Бела Црква Жабаљ Ириг Ковачица Ковин Мали Иђош Нова Црња Опово Србобран Тител Шид Житиште Пландиште Сечањ 61

68 Побољшање квалитета живота на селу један је од важних предуслова за заустављање трендова депопулације и миграције сеоског становништва, а самим тим и будућег развоја пољопривреде, што је и једна од мера стратешких праваца и циљева развоја АП Војводине од године. Активности које воде ка развоју руралних подручја на територији АП Војводине предвиђене Нацртом развоја Војводине су следеће: 1) Унапређење комуникационе и информационе инфраструктуре у сеоским подручјима; 2) Подстицање откупа или ревитализације постојећих стамбених објеката у руралним подручјима који су напуштени кроз субвенционисане дугорочне кредите, ниске цене земљишта за изградњу, олакшано добијање дозвола за изградњу и субвенционисане цене комуналних услуга; 3) Развој руралне инфраструктуре (посебно реконструкција и доградња локалне путне мреже и комуналне инфраструктуре у складу са Просторним планом АП Војводине); 4) Ревитализација локалних домова културе који могу, поред основне културне намене, постати и центри перманетне едукације сеоског становништва у областима стицања нових знања и вештина; 5) Чување аутентичног културног подручја руралних средина као необновљивог ресурса и препознатљиве вредности АП Војводине (у складу са Европском конвенцијом о пределу и савременом међународном праксом која промовише чување аутентичног изгледа руралних средина), уз коришћење постојећих, у великој мери напуштених објеката, за решавање инфраструктурних и просторних проблема ових средина (објекти индустријског наслеђа: старе железничке станице, млинови, магацини, фабрике, дворци и летњиковци, напуштене сеоске куће као посебне вредности традиционалног народног градитељства, уз осавремењавање њихове инфраструктуре, као модел могућност решавања стамбених проблема и заштите споменичког наслеђа Војводине, као необновљивог ресурса); 39 Нацрт програма развоја Војводине

69 6) Подизање нивоа свести становништва у руралним срединама о посебностима и вредностима сопствене средине и могућностима које пружа за очување идентитета и развој; 7) Посматрање и коришћење постојеће, разгранате, мреже јавних установа у култури као развојног ресурса за регионални развој и, нарочито, бржи рурални развој (културне установе музеји, музејске збирке, библиотеке, домови културе, биоскопи, етно-куће, и друго као места реализације програма, културних/туристичких дешавања, презентационих садржаја или као садржаје који допуњују привредне активности, места за квалитетно провођење слободног времена и едукацију, посебно деце и младих). Повећање доступности образовним институцијама; 8) Увођење мера које ће стимулисати уплаћивање доприноса за здравствено и социјално осигурање жена са села; 9) Подршка развијању старих заната кроз подршку удруживању жена на селу, и 10) Системске активности у вези са информисањем сеоских домаћинстава. У имплементацији наведених активности учествују све установе почев од Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство до јавних установа културе и непрофитних организација. Пољопривреда не сме бити једини секторски ослонац развоја руралног подручја покрајине. Као битан структурни фактор незаобилазна су мала и средња предузећа уз подстицање предузетничког духа међу радно способним становништвом у руралним подручјима. Ово доприноси и смањењу јаза на релацији село-град и стварању чвршћих везе регуласних тржиштем и пословним односима Рурални развој и предузетништво Предузетништво има велику улогу при покретању привредне активности. Афирмација предузетништва међу пољопривредницима требала би да буде битан моменат политике руралног развоја. Предузетништво је упоришна тачка привредног развоја и због тога је веома пожељна стратегија која усмерава снагу предузетништва ка 63

70 развоју села уз констатацију да је неопходно градити амбијент у коме би овакав концепт дошао до пуног изражаја. Заједничка пољопривредна политика Европске уније кроз развој предузетништва у оквирима локалних заједница и руралног подручја посредно утиче и на подршку иновационим подухватима, трансферабилност знања, промовише активности везане за локална знања и ресурсе и води рачуна о специфичностима различитих подручја. Европски пољопривредни фонд за рурални развој нуди велики број популарних мера које подржавају пројекте везане за развој руралног предузетништва на које је утрошено око 35% укупних средстава у периоду од године 40. У покушају да дефинишемо преузетништво у контексту руралног развоја, можемо издвојити неколико заједничких елемената за разна тумачења: креативност, спремност на ризик и дар за иновацију, одговорност за ресурсе, динамичан процес стварања новог. Предузетништво је снага која мобилише друге ресурсе да удовоље неудовољеној потражњи тржишта, способност стварања и изградње нечега практично ни из чега (Гајић и други, 2008). Савремена предузетничка економија и предузетништво ослања се на разиграну машту милиона људи вољних да раде и мисле без обзира на радно време и простор, мађутим, стално имајући у виду опште економске законитости, односно принципе економије, правну државу и владавину законитости и тржишну привреду са доминацијом приватног власништва (непознати аутор). Институционална подршка ипак мора да стоји иза сваке успешне предузетничке иницијативе. Развој подршке окружења за рурално предузетништво подразумева успостављање неопходних развојних институција прилагођених специфичностима задатка. Организованост локалне заједнице која као таква подстиче самоиницијативу, креативност, повезивање и удруживање као и развој потребне инфраструктуре тек је један ниво подршке. У најширем смислу потребно је да држава целим својим институционалним капацитетом обликује окружење где ће појединац-предузетник бити најкориснији могући и да кроз акције које утичу на читав амбијент створи услове за паралелан развоје села и предузетништва. У том смислу можемо навести нешто што би могао бити довољан широк оквир за успостављање траженог амбијента где је Српска академија наука и уметности на научном скупу Перспективе развоја села у Србији одржаном у априлу године донела неколико закључака који су 40 Ревија руралног развоја ЕУ (2012), Публикација мреже за рурални развој, УНДП Хрватска, бр. 10, стр. 5 64

71 прослеђени надлежним државним органима. Издвојићемо само оне који се тичу развоја пољопривреде у селима 41 : У практично решавање проблема одрживог развоја села и пољопривреде у Србији надлежни државни органи би требали више него до сада да уважавају предлоге одговарајућих научних институција и у ту сврху би морали да изврше њихову реорганизацију и модернизацију, што подразумева њихову финансијску и кадровску консолидацију и техничко опремање. За концептуализовање институционалних реформи и израду средњорочне и дугорочне стратегије развоја села и пољопривреде у Србији, Народна скупштина би требала да формира Национални савет за село и пољопривреду, као надстраначко, независно и компетентно радно тело које би своје стручно мишљење о законским предлозима који се односе на одрживи развој села и пољопривреде, на постојећу стратегију и текуће мере аграрне политике, благовремено предочавало посланицима и надлежним владиним министарствима. Структурно прилагођавање наше пољопривреде модерном одрживом развоју у првом реду подразумева: o техничко уређење обрадивог земљишта и добровољно укрупњавање поседа где је то могуће (са или без промене својинских односа, уз комасације, арондације, мелиорације, као и друге мере), o уређење водотокова (ради спречавања поплава и изградње преко потребних система за наводњавање), o хоризонтално и вертикално организовање пољопривредника (у задруге, пословна удружења, акционарска друштва и друге видове удруживања). Неопходна је снажнија материјална подршка државе задружном облику организовања, јачање техничко-технолошке и информатичке опремљености задруга, а посебно финансијска подршка обезбеђењу кадрова за превазилажење тешкоћа у раду постојећих и оснивање нових задруга, првенствено са високостручним и задружно оријентисаним кадровима. Популациона политика у сеоским срединама морала би да се темељи на одговарајућој економској, аграрној, регионално-развојној и културној 41 САНУ, Одбор за село, Закључци са научног скупа Перспективе развоја села у Србији, извор: страна 1 и 2 65

72 политици, битно различитој од досадашње која је младе људе истискивала из села и пољопривреде. У том погледу је неопходно да се поправи изразито неповољан положај пољопривреде у односу на индустрију, да се пређе на децентрализовани модел индустријализације и урбанизације, да се много више инвестира у саобраћајну и комуналну инфраструктуру сеоских подручја, да се побољша социјално (здравствено, пензионо, инвалидско) осигурање, али и модерно образовање и културно просвећивање младих пољопривредника. Уз општа питања просвете и образовања житеља села, данас је за развој пресудно стручно образовање пољопривредника. Томе циљу данас би најпре требало да допринесе системска државна потпора аграрним научним институцијама, као и формирање мреже саветодавних центара за трансфер практичних стручних знања о модерној пољопривреди у којој би се запошљавали агрономи разних специјалности, агроекономисти, ветеринари и сви други аграрни стручњаци. Као посебни закључци 42 наводе се: Потенцијали брдско-планинског региона Србије за органску пољопривредну производњу на основу анализе стања природних ресурса у Србији су на задовољавајућем нивоу. То може допринети убрзаном ширењу и популаризацији органске производње на целој територији Републике Србије, а нарочито у брдско-планинском региону, уз поштовање закона и подзаконских аката, који детаљно прописују избор парцеле и услове под којима се ова производња може одвијати. За овакав вид производње неопходне су субвенције с обзиром на прелазни период од две до три године. Прелазак на органску пољопривреду захтева пуно знања и рада на преносу тих знања и мноштва информација до самих произвођача. Зато је неопходно подизати ниво свести становништва које би те производе користило, али и развити стручне саветодавне службе, задруге, асоцијације, и слично, које би могле значајно помоћи практичним саветима и откупом и пласманом готових производа. 42 САНУ, Одбор за село, Закључци са научног скупа Перспективе развоја села у Србији, извор: страна 4 66

