ЛИКОВИ, ПРОЦЕС ЊИХОВОГ ГРАЂЕЊА И УЛОГА У РОМАНИМА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ

Библид 0350-6428, 45 (2013) 151, с. 795 812 Научни чланак Жарко ТРЕБЈЕШАНИН (Београд, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Универзитет у Београду) zarkotreb@sbb.rs ЛИКОВИ, ПРОЦЕС ЊИХОВОГ ГРАЂЕЊА И УЛОГА У РОМАНИМА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ УДК 821.163.41.09-31 Велмар-Јанковић С. ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН Кључне речи: Светлана Велмар-Јанковић, стварање, лик, личност, преображај, људска природа, књижевна визија. Апстракт: У раду се анализирају неки од главних ликова романа Светлане Велмар-Јанковић који насељавају њен књижевни космос и у њему имају важно место и улогу. Ти ликови су разноврсни, историјски познати, чувени људи, али и непознате особе; овоземаљски људи, али и надљудски, митски ликови. Свима им је заједничко да су брижљиво грађени разноликим књижевним средствима (луцидним описом понашања вољног и невољног, особеним говором, исповедањем); да су уметнички успели, живи и сугестивни и, најзад, да имају важну, чак носећу улогу у Светланиној визији света и људске природе. Њени ликови, који решавају вечите људске проблеме добра и зла, љубави и мржње, оданости и издаје, личног и колективног идентитета, својим архетипским судбинама осветљавају и показују пут кроз таму. У романима Светлане Велмар-Јанковић појављује се велика