73 Инфраструктуру која је недовољно развијена у селима са младим људима треба развијати, како би сеоска подручја била мање изолована и што би могло младе људе задржати у тој средини и што би им омогућило уз неке економске подстицаје бржи економски развој. У руралној економији доминира пољопривреда, али постоје бројне могућности развоја од краћих одмора на салашима Војводине до дужих боравака у специјализованом сеоском туризму са етно традицијом, али и бањски и здравствени туризам су можда део будуће прдузетничке иницијативе на територији Војводине. Овде постоје бројни модели за такво ширење с обзиром да много ствари није искоришћено, али треба као предуслов, обезбедити сигурно континуирано снабдевање одговарајућим количинама производа и њиховим квалитетом. Бројне манифестације које се одржавају у сеоским срединама, посвећене одређеним туристичким препознатљивостима су добра прилика за рекламу и пласман на чему се може у локалним срединама радити целу годину. Подршка државе неће значити пуно уколико изостане предузетничка иницијатива појединаца и bottom-up приступ. 67

74 4. УДРУЖИВАЊЕ СУБЈЕКАТА КАО ФАКТОР ОДРЖИВОСТИ И КОНКУРЕНТНОСТИ 4.1. Инструменти подршке развоју руралних подручја Србија поседује велики потенцијал у сектору пољопривредне производње захваљујући повољним климатским условима за разне културе, природним карактеристикама земљишта кога поседујемо релативно довољно уз очуван биодиверзитет и још увек очуваним водним ресурсима. Најчешће постигнути тек само просечни резултати које остварујемо у производњеи ипак указују да тај потенцијал не користимо и да датим ресурсима не управљамо добро. Природно је, с обзиром на поменуте карактеристике наше земље, да пољопривреду препознајемо као развојну шансу Србије, али од ове шансе још увек нисмо довољно одмакли у виду конкретнијих резултата. Рурални и локални економски развој постаје данас све значајнија област изучавања како у екомомским, тако и у политиколошким наукама, а све већи значај добија и у пољопривредним наукама, посебно у домаћој теорији и пракси. Инструменти за подстицање локалног економског развоја постају основна снагапокретач руралног развоја већине земаља савременог доба. С њим у корак иде децентрализован систем и демократски приступ развоју, као и све већа предузетничка оријентација локалних самоуправа, а самим тим и све већа одговорност локалних самоуправа и локалних лидера. Све наведено у многоме доприноси бржем и бољем развоју руралних подручја. Рурална подручја сусрећу се са бројним проблемима, а излаз лежи у оптималном искоришћавању постојећих капацитета и потенцијала појединих градова и општина, као и у оптималном комбиновању и имплементацији инструмената за подстицање локалног економског развоја (Пејановић, 2013). 68

75 Пољопривреда не може да настави са запошљавањем истог броја људи, а да буде конкурентна у окружењу којем тежимо кроз интеграцијске и транзиционе процесе, иако је економска грана која може да произведе више богатства него што то чини сада и на тај начин допринесе развоју земље и краткорочно помогне олакшавању поменутих процеса. Сукоб улоге пољопривреде у економском развоју и њене социјалне компоненте је оно што је карактерисало протекли период (Павловић и други, 2013). Када говоримо о стању наших руралних подручја можемо само да констатујемо да се уклапамо у проблематику земаља у развоју које тешко успевају да изађу ако победници на свом транзиционом путу. Убрзање миграције ка великим градовима уз смањење броја пољопривредника које чине све старији становници, смањенин утицај радне снаге на процесе, само у неки од оптерећућих момената које захтевају инструментаријум државе не би ли се негативне тенденције ублажиле. Када је у питању класифиација инструментата за подстицање локалног економског развоја, по ауторки Ђорђевић (2007) они се деле у три основне групе: 1. Правни инструменти 2. Финансијски инструменти 3. Сложени облици локалног економског развоја У групу правних инструмената могу се сврстати: модернизација администрације и услуга у ширем смислу те речи, развој ефикаснијих услужних система као и увођење стратегијског планирања и управљања локалном заједницом уз интензивне промотивне активности. У групу финансијских инструмената сврставају се: директне стране инвестиције, државна давања, владина давања, међународне донације, гаранције зајмова, проточни орживи фондови, микрокредитини фондови, програми поделе трошкова локалне самоуправе и систем опорезивања, програми финансијске помоћи, обвезнице и друге хартије од вредности, специјално опорезовани дистрикти и други. Као сложене облике локалног економског развоја ауторка наводи јавно-приватна партнерства која се јављју у облику инкубатор бизнис центара, индустријских и технолошких и научних паркова, слободних зона, зона унапређеног пословања, браунфилд пројеката, сертфикације и бенчмаркинга (Пејановић, 2013) Средства за остваривање програма развоја пољопривреде се обезбеђују из буџета Републике Србије као средства Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде и ако постоји могућност из донаторских средства. Улога буџета је да помогне бржем остваривању зацртаних циљева. Управо зато је потребно висину аграрног буџета прилагодити реалним потребама пољопривреде и могућностима земље 69

76 (Павловић и други, 2013). Како се наводи у стратегији развоја руралних подручја и развоја пољопривреде у општини Кањижа , аграрни буџет је мањи од буџета земаља са којима се пољопривреда Србије такмичи на истим тржиштима. Иако је озбиљнија буџетска подршка пољопривреди и руралном развоју почела године, недоследност државне политике о значају аграрне политике манифестује се и кроз буџетска издвајања у протеклих десет година 43. Приказане податке је тешко упоредивти због чињенице да је изменама Закона о буџетском систему у години, дошло до централизације свих прихода министарстава, те велики скок у буџету из у односу на годину су пре свега резултат обједињавања буџетских извора средстава и тзв. сопствених прихода буџета, а не као реално повећање буџета за пољопривреду и рурални развој. Међутим, у структури те промене, више средстава је издвојено за директно субвенционисање пољопривреде и руралног развоја. Аутори истог документа наводе да је нови Закон о подстицајима у пољопривреди који је усвојен јануара године, поставио законску обавезу да издвајања за пољопривреду и рурални развој морају бити на минималном нивоу од 5% што ће свакако бити од великог значаја за развој овог сектора. Поред величине буџета битна је и структура трошења средстава тј. његова ефикасност, која подразумева да се са што мање средстава створи што повољнији економски ефекат на развој пољопривреде. Да би се ово постигло, структура буџета би требала ићи у правцу: повећања удела структуралне подршке усмерене на повећање инвестиција, увођењу стандарда, проналажењу нових тржишта, остваривању додатне вредности производа кроз органску производњу и географску заштиту; смањења удела трошка администрације; повећања средстава намењених руралном развоју; задржавања номиналног нивоа подршке кредитирању; смањења удела подршке дохотку, повећања средстава намењених унапређењу стандарда безбедности хране кроз ерадикацију биљних и животињских болести; повећања средства намењењих подршци пољопривредном истраживању, трансферу знања и тржишних информација; задржавања на истом нивоу тржишне подршке субвенционисању инпута кроз плаћања по хектару и грлу стоке, и 43 Приказано на графикону 1. на страни 41 овог рада 70

77 коришћења додатних средстава, како из међународних фондова, тако и кроз билатералне донације (Павловић и други, 2013). Републички аграрни буџет није и не може бити једини извор средстава. Локалне самоуправе, Влада АП Војводине, донатори и пројектне активности треба да обезбеде додатна средства која ће акцентовати жељени правац руралног и локалног развоја. Раније поменута пета компонента намењена руралном развоју у оквиру ИПА фондова даје могућност суфинансирања унапређења конкурентности пољопоривреде омогућава више инвестиција у рурални развој, свима онима који испуне услове за коришћење тих средстава. Финансирање регионалног/руралног развоја је у надлежности 44 : Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство Фонда за развој Републике Србије Специјалних фондова из државног буџета (Канцеларија за одрживи развој недовољно развијених подручја) Фонда за развој пољопривреде АП Војводине Националне агенције за регионални развој Агенције за развој инфраструктуре локалних фондова (општински фондови за развој пољопривреде). Наше истраживање поткрепљује закључке до којих долазимо и анализом литературе. Већина локалних самоуправа у својим развојним документима предвиђа инструменте за чију примену недостаје најчешће новац, затим мотивација и на крају знање. 44 Мрежа за рурални развој Србије: акциони план , страна 30 71

78 4.2. Центри за подршку савременог бизниса у локалним заједницама Некадашања пракса наслеђена из социјалистичког уређења државе да концепт развоја буде домен у коме обавезно делује држава као кључни координирајући чиниоц укинута је или макар релативизована са појавом развитка и афирмације региона и локалних средина које преузимају све већу одговорност и надлежности у правцу унапређења квалитета живота људи који у њима живе. Из до сада наведеног можемо да закључимо да локални економски развој подразумева развој заснован на локалним ресурсима уз омогућен треансфер знања и информација и разних видова подршке са других, виших нивоа управљања. Инструменти развоја које смо помињали су у непрестаном развоју пратећи промене и изазове савременог друштва. Транзиција захтева прелазна решења на путу до успостављања новог одрживог модела функционасања друштва. Центри за подршку савременог бизниса представљају кључне факторе за успешан развој локалне економске заједнице. Формирани су тако да омогућавају пружање директне подршке малим предузећима, као и за подстицање раста и развоја предузетништва и предузећа. За остваривање такве своје функције захтевају нови радни простор или обнављање старих индустријских објеката, одакле се може остварити додатни допринос развоју локалне економије. Основни концепт бизнис центара усвојен је и примењујње се у многим земљама. Међутим, ови центри не могу сами остварити економски развој или обнову. Они морају бити део шире стратегије или програма економског развоја и димензија економских промена. Ово се посебно односи на економије у транзицији где су се центри показали најефикаснијим у склопу ширих програма за развој сектора малог бизниса (Пејановић, 2013). Према аутору Пејановићу (2013) оснивање центара има јасан циљ: подршка и развој малих и средњих предузећа у земљи. Приоритет је стварање повољних оквира за успешан развој бизниса, укључује и иновације, увођење потенцијалних модерних технологија у мала предузећа, покретање и ширење производње и услуга клијентима. Међу институцијама подршке издвајају се: бизнис инкубатори, иновативни центри, идустријски паркови и техно-паркови. Подстицати предузетништво, нове иницијативе и нова радна места од велике је вежности за локалне самоуправе. Поставља се реално питање колико и шта могу саме 72

79 јединице локалне самоуправе да ураде на овом комплексном задатку. Пре свега најшири оквир за деловање формира држава, а део овог оквира су њене организационе јединице које своје активности и ресурсе планирају у складу са правцима које одређује држава. Неки ресурси јесу доступни само на вишем нивоу акумулације те је отуда локална самоуправа ограничена у својим могућностима, али како преузима све више надлежности тиме локална заједница подстиче сврсисходнију употребу властитих ресурса у служби свог развоја и подстиче њихову рационалну употребу кроз удруживање. Један од инструмената у рукама локалног нивоа деловања може бити преузимање одређених оптерећења са потенцијалних предузетника и бизниса у повоју на себе по моделу бизнис инкубатора. Сам термин инкубација, у смислу економије и развоја, подразумева обезбеђивање добрих услова за започињање нових послова, остваривање пословних идеја, подстицање развоја предузетничког духа кроз иновативност, као и предузимање конкретних корака у стварању услова и капацитета неопходних за спровођење идеје (Марјановић, 2013.). Логично је да се предузећа на почетку свог рада сусрећу са највише проблема која нису увек у стању сама да превазиђу. Свака помоћ и растерећење које омогућава да се ствара конкурентост на пољу основне делатности предузећа, а тиме и да се што пре оствари позитиван биланс пословања иде у службу успостављања здравог пословног система на ноге. Када се говори о центрима као пословним инкубаторима, они могу имати бројне циљеве, од којих се као најважнији могу издвојити следећи: подршка оснивању нових предузећа, модернизација, конкурентност, трансфер технологије, коришћење нових научних открића, креирање нових радних места, специфичне сврхе као што су помоћ женама, имигрантима или националним мањинама (Пејановић, 2013). Када су у питању услуге инкубатора ту је присутна велика разноврсност условљена различитим потребама и проблематиком дате локалне заједнице. На пример, бизнис инкубатор града Суботице својим станарима нуди обезбеђивање пословног простора под подстицајним условима, затим предузимање активности у циљу обезбеђивања средстава и опреме за обављање делатности, организовање система 73

80 планирања, мониторинга и развоја, помоћ у припреми техничке и друге документације неопходне за добијање сертификата, админстративне и техничке услуге, саветодавне услуге у области финансија, права и пореске политике итд 45. У општини Врање, поред услуга које пружа бизнис инкубатор, уз помоћ партнера у пројектима и Општина као оснивач обезбеђује повољности у виду ослобађања од плаћања локалних такси 46. Бизнис инкубатори могу бити класификовани према различитим критеријумима, а ако је акценат на условима за пријем фирми-станара и њиховим пословним циљевима, инкубатори се сврставају у две групе (Белкић и Хрњаз, 2010): вишенаменски бизнис инкубатори, који примају сва предузећа која задовољавају основне тржишне и технолошке стандарде, и специјализовани бизнис инкубатори, усмерени на конкретну делатност (нпр. развој технологије, услуга, производње). Из наведеног можемо да закључимо да су развијени различити ефикасни центри и модели подршке предузетним активностима усмереним ка локалном развоју, али је потребно користити их на ефикасан и смислен начин прилагођен реалним потребама локалне самоуправе. Добра решења у једној општини не могу бити пресликана у другу средину и било би неоправдано очекивати једнаке резултате. Пример општине Кикинде смо већ помињали, а у овом контексту можемо поменути и пример града Зрењанина у коме постоји пословни инкубатор који ради са мање од 50% капацитета Јавно приватна партнерства Јавно-приватно партнерство представља дугорочну сарадњу између јавног и приватног партнера ради обезбеђивања финансирања, изградње, реконструкције, управљања или одржавања инфраструктурних и других објеката од јавног значаја и пружања услуга од јавног значаја, које може бити уговорно или институционално 47. Оваква врста сарадње корисна је обострано и за приватне инвеститоре и за јавни сектор, а што је најважније друштвено је корисна. Са једне стране јавља се могућност инвестирања и обезбеђује се допринос пројектима од стране приватног капитала који 45 Пословни инкубатор Суботица Бис, услуге: 46 Бизнис инкубатор центар Јумко доо Врање, услуге: 47 Извор: Комисија за јавно приватно партнерство Републике Србије, 74

81 овим путем задовољава и свој комерцијални интерес. С друге стране корист за јавни сектор огледа се у стварању бољег квалитета производа или услуга уз ценовну редукцију. Оно што је неоспорна чињеница је да јавно-приватна партнерства представљају један веома успешан вид кооперације, сарадње јавног сектора, државне власти, локалних самоуправа и приватног, пословног сектора, пре свега малих и средњих предузећа. Они се окупљају око заједничког циља, где се јавни сектор јавља у улози послодавца, понуђача, па и произвођача, а приватни сектор у улози партнера, ка остваривању заједничких циљева (Пејановић, 2013). У другом броју билтена Локална самоуправа - Прописи и пракса коју издаје Стална конференција градова и општина (СКГО), наводи се да пројекти јавноприватног партнерства за једну уговорну страну могу имати Владу, покрајинску власт, локалну самоуправу или неку државну агенцију, али и комбинацију набројаних. Другу уговорну страну може представљати једна компанија или конзорцијум више компанија. Начин сарадње варира од потреба и сврхе, односно врсте пројеката, а допринос сваке од уговорних страна је прецизно дефинисан пројектом, што значи да су задаци, одговорности и ризици распоређени на обе уговорне стране. У поменутом билтену наводи се и чињеница да јавно-приватна партнерства углавном обухватају пројектовање, изградњу, финансирање и управљање инфраструктуром намењеном пружању јавних услуга, као и само пружање јавних услуга у областима као што су здравство, саобраћај, социјална заштита, водоснабдевање, образовање, сакупљање чврстог отпада и управљање санитарним депонијама. Иако уговорне форме имају различите облике, карактеристично за све је сарадња прецизно дефинисана уговором, као и одговорности, трошкови и ризици, затим испуњење јавних интереса, остварење бољих резултата или повраћаја за исти ниво улагања и задржавања идентитета, односно одговорности. Јавно-приватно партнерство може имати два облика: просто уговорно партнерство, код ког је приватни сектор укључен у пројектовање, финансирање и управљање услугом; и институционално код ког се оснива ново правно лице у заједничком власништву где је сарадња уговорних страна чвршћа, а степен укључености приватног сектора сразмеран степену његовог ризика (Дамјановић и други, 2010). Међународне финансијске институције, европске банке (EBRD, EIB), као и Светска банка, активно путем свог Саветодавног механизма за јавно-приватну инфраструктуру (Public-Private Infrastructure Advisory Facility PPIAF), често подстичу 75

82 разне облике јавно-приватних партнерстава, а ако су у припрему укључене велике међународне компаније за пружање комуналних услуга, кредитирање ових савремених облика финансирања јавних инвестиционих пројеката лакше се обезбеђује (Шарац и други, 2013). Пројекти јавно-приватних партнерстава носе са собом и одређене ризике, односно факторе, догађаје или утицаје који угрожавају успешан завршетак пројекта у смислу цене, рока и квалитета, а анализа случајева показује да је највећа претња овим пројектима управо непотпуна анализа ризика 48. У Србији, пројекти јавно-приватних партнерстава се још увек односе само на области комуналне делатности где смо навели промер општине Ковачица (јавни превоз, даљинско грејање, снабдевање природнм гасом, управљање чврстим отпадом), а правни оквир уређен је мрежом релевантних закона: о локалној самоуправи, комуналним делатностима, јавним набавкама и комуналним предузећима. Тренутни пројекти углавном се остварују у форми уговорних јавно-приватних партнерстава којима се поверава обављање комуналних услуга, или у форми мешовитих јавноприватних друштава за обављање комуналних делатности. Почетна искуства са укључењем приватног сектора као инвеститора у јавни сектор Србије показала су да општинским властима у Србији недостаје право искуство у финансирању, структурирању и реализацији пројеката, и да им је потребна подршка како би оне преузеле све задатке и сносиле све ризике везане за тражење потенцијалних партнера, преговарање и припреме уговора и одржавање било каквог партнерског односа. То се односи на финансијску, правну, административну и друге области јавне управе (Дамјановић и други, 2010). Од анкетираних локалних самоуправа навешћемо и пример града Сомбора где функционише модел удруженог приватно и јавног капитала, такође на пољу комуналне делатности, тачније градске гасификације. Оно због чега су јавно-приватна партнерства интересантна за овај рад јесте чињеница да овакве иницијативе доприносе ефикикаснијој употреби локалних ресурса и знања која су опет од пресудног значаја за њихову будућност. Јавно-приватна партнерства нису ништа мање значајна ни за развој и одрживост руралних области где постоји велики потенцијал за сарадњу. У том смислу мишљење је да би се афирмација оваквог концепта на развој руралних подручја могла одразити кроз: 48 Из изјаве Кена Дејвија на Семинару ЛГИ (Open Society Institute Local Government and Public Service Reform Initiative) одржаном године у Београду. 76

83 побољшање општих услова пословања и предузетничког амбијента у локалној заједници како би се привукле инвестиције; унапређење пољопривредне производње; побољшање квалитета живота у руралним подручјима кроз обезбеђивање веће доступности социјалних услуга, и развој локалне економије заснован на одрживом коришћењу ресурса заједнице (Богданов, 2011). Ово је један од модела сарадње који директно утиче на планску употербу ресурса и ефикасну поделу одговорности уз остваривање услова за стабилан и одржив развој Актуелне форме удруживања пољопривредних произвођача У досадашњем делу рада анализирали смо различите моделе локалног економског развоја, могуће приступе руралном развоју, дефинисали неке од инструмената подршке одрживом развоју и наводили неке примере из праксе. Оно што је неопходно додатно анализирати и што је од значаја за овај рад јесте могућност удруживања субјеката и њен допринос ка успостављању одрживог развоја. При том ћемо из разлога наведених у претходним поглављима овог рада акцентовати удруживање пољоприрведних субјеката с обзиром на њен значај за развој наше земље, наших локалних заједница и наших руралних подручја. Мост између науке и произвођача у циљу унапређења пољопривредне постиже се удруживањем и несметаном разменом знања, идеја и искустава, а самим тим и повећање конкурентности. Оно што карактерише удружења пољопривредника је добра повезаност и сарадња кроз активне канале за пословне трансакције и комуникацију, стварање заједничког производа или услуге, као и заједничко решавање потреба и циљева (Арсенијевић, 2008). За данашњег пољопривредног произвођача који тежи да опстане, изузетно је важно да разуме шта је то и чему служи удружење, као и чињеница да самостални наступ у великој мери ограничава његове потенцијале за развој и излаже га могућности да не успе у намераваним пословним подухватима. Пољопривредницима је потребана нова пословна филозофија подржана од стране државе и која би била препозната у њеним стратешким стремљењима. Хоризонтално повезивање јавља се кроз удружења струковног типа требао би да буде нови одговарајући концепт удруженог деловања са крајњим дометима у регионалним 77

84 кластерима или пак мултинационалним компанијама. У крајњем случају хоризонтално повезивање је одговор на неефикасно и дуго намештаној вертикалној хијерархијској структури из времена бирократског управљања државом. Такође постоје и разни видови формалног и неформалног повезивања. Развој нових облика удруживања има смисла уколико ће допринети повећаној конкурентности произвођача уз раст њихове продуктивности и ефикасности употребе ресурса, заједно са растом стручности. И поред свих предности набројаних у досадашњем излагању, конкурентност укупне привреде Републике Србије и пољопривредног сектора на домаћем и међународном тржишту је изузетно ниска. Закључак групе аутора након истраживања је да су једине конкуретне предности земаља Западног Балкана, међу којима је и Србија, ниска цена радне снаге и високо квалитетни природни ресурси (Стантич, 2011). Према ауторима Параушић и Цвијановић (2014, страна 30-39) разлози за нашу неконкурентност су бројни, а навешћемо само неке од њих које само такође у досадашњем излагању идентификовали: Недовољна средства у аграрном буџету Републике Србије, отежане могућности повлачења средстава из фондова ЕУ, неразвијено финансијско тржиште; Мала величина пољопривредног газдинства (ситан и расцепкан посед); Неразвијено пословно окружење за већа инвестирања и развој сектора малих и средњих предузеће и предузетништва (МСПП) у руралним областима; Примарни произвођачи нису интегрисани у ланцу вредности пољопривредних производа; Неразвијена конкуренција на тржишту пољопривредних производа; Неразвијене јавне институције (неефикасна законодавна и судска власт, неразвијена административна инфраструктура, неефикасност инспекцијских органа); Неразвијена физичка инфраструктура и логистика (систем складиштења, дистрибуције и транспорта, речни, ваздушни, железнички саобраћај); Пољопривредни произвођачи углавном производе берзанске производе за које се цене формирају на међународном нивоу (берзанско одређивање цене); 78

85 Неуспешна приватизација у области агропривреде; Ниска знања и вештине пољопривредних произвођача и недовољно ефикасне саветодавне пољопривредне службе за трансфер знања, иновација и научних сазнања ка пољопривредницима; Низак степен предузетништва за оснивање нових фирми и примену иновација, и Низак ниво социјалног капитала, односно разједињеност пољопривредника (неразвијена и неефикасна удружења пољопривредника и земљорадничке задруге). Сигурно је да се конкурентност не може градити само на нивоу пословног субјекта. Она се гради на нивоу региона, а самосталним субјектима се оставља да буду довољно ефикасни, прилагодљиви и иновативни у свом привређивању и да црпе позитивне синергетске ефекте из макроекономског амбијента који тежимо да развијемо. Конкуретност коју успемо да генеришемо и изградимо на нивоу удруженог деловања иде у прилог свим појединцима са територије региона као повољан чиниоц свеукупног поменутог амбијента приређивања. Удруживањем се стварају услови за формирање оваквог амбијента и зато је битно размотрити каква је будућност удуженог деловања субјеката на пољу производње, промоције, продаје, транспорта и трансфера знања. Како наводе аутори Параушић, Хамовић и Арсенијевић (2010, страна 3), основне користи које пољопривредници могу да остваре преко удружења, а које се своде на сервис услуга, могу бити следеће: упознавање пољопривредника са мерама и уредбама Министарства пољопривреде Републике Србије, могућности повлачења средстава из државних фондова (буџети локалне самоуправе), донаторских фондова, разних домаћих и иностраних агенција за развој, невладиних агенција, а за потребе учешћа на сајмовима, куповину машина и опреме, основног стада, затим за организовање предавања и сл. јефтинија набавка репроматеријала и погодности у плаћању (одложено плаћање), лакши и сигурнији пласман, кроз обједињавање понуде и заједничке активности на плану проналажења канала продаје (конкурисање ка хипермаркетима), 79

86 међусобна повезаност чланова у размени знања, искустава, приплодног материјала у сточарству и сл. смањивање трошкова добијања разних сертификата: сертификати за органску производњу, увођење Добре праксе у аграру у складу са захтевима ГЛОБАЛ ГАП, регистрација производа са ознаком географског порекла и сл. препознатљивост на тржишту кроз развој робне марке (лого) удружења, кроз учешће на сајмовима и сл. приступ повољнијим кредитним изворима на слободном банкарском тржишту, у сарадњи са одговарајућим стручним и научним институцијама, удружења могу пружати услуге и савете у сфери инвестирања, а посебно при конкурисању за доделу бесповратних средстава и кредита из програма мера МПШВ Републике Србије, али и из домаћих и иностраних фондова, односно развојних програма, кроз организовање стручних предавања - едукација и обука пољопривредника у сфери производње, а у правцу увођења иновативних процеса и технологија (нове технике засада, развијање нових сорти), као и бржег увођења потребних стандарда у производњи; посебно је корисна стручна помоћ коју удружења могу развијати са пољопривредним станицама, а у сфери одгајивачко-селекцијског рада у говедарској производњи, затим у избору и праћењу сертификованог материјала у воћарској производњи и слично и лакша правна заштита чланова удружења. По ауторима Параушић и Цвијанпвићу (2014) и поред евидентних предности удруживања, оно у Србији није развијено у довољној мери. Већина удружења су млада, са малим чланством, постоје само на папиру и често их одликује мали обим активности, предузетништва и иновативности њихових чланова (њихова активност у великој мери своди се само на организовање стручних предавања). Задруге су још увек доминантан облик када је у питању удруживање пољопривредника, а кластери као облик удруживања полако крче себи пут као нова и иновативна форма која би могла дати добре резултате и у пољопривреди. 80

87 Пољопривредни комбинати су најстарији вид удруживања у пољопривреди који се могу сматрати претечама касније насталих облика повезивања Аграрне задруге као традиционални облик удруживања пољопривредника Удруживање пољопривредника и житеља села са циљем економске, културне, социјалне и еколошке одрживости у развоју пољопоривреде и села у задруге, представља традиционално најзначајнији облик удруживања 49. Занимљиво виђење задругарства даје аутор Пејановић (2013) који задругарство назива економско-политичким покретом заснованом на веровању у могућности побољшања услова рада и живота индивидуалних произвођача и потрошача. Оно се реализује преко широке мреже задруга, као добровољних економских организација, које се темеље на равноправности и солидарности својих чланова, реализацији њихових економских интереса, њиховом заједничком деловању и самоуправљању. Он још додаје да је задруга удружење индивидуалних произвођача или потрошача коме је сврха обављање или организовање одређене привредне делатности, снабдевање и обезбеђење повољних кредита. У Резолуцији о развоју земљорадничког задругарства 50 наводи се да се задругарство у Србији појавило паралелно са онивањем првих задруга у свету уз нешто неповољније услове њихов за развој. Прва фаза задругарства била је потрошачка, затим кредитна, да би касније задруге постале произвођачко-земљорадничке. Развој задругарства у Србији подељен је у две етапе: пре и после Другог светског рата (до краја ХХ века), а оба периода су имала своје специфичности и карактеристике чије су разлике условљене новим друштвеним уређењем у послератном периоду у коме се и задругарство третирало на другачији начин. Податак вредан помена јесте да је Србија једна од 11 чланица-оснивача Међународног задружног савеза. Овакав вид удруживања дао је значајан допринос развоју наше пољопривреде и још увек је веома заступљен. Задруге су имале улогу носиоца бројних новина у технологији и у многим процесима унутар сеоских приређивачких јединица. Са циљем 49 Божанић, М. (2014): Пољопривредне стручне службе Србије, Интересно удруживање пољопривредника 50 Извор: Задружни савез Србије, 81

88 бољег и прихватљивијег живота на селу, задруге и село расли су заједно. Постоје мишљења да задругарство у Србији још није рекло задњу реч и да постоји још увек велики простор за друштвено-економски допринос оваквог облика удруживања. Председник Друштва аграрних економиста Србије, Миладин Шеварлић, сматра да би успешни модели удруживања пољопривредника могли Србији обезбедити можда чак и друго место у свету по суфициту у извозу пољопривредних производа, одмах иза Пољске која годишње извози производе вредности око пет милијарди долара 51. У овом правцу наступа и Снежана Богосављевић-Бошковић, актуелна министарка пољопривреде у Влади Републике Србије, која указује на значај развоја модерних и специјализованих задруга у свим облицима пољопривредне производње. Она је на отварању саветовања Стање и перспективе задругарства у Србији истакла допринос велике задружне имовине и капитала који су у стању да упосле људе 52. Данас, услед последица транзиције, задругарство у Србији је тешком положају. Број земљорадничких задруга у Србији око са приближно задругара и коопераната, а неке од њих су традиционално познате фирме са дугом задругарском историјом 53, али су поједине након ратних збивања на територији бившр СРЈ замрзле своје послове због економских проблема. Законом о убрзаном стечају из године, када је ликвидирано 740, односно 38 одсто од укупног броја задруга, задао је додатни ударац задругарству. По окончању стечајног поступка сва имовина пренета је на Републичку дирекцију, што практично значи да задружна имовина прешла у државну својину. Према подацима пописа пољопривреде из године, просечна величина газдинства физичких лица износи 4,5 хектара и варира од 8,03 (у Војводини) до 3,4 хектара (у централној Србији). То није довољно за генерисање средстава неопходних за укрупњавање поседа, набавку савремене механизације и интензивније коришћење земљишта. Истовремено, газдинства земљорадника која обрађују до пет хектара пољопривредних површина чине 75,7 одсто укупног броја пописаних газдинстава и користе око 25 одсто укупно обрађених површина. За та газдинства земљорадничка задруга је најпогоднији облик Извор: Задружни савез Србије, 82

89 организовања јер би им то омогућило рационалније коришћење расположивих капацитета 54. Ситан пољопривредни посед не може бити носилац позитивних промена и развоја. Удруживање је нужност и ту задруге имају своје место које потврђује и нови закон о задругама чију припрему је најавила ресорна министарка и усвајање нове стратегије пољопривредног развоја. То значи да ако се на њих озбиљније рачуна онда је потребно пољопривредним задругама вратити земљиште које им је потпуно нерационално одузимано од 90-их па до данас. Враћањем тог земљишта у њихов посед омогућили би им се много бољи услови за пословање и то је можда мера којој треба тежити. Главни проблеми са којима се задругарство у Србији тренутно суочава су следећи 55 : Неадекватна законска регулатива која се тиче управљања задругом, статусних промена, задружне ревизије; Нерешено и неразграничено власништво над имовином задруга и проблеми са претварањем друштвене имовине у задружну; Непостојање мера фискалне политике и других видова подршке задругама; Мали обртни капитал и немогућност аплицирања за кредитна средства; Одсуство власничке повезаности земљорадничких задруга и прерађивачке индустрије; Проблеми у приватизацији пољопривредних предузећа и комбината; Лоши капацитети управљања у задругама и дефицит стручних кадрова; Непознавање основних задружних начела и мала заинтересованост пољопривредника за активним учешћем у задругарству, и Успешан рад задруга значајано ограничава неразвијено тржиште пољопривредних производа. Према аутору Пејановићу (2013) велике трауме наше задругарство вуче из промашеног концепта социјалистичког задругарства као и услед запостављања и игнорисања задругарства двехиљадитих година. Исти аутор нам помаже да заправо приближимо виђење улоге задругарства у унапређењу пољопривредне производње, а 54 Извор: Дневни лист Данас, интервју са Николом Михаиловићем, председником Задружног савеза Србије, ( 55 НПРР (2011), страна 14. Службени гласник број 15/

90 самим ти и њихов допринос опстанку села и одрживости руралних подручја. Разлози за разматрање концепта задругарства у овом раду произилазе из доприноса задруга у локалном развоју који се одвија на два нивоа: 1. Путем задовољавања различитих потреба самих чланова задруге и 2. Путем средстава које задруга улаже у локални развој Ипак, када су задруге у питању постоје опречна мишљења о њиховом реалном доприносу развоју пољопривреде и руралних подручја. Сматра се са једне стране да се овај облик удруживања не може оспорити, док постоје мишљења са утемељењем из праксе задругарства која указују на неке мањкавости оваквог начина удруживања. Ипак као што је у уводном делу рада речено задругарство можда и није имало макро економске услове у којима би могло дати пуни допринос. Извесно је да полако, нови облици удруживања налазе пут до своје афирмације и пољопривреда није изузетак у том случају. Клатерски тип удруживања би можда могао бити одговор на недостатке других, опробаних начина удруженог деловања. У Србији је потребно подстаћи даљи развој задругарства, али да је најпожељнији онај вид удруживања који пољопривредници сами желе и прихватају, указује Шеварлић 56. Као нови и не толико препознатљив вид удруживања, кластери заслужују нешто подробнију анализу у даљем раду. Они јесу модел који је много допринео регионалном развоју у високо развијеним земљама, али је у нашој пракси овај концепт релативно нови да би пракса поуздано могла да га оцени. У раду ћемо направити осврт на могући допринос кластерског удруживања на нашу пољопривреду, али и на реалне препреке за функционисање кластера. Основна разлика између кластера и удружења је у следећем: удружења дају одређене улоге члановима, одређене информације, док кластери стратешки делују. У кластеру је све прецизно дефинисано и повезују се заједничке потребе и интереси у подручју набавке, купаца, специјализованих услуга, кадрова и других ресурса. Циљеви формирања кластера су многобројни. Неки од њих су: (1) Остваривање веће конкурентности и бољег пласмана производа, проширивање и утврђивање позиције на међународном тржишу; (2) Брже и ефикасније остваривање циљева малих и средњих предузећа; (3) Боље коришћење како природних ресурса тако и потенцијала уопште; (4) Успостављање бољих веза и пословних сарадњи и партнерство између предузећа; 56 Извор: 84

91 (5) Размена искустава; (6) Обука, образовање, усавршавање, трансфер знања и обучавање радне снаге; (7) Социјална инфраструктура; (8) Олакшан процес увођења иновација и нових технологија (трансфер технологија); (9) Путем јаких кластера могуће је утицати и на политику, лобирање, као и бољи дијалог између производње, образовних институција, Владе и других; (10) Груписање пословања. Поред наведених, у шире циљеве спадају: повећање конкурентности, подршка развоја малих и средњих предузећа и политика регионалног економског и руралног развоја (Пејановић и други, 2014). Кластери препознају и фаворизују локалне предности, јединствености и разлике. У савременом друштву се фаворизује развој удружених фирми и организација, а не развој појединачних предузећа, јер се кроз фаворизовање поједниначних предузећа државна средства на користе на најбољи начин и утиче се на деформацију тржишта (Главаш-Трбић, 2012) Појмовна одређења кластера Кластери 57 су високо комплексан феномен који није лако дефинисати, истакнуто је у документу Европске комисије (Innobаrometer on cluster s role in fаcilitаting innovаtion in Europe, 2006). Већина аутора, али и институција које се баве појмом кластера ослањају се на тумачење хардвардског професора Портера 58 чије се тумачење извора националне конкурентности (Porter, 1990) " The Competitive Advаntаge of Nаtions", Free Press, New York) огледа у важности и значају квалитета пословног окружења и кластерима као саставном делу тог окружења, у креирању националне конкурентности, односно 57 Назив кластер потиче од енглеске речи clusters, (свежањ, бокор, скуп, јато, грозд, група), коју је први употребио један амерички композитор да би означио скуп истовремених, густо нанизаних тонова. Свуда у свету, предузећа имају тенденцију да се окупљају у кластере, и имала су је много раније него што је појам кластера ушао у економску литературу. Кластеризација је постојала вековима уназад, у форми географске концентрације занатских и мануфактурних радионица у одређеним областима пословања. Значај кластера повећавао се упоредо са индустријализацијом, развојем конкуренције и растом комплексности савремених привреда (Мићић, 2010). 58 Мајкл Еуген Портер (1947.), универзитетски професор на Харварду из области менаџмента и економије. Један од главних ауторитета у области стратегије компанија и компетитивности нација и региона. 85

92 међународне конкурентности компанија у специфичним индустријама или индустријским сегментима (Параушић, Цвијановић, 2014). Неке од дефиниција кластера професора Портера су: Кластери су географска концентрација међусобно повезаних компанија и институција у одређеном пољу делатности (једној области бизниса) или, пак, критична маса предузећа и институција на једном месту, необичног конкурентског успеха у одређеним пољима делатности. Кластери нису уникатни, они су прилично типични и у томе јесте парадокс: снажне конкурентске предности у глобалној економији леже углавном у локалним стварима - знању, односима, мотивацији - разликама које конкуренти не могу лако копирати, а које се најбоље могу развијати кроз кластере (Портер, 1998, стр. 78); Кластери су географска концентрација међусобно повезаних предузећа, специјализованих добављача, провајдера/пружаоца услуга, предузећа у сродним (повезаним) индустријама и придружених институција (универзитети, агенције, привредне коморе) у одређеном подручју делатности, које се такмиче (међусобно конкуришу), али и сарађују (Портер, 2008, стр ). Даље дефинисање кластера у савременој литератури, као што сам већ навео, наслања се на ове две дефиниције професора Портера, а једна од свеобухватнијих је према ауторима Параушић и Цвијановић (2014), као и према Солвелу (Солвел ет ал, 2003) је: Кластер је група/мрежа повезаних предузећа, образовно научних институција и владиних тела и агенција у одређеном пољу делатности (бизниса) и у одређеном географском региону. Домаћа стручна јавност у студији под називом Конкурентност привреде Србије која је објављена године, дефинише кластере као географски концентрисане скупове међусобно повезаних компанија, специјализованих снабдевача, давалаца услуга и институција повезаних унутар одређене области, присутне унутар националног тржишта или региона (Рапајић, 2010). Исти аутор наводи да Европска комисија дефинише кластере као групе независних предузећа и истраживачких организација које послују унутар одређеног сектора и региона, а које су дизајниране да стимулишу иновативне активности, промовишући интензивну сарадњу, заједничко коришћење капацитета, размену знања, информација и експертизе, а проузрокујући 86

93 трансфер технологија и креирање мрежног повезивања између свих актера унутар кластера. Оваква дефиниција се у суштини не разликује много у односу на дефиницију коју даје Светска банка. У анализи Одељења за међународну трговину Светске банке, под кластерима се подразумевају пре свега индустријски кластери за које се наводи да представљају агломерацију компанија, добављача, провајдере услуга, као и повезаних институција у оквиру истог пословног поља. Стручњаци Светске банке додају да кластери најчешће обухватају и финансијске и образовне институције као и различите државне агенције. Према структури разликујемо хоризонталне кластере (партнере на истом нивоу у ланцу стварања додате вредности, затим вертикалне (партнери у пирамиди добављача), кластере у бранши (партнери у привредном сектору), предузетничке кластере (партнери у или са предузећима) и међународне кластере (партнере у преклапајућим мрежама кластера) 59. Заједничко за све наведене дефиниције кластера као и бројне друге, које постоје у савременој економској литератури, јесте географска концентрација компанија из једне или повезаних делатности, као и инсистирање на њиховом међусобном умрежавању у једну целину коју карактеришу односи поверења и сарадње. С тим у вези потребно је нагласити да кластери могу да обухватају и предузећа из вертикално повезаних делатности, а осим ових компанија као неизоставни чиниоци кластера најчешће се набрајају и произвођачи комплемантарних производа, провајдери инфраструктуралних услуга, институције које обезбеђују едукацију, тренинг, истраживање и другу техничку подршку, као и агенције за успостављење стандарда (Рапајић, 2010). Из наведених ставова може се дефинисати најмањи заједнички садржалац свих погледа на појмовно одређење кластера. Већина би се сложила да кластери увек представљају групацију субјеката везано за конкретно географско подручје, регион односно за одређени административни ентитет. Удруживање субјеката одређеног региона управо и служи да би се градила конкурентност на нивоу региона кроз искориштавање његових потенцијала и предиспозиција. Ради се о претварању компаративних предности у конкурентске (Пејановић, 2014). 59 Извор: Федерално министарство господарства и развоја БиХ, Кластери, организација и управљање, 87

94 Кластери се увек односе на одређену делатност. Субјекти истородних привредних грана се удружују у намери да побољшају своје пословање и свој тржишни удео кроз остваривање синергетских ефеката који се јављају као последица удруживања. Ради се о томе да сви теже да у оквиру кластера побољшају своје перформансе у односу на могући ниво развоја самосталних субјеката. Кластери као форма удруживања подразумевају неопходну иницијалну подршку државе и научних институција на путу ка својој самоодрживости. И на крају кластери за сврху имају повећање конкурентности својих чланица и региона у целости. Овде је битно да чланице кластера пажљиво одреде границу и уреде међусобне односе кроз постављање границе која им помаже да дефинишу када наступају као међусобни такмаци и конкуренти, а када као кооперанти. Истраживање спроведено за потребе мастер рада спроведено је у два правца. Један се односи на локалне самоуправе у смислу степена у ком саме конципирају основе свог развоја и њиховим капацитетима да одговоре на динамику развоја коју намеће шире окружење, односно Европска Унија. Анкетна питања су формулисана тако да се из одговора може закључити колики је степен развијености локалних самоуправа, какво је њихово виђење развоја, какву институционалну подршку пружају кластерима, који им је начин деловања у том сегменту и да ли сматрају да подстицањем развоја кластера могу допринети и развоју саме општине. Обухваћене су мање и више развијене општине, регионални центри и општине са мањим и већим бројем становника. Други правац обухвата субјекте из органске пољопривреде за које смо се определили због доминантности пољопривреде на територији АПВ, као и великог броја пољопривредника који располаже државним земљиштем, а удруживање у кластере знатно утиче на повећање конкурентности. Зелена мрежа Војводине 60, као најрелевантнија НВО нам је уступила одређену базу података на основу које је прављена селекција субјеката погодна за овакву врсту истраживања, односно оних субјеката који би прихватили учешће у истраживању. 60 Зелена мрежа Војводине независна је, невладина и непрофитна организација. Регистрована је септембра године у складу са савезним законодавством. Зелена мрежа Војводине основана је као "зелени" огранак Панчевачког покрета за мир, марта године. Подржава и промовише одрживу пољопривреду и рурални развој, активно штити животну средину, промовише принципе одрживе производње и потрошњеодржава и промовише одрживу пољопривреду и рурални развој, пружа подршку локалним заједницама, невладиним организацијама, бизнису и појединцима за одрживи и рурални развој, члан је две међународне мреже НВО. Извор: 88

95 Сам упитник сегментиран је у више група питања од којих прва обухвата општу информисаност о кластерима и њиховој сврси, други се односи на очекивања од овакве врсте удруживања, трећи на евентуалне негативне пратеће ефекте удруживања и на крају, чеврти којим учесници изражавају свој став о потреби и начину институционалне подршке развоју кластера. Резултати истраживања говоре да су кластери, иако релативно нов појам код нас, у великој мери познати предузетницима и произвођачима (графикон 5). На узорку који представља произвођаче и предузимаче из сектора органске производње њих 92% наводи да су упознати са појмом кластера. Проценат од 8% који се изјаснио супротно углавном чине мали поседи и индивидуални проивођачи који нису довољно информисани и који нису до сада имали никаква искуства са удруживањем. Графикон 5. Упознатост испитаника са радом постојећих кластера Извор: Аутор, на основу резултата истраживања Графикон 6. Искуство исптаника о раду у постојећим кластерима Извор: Аутор, на основу резултата истраживања 89

96 Графикон 7. Основни разлози удруживања у кластер Извор: Аутор, на основу резултата истраживања Значај и циљеви формирања кластера Примарни разлози због којих би се предузетници, предузећа и сви други пословни субјекти укључујући и пољопривредне произвођаче одлучили на овај вид удруживања могу бити: учврћивање тренутних тржишних позиција, осигуравање нових тржишта и лакши продор на иста, бољи контакти који коју омогућују информисаност уз размену искустава, јачање веза између купаца и добављача, евидентирање примера добре праксе, подизања нивоа знања и потребних вештина, лакши приступ фондовима подршке, ефикаснија употреба ресурса кроз заједничку употребу, стабилно снабдевање сировинима итд. Овакав модел удруживања је широко прихваћен у развијеним земљама света и представља темељ њихове конкурентности. Повезивање науке и образовања са технологијом производње представља један од услова за убрзавање привредног развоја, а без подршке институција и у личној режији квантни помаци у областима иновација, излазак на нова тржишта уз отварање радних места, скоро је неостварив подухват. То практично значи да држава мора да обезбеди сарадњу сектора производње и прераде са научно-образовним и истраживачким институцијама, а као резултат те сарадње треба да дође до свеукупног повећања конкурентности који углавном превазилазе локалне и регионалне, а често и националне границе. Кластери су једна од форми која одговара оваквом начину подизања конкурентности. 90

97 Према концепту кластера, циљеви удруживања су 61 : 1. Успостављање и развој мреже дефинисање и јачање инфраструктуре кластера путем израде базе података чланица кластера, Интернет сајта, успостављања система комуникације, 2. Обука и образовање анализа потреба за специфичним обукама у кластеру, организација обука, организација студијских путовања, 3. Пословна сарадња успостављање сарадње на различитим подручјима деловања кластера, 4. Утицај на политику лобирање и креирање дијалога између индустрије, образовно-истраживачке и научне заједнице и Владе, 5. Иновације и технологије олакшавање процеса увођења и развоја иновација, нових технологија, 6. Раст кластера ширење кластера кроз пријем нових чланица, формирање нових предузећа у оквиру кластера, креирање регионалног идентитета, повезивање са сродним кластерима у региону, интернационализација. Као циљеве формирања кластера наводимо и: 1. Успостављање бољих веза, умрежавање и пословна сарадња, 2. Остваривање веће конкурентности и бољег пласмана производа, проширивање и утврђивање позиције на међународном тржишту, 3. Боље коришћење како природних ресурса тако и потенцијала уопште, 4. Обука, образовање, усавршавање, 5. Олакшан процес увођења иновација и нових технологија, 6. Повећање услова и могућности за иновације, а на тај начин посредно повећање продуктивности, 7. Повећање продуктивности сваке поједине фирме која је саставни део неког кластера, 8. Брже и ефикасније остваривање циљева малих и средњих предузећа, 9. Утицај на политику, лобирање, као и бољи дијалог између индустрије, образовних институција, владе и других (Пејановић, 2013). Раст продуктивности и афирмација иновативности доминантни су мотиви државе да подстиче овакав вид удруживања. Повећање продуктивности постиже се путем веће специјализације као и на бази ефикасне кооперације, затим путем приступа 61 Кластери Србије (2008), Брошура, Министарство економије и регионалног развоја, Београд, стр. 7 91

98 информацијама и њиховом акумулирању и трансферу. Иновативност се постиже захваљујући способнсти да се брже делује тако што учесници у кластеру јасније сагледавају нове развојне шансе. Један од предности учешћа у кластеру огледа се у разумевању нових могућности везаних за технологију уз подизање апсорпционог капцитета чланица управо за нове технологије. Кластери доприносе и брзом развоју и јачању малих и средњих предузећа. Аутори Параушић и Цвијановић (2014) пољопривредне кластере дефинишу као географску концентрацију међусобно повезаних МСПП, специјализованих добављача и пружаоца услуга, компанија у сродним делатностима, научно образовних институција и владиних тела и агенција у сектору пољопривреде и руралног развоја. Овде је направљен осврт на кластере са аспекта пољопривреде о чијем значају је писано у претходном делу рада. У пракси, то би значило јачу кооперацију, изградњу поверења, и пословних веза међу пољопривредним произвођачима, снабдевачима, прерађивачима, извозницима, институцијама образовног, научног и јавног сектора, као и јачање конкуренције међу самим чланицама. Само на тај начин, уз неизоставну подршку државних институција на свим нивоима и у разним облицима, може се осигурати стицање одрживе конкурентске предности базиране на свему ономе што је основа повезивања у кластере: иновативности, повећању продуктивности, знању, технологији и пословним стратегијама. У подацима добијеним истраживањем видимо да субјекти са подручја Војводине из сектора органске производње највећи значај виде у обједињеном пласману производа, затим у едукацији и пројектним активностима. Високо вреднована проблематика пласмана производа јесте последица недовољне конкурентности, одсуства адекватно прилагођених државних субвенција, недостатка складишних простора, недостатка прерађивачких капацитета и самосталног наступа. 92

99 4.7. Фазе у оснивању кластера - животни циклус Како је евидентно да кластери морају имати адекватно место и улогу у циљу подизања конкурентности, потребе за њиховим успостављањем су недвосмислене. Са њиховим увођењем у Србији је започето тек године у оквиру Стратегије за развој иновативних и конкурентних предузећа у периоду Оснивање и развој кластера није лак посао и то је заправо сложен процес, а на основу искустава препоруке Светске банке су да се оно спроводи у четири фазе 62 : 1. Прва фаза мобилизација подразумева стварање интереса и обезбеђивање учешћа различитих носилаца будућих активности у процесу стварања кластера 2. Друга фаза дијагноза обухвата процену пословних кластера који постоје у привреди и процену економске инфраструктуре које подржавају перформансе кластера 3. Трећа фаза стратегија сарадње укључује довођење на исто место стејкхолдера тражње (компаније у будућем кластеру) са стејкхолдерима на страни понуде (јавне и приватне институције које дају подршку будућем кластеру) у радне групе које ће идентификовати проблеме и активности на решавању тих проблема 4. Четврта фаза имплементација подразумева стварање посвећености актера који раде на развоју кластера и регионалних стејкхолдера, подршку активностима и стварање организације која ће подржати имплементацију процеса. Стручњаци Светске банке, сакупљајући искуства дали су и неколико кратких и практичних савета који се односе на оснивање и развој кластера. Они пре свега, наглашавају активности везане за израду студије оправданости оснивања кластера. Израда оваквог документа најчешће се поверава независним консултантима који су у стању да прикажу стање и стварни потенцијал кластер иницијативе. Студија обухвата испитивање организационих потреба и могућности иницијативе и она је основни корак на коме се темеље даље активности. Још један логичан корак подразумева утврђивање где се налазе потенцијални чланови и њихови производни погони, купци и добављачи, 62 Конкурентност привреде Србије (2003), НБС и Jefferson институт, Београд, стр

100 да ли већ постоје сличне иницијативе, какав је став локалне заједнице по питању удруживања, да ли су постојеће институције спремне за сарадњу и слично. Међу саветима стручњака Светске банке истиче се да је битан избор високо посвећеног тима предводника пројекта, али је значајан и избор појединца предводника који покреће и организује активности. Оно што је битно напоменути је да је ово само почетно стање док се односи не формализују и не утврди хијерархија. Општи кораци у оснивању кластера су (Воларев, 2010): 1) Препознавање потребе - Кластери треба да настану као иницијатива њихових будућих чланица и њихових препознатих потреба и интереса, али њихов развој не сме бити препуштен случају, 2) Дефинисање визија и циљева - Ако нема оквирне сагласности о визији и основним циљевима, немогуће је кренути у даље формирање кластера (тј. дефинисање специфичних циљева, акционим плановима, организационог облика и др). Дефинисани циљеви чиниће основни део уговора о формирању кластера као и акта о оснивању одређеног правног облика који је, сходно важећим прописима, применљив на кластере, 3) Дефинисање активности у складу са утврђеним циљевима - од критичне је важности да се у оквиру кластера постигне сагласност о кључним питањима која морају бити третирана, и са тим повезаним активностима као и приоритету истих, 4) Дефинисање правног и организационог облика - Основни разлози због којих би се могли определити за формирање правног лица могу бити: o потреба да се обезбеди правни оквир за аплицирање на позиве за подношење пројеката и коришћење подстицаја националним и међународним институцијама o потреба да се формира правно лице које ће моћи да закључује уговоре, прима средства и у одређеном обиму врши финансијске трансакције у име и за рачун кластера o да се обезбеди правни оквир за регулисање односа између чланова, као и са трећим лицима 5) Правни кораци - уговор/споразум о формирању кластера, чланство, одговорност, поверљивост и права интелектуалне својине, решавање спорова између самих чланова као и према трећој страни. 94

101 Табела 7. Списак активности општег модела успостављања кластера Општи модел успостављања кластера Успоставити инфраструктуру за подршку развоја кластера Успоставити развојне и едукативне центре на нивоу региона Промовисати информације о кластерима Оформити мултидисциплинарние тимове за подршку развоја кластера Формирати институционалне мреже које ће на регионалном и националном нивоу водити рачуна о кластерима Олакшати формирање спољних веза и међународне сарадње Идентификовати могућност успостављања кластера унутар региона Идентификовати потенцијал за успостављање кластера Начинити моделе и мапе системских веза Проценити себе наспрам других региона и наспрам конкурената Активности на успостављању кластера У регионима где постоји критична концентрација предузећа успоставити кластер асоцијације Учинити формалним постојеће комуникационе канале Унапредити сарадњу међу предузећима Унапредити сарадњу међу предузећима развој мрежа Обука специјализоване радне снаге Ангажовање стручњаке и специјализовати кадрове за одређене области рада Основати кластер центре обуке Оформити партнерства између образовних институција и кластера Подржати сарадњу предузећа на регионалном нивоу у циљу обједињене обуке Повећати ниво сарадње између региона на националном и интернационалном нивоу Развој и примена савремених технологија и подршка предузетничким идејама Инвестирати у иновације и започињање бизниса Подржати инкубаторе засноване на кластеру Охрабрити развој пословних мрежа предузетника Подржати развој технолошких паркова и развојних центара Устројавање организационе и управљачке структуре Дефинисати организациону структуру кластера, токове информација и управљачке механизме Дефинисати развојне тимове кластера Прилагодити организациону структуру предузећа раду у кластерима Унапредити управљачку структуру Устројити механизме праћења и мерења процеса у кластеру Унапређење маркетинга и брендинг региона Утврдити захтева окружења и прилагодити кластере тим захтевима Промовисати кластере производе, услуге, пратеће сервисе... Омогућити изградњу дистрибуционих канала за извоз производа и услуга Створити бренд региона Усмеравање развоја кластера Подстицати заједничке пројекте учесника кластера Инвестирати у Р&Д кластера Финансирати рад кластера Извор: Стратегија успостављања и развоја кластера у АП Војводини, страна У табели 7 је приказан списак активности које треба предузети за развој кластера у неком региону из општег модела успостављања кластера. Општи модел је конципиран тако да обухвати значајне факторе и фазе развоја, ограничења у ресурсима 95

102 и посебне потребе. Фокусира се на активности које су специфицне за кластере и посебно корисне у мање развијеним регионима. Он је заснован на претпоставци да постоје одређени темељни фактори који подржавају економски развој у свим секторима и у свим регионима (Морача, 2006). Водич за развој кластера чије издавање је помогла Европска унија карактерише настанак и развој кластера у 6 корака 63 : 1) Настанак кластера може бити повезан са историјским околностима, као што су доступност сировина, специфична знања у организацијама које се баве истраживањем и развојем (I&R) или традиционални know-how, посебне или софистициране потребе одређене групе (географски концентрисаних) купаца или фирми, и локације предузећа или предузетника који спроводе неке важне нове технолошке иновације које подстичу и раст многих других. Прва фаза у развоју кластера често укључује стварање нових фирми што води до географске концентрације фирми на приближно истом нивоу производње. 2) Након што се успостави агломерација фирми, формира се све више спољних економија стварајући кумулативни процес. Прве спољне економије често укључују стварање низа специјализованих добављача и услужних фирми, које често потичу од вертикалне дезинтеграције фирми, и стварање специјализованог тржишта рада. 3) Формирање нових организација које опслужују неколико фирми у растућем кластеру, нпр. организације знања, специјализоване образовне установе и пословна удружења. 4) Развој спољних економија и појава нових домаћих организација повећавају запаженост, престиж и атрактивност кластера. Ово може резултирати у премештању већег броја фирми и обучених радника у кластер па тако још више повећавати атрактивност кластера и стварати плодно тло за настанак нових домаћих фирми. 5) Стварање нетржишних релацијских средстава која подстичу непрофитну циркулацију информација и знања кроз, нпр. неформалну сарадњу и помоћ у координирању економске активности. Према томе, зрели регионални кластери могу садржавати арсенал специфичних, диференцираних и 63 Извор: 96

103 локализованих односа између лица и организација који су координирани праксом или конвенцијама које често једино функционирају у контексту близине. 6) Иако кластер може обнављати свој успех деценијама или постати део новог кластера, многи регионални кластери, пре или касније, улазе у период опадања. Опадање кластера често рефлектује немогућност технолошког, институционалног, друштвеног и/или културног прилагођавања у пословном понашању. Илустрација 4. Животни циклус кластера; Извор: Водич за развој кластера, страна 10. Kластери, слично предузећима и компанијама па и производима имају свој животни циклус (илустрација 4). Ово је битно напуменути с обзиром да је циљ проћи што успешније развојне фазе и што дуже кластер одржати функционалним. Искуства у Србији и Војводини указују да мали број основаних кластера успева да одржи активности на високом нивоу за дужи временски период. Први недостатак јесу финансије намењене основним потребама функционисања, али можда је то одраз реалног недостатка енергије, знања, визије, способности и темељности у изградњи ове комплексне структуре. У Србији је то заправо најчешћи одговор на много проблема у пословању. Зато већина кластера не успева да преживи рану фазу животног циклуса. Како се кластер даље развија суочава се са другим изазовима, али као што наводи један амерички бизнисмен 64 проблеми јесу знак раста и развоја и не треба их се плашити Услуге кластера 64 Роберт Киосаки (Robert Toru Kiyosaki) 1947., амерички бизнисмен, инвеститор, аутор књига о самопомоћи, мотиватор, финансијски коментатор. 97

104 Равномеран регионални развој високо је позициониран као циљ развијених земаља и један је од заједничиих праваца деловања Европске Уније. На овом путу кластери су се доказали као добро решење и један од могућих образаца равоја региона и села. Развој, успех и одрживост кластера зависе од низа фактора, где врсте услуге кластера заузимају значајно место. За привлачење и задржавање пословних субјеката, менаџмент кластера мора да развије услуге које је прилагодио суштинским потребама и слабим тачкама својих чланица. Кластери треба да развију такве услуге, да њихово коришћење има за циљ стварање добити за себе и своје чланице. Спектар услуга је обиман, а делом зависи од тржишта и привредне гране у оквиру које су кластери основани (Станисављевић, 2013): Маркетинг и односи са јавношћу Маркетинг кластерске организације (интернет презентација, брошуре, информативни скупови и догађаји), профили предузећа (базе података), развој робне марке (заштитног знака) и позиционирање на тржишту, Услуге промоције извоза Праћење тржишних трендова, заједничко учешће на сајмовима и другим пословним догађајима, Едукација и стручно усавршавање могућност едукације и стручног усавршавања кластер менаџмента и запослених из предузећа чланица/партнера, програми размене, кадровске услуге (пословна берза, проналажење радника одговарајућег профила), Примењени истраживачки рад и развој информације о актуелним технолошким трендовима, заједнички истраживачки рад и развој, истраживања са одређеним циљем (по налогу) на факултетима и у истраживачким институтима, Управљање квалитетом и сертификација информативни скупови и догађаји, програми сертификације, сарадња са институтима и сертификационим кућама, Услуга информисања о јавним тендерима Обука за израду стручне понуде за јавне тендере, информације о актуелним тендерима, формирање конзорцијума и заједнички пројектни менаџмент, 98

105 Заједничка набавка проналажење и повезивање са потенцијалним добављачима, управљање понудом сировина и материјала код локалних/регионалних добављача и нивоом њеног квалитета, заједнички транспорт набављене робе, Пројекти кооперације утврђивање и иницирање пројекта, пројектни менаџмент, управљање резултатима, мониторинг и евалуација пројектних активности; Стратешке мере лобирања информационе и платформе кооперације (заједничке радне групе, округли столови), сарадња у изради секторских или гранских стратегија, заступање интереса предузећа чланица у различитим областима; Финансирање и приступ капиталу сарадња са финансијским институцијама, заједнички преговори о повољнијим условима, повољнији кредити за МСПП сектор. Како бисмо приближили услуге кластере везане за њихове делатности навешћемо неколико примера. Услуге које својим чланицама пружа кластер Полукс који окупља произвођаче прехрамбених производа, са седиштем у Кикинди су 65 : прослеђивање информација од значаја за чланице путем и-мејла или преко сајта (законске измене, конкурси за подстицање развоја, битни догађаји, ), одржавање сајта удружења где свака чланица без обзира на категорију, има своју страну, организовање заједничке едукација на теме од значаја за чланице, помоћ код учешћа на домаћим и иностраним конкурсима којима се финансирају развојни пројекти, организовано међусобно повезивање чланица које производе и чланица које купују прехрамбене производе у циљу промета робе, повезивање чланица са фирмама које дају одређене услуге које су потребне чланицама, пружање бесплатних савета из области књиговодства и пореског система, бесплатне саветодавне услуге из области уводјења система квалитета ISO 9001, HACCP, ISO 22000, ISO 14001, ISO Кластер Полукс, услуге: 99

106 Војвођански ICT кластер 66 као место окупљања најбољих домаћих компанија из сектора информационих технологија са визијом дигиталне Србије, својим чланицама пружа услуге: Лобирање и заштита интереса компанија из сектора Промоција образовања за ИТ, на различитим нивоима Усавршавање кадрова запослених код чланица Помоћ у аплицирању за ЕУ, билатералне и друге фондове, Промоција и повећање видљивости чланица у земљи и иностранству, Модели за јачање веза и сарадње међу чланицама, Успостављање канала до нових тржишта и пословних прилика, Њихова пројектна канцеларија 67 која је основана са функцијом услуга за МСП и као партнер у дијалогу са државном управом, ЕУ и другим донаторима пружа и додатне услуге уз минималне надокнаде, као што су: праћење позива (скрининг), базе података, координације и конзорцијуми, развој пројеката, управљање пројектима, извештавање и анализа након пројеката, понуда ИКТ производа и услуга, лобирање и подизање свести и обука. Услуге кластера дрвопрерађивача Агенција за дрво 68 који има 107 предузећа чланица и 6 научно-истраживачких и потпорних институција, су следеће: Комплетан сервис везан за спољну и унутрашњу трговину дрветом и производима од дрвета, Пројектовање технолошких процеса у дрвној индустрији (пилане, сушаре, парионице, финални погони, фабрике фурнира, шперплоча и сл.), Израда инвестиционих програма, Израда бизнис планова, Детерминација врста дрвета, Својства и употребљивост домаћих и страних врста дрвета, Фитосанитарни прегледи дрвета и производа од дрвета, Преглед, препоруке за санацију и санација оштећења дрвета насталих од гљива и инсеката, Одређивање влажности дрвета и производа од дрвета, 66 Кластер Војводина ИКТ, о нама: 67 Извор: 68 Izvor: 100

107 Истраживања страних и домаћег тржишта, Израда интернет презентација, Стручни консалтинг. Услуге у којима се најчешће очекује помоћ кластера и његовог менаџмента су: заступање интереса пред законодавцем, саветодавна улога, промоција, обезбеђивање контаката и посредовање, транспарентан рад менаџмента у интересу чланова, спровођење заједничких пројеката, могућности за усавршавањем, уређен пласман производа и слично. Тако би, на пример, осврћући се на секторску специфичност, очекивања од кластерског удруживања органских произвођача, била повећање броја органских произвођача и органске производње, промоција органске пољопривреде, заговарање интереса органских произвођача, спровођење заједничких пројеката на оснаживању чланова уз повећање броја чланова кластера, као и добар, фер и транспарентан рад секретаријата кластера. Када је у питању облик ангажовања чланица у оквиру кластера и спремност да се допринесе раду, чланице кластера најчешће подразумевају улагање времена, искуства, знања, властитих производа, специфичних активности и вештина и сл Кластери као фактор конкурентности Све наведено у претходном делу рада наводи на закључак да су разлози за оснивање кластера бројни, а њихов значај по мишљењу Европске комисије, за развој и за раст иновативности и продуктивности је незаменљив. Повезивање у кластере је ефикасан и примарни иснтрумент за јачање конкурентности региона и компанија. Привреда у Србији, односно производи предузећа у Србији углавном нису конкурентни ни квалитетом, а више ни ценом у односу на земље у региону (графикон 8), а како је извоз основа успешног пословања, ова два фактора су ограничавајућег карактера у том смислу. Исто тако, овај проблем је евидентан и у домаћој пољопривредној производњи уз неразвијену руралну економију и високо рурално сиромаштво, мали степен знања што све заједно може да резултира ниском конкурентношћу. 101

108 Графикон 8. Ранг Републике Србије и земаља из окружења према одабраним показатељима глобалне конкурентности Извор: Извештај о глобалној конкурентности , Светски економски форум Према дефиницији ОЕЦД-а, конкурентност је мера способности земље да у слободним и равноправним тржишним условима произведе робе и услуге које пролазе тест међународног тржишта, уз истовремено задржавање и дугорочно повећање реалног дохотка становништва. Кластери, према Портеру (1990), доприносе конкурентности на три начина: повећањем продуктивности својих чланица, указујући на правац и природу иновација, што подржава будући раст продуктивности и кроз стимулисање креирања нових бизниса. Кластери омогућавају да компаније виртуелно повећају своје капацитете удруживањем са другима, а да притом не долази до угрожавања њихове самосталности и ремећења организационих граница, али ни до ризика који са собом носи пословање кроз једнократне пословне односe (Петковић и други, 2011). Кластере смо у неколико наврата дефинисали као мрежу предузећа, образовнонаучних институција и владиних тела (или агенција) у одређеном пољу делатности или у одређеном географском региону. Коришћени термин пољопривредни кластери подразумева кластере регистроване у области биљне и сточарске производње, односно производње пољопривредних производа (примарни производи и производи првог степена њихове прераде настали у пољопривредној производњи) (Параушић и Цвијановић, 2014). Кластери не могу да се проучавају, а да се притом одмах не гледају кроз теорију конкурентности, теорију утицаја локације на економски развој, као ни изолованост од ширег друштвеног значаја и шире слике развоја државе. Кластери утичу на постизање 102

109 одрживог развоја на локалном и регионалном нивоу, остварују повећање конкурентности целе привредне делатности, унапређују мала и средња предузећа, а истовремено улажу у развој људских ресурса, у образовање становништва, смањење миграција из руралних у урбана подручја, чиме доприносе развоју руралних области. Они директно стимулишу раст и развој и директно истичу конкурентске предности региона (Пејановић, 2013). Уколико Србија и њена покрајина Војводина, као погодно тле за имплементацију кластерског типа удруживања и наступа, желе успешно превазићи тежак и спор период транзиције неопходно је да иду наглашеног стратешког управљања својим потенцијалима. До активног и здравог тржишног такмаца сигурно је да нас чека још доста посла, али градећи своје позиције на својим предностима овај посао није немогућ за извести до краја. Раелизацијом плана Стратегије унапређења извоза АП Војводине (илустрација 5), Војводина би могла бити модел регионалног развоја целу Србију уколико се у пракси покаже одржив модел развоја заснован на кластерима. Наравно да је не могуће очекивати од кластера да унапреде позицију региона без упоредне подршке низа других мера и стратегија. По одређивању упоришних тачака наше конкурентности битно је на темељу тога успоставити оријентацију даљег развоја. Са предностима које нам се данас приписују (које смо помињали у овом раду, а које се односе на очуваност природних ресурса и јефтину радну снагу) потребно је направити корак више и стремити ка другим и вишим облицима конкурентности. Илустрација 5. Пирамида инвестиција Извор: Стратегија унапређења извоза АП Војводине , Центар за стратешко истраживање Војводина ЦЕСС, Влада АП Војводине 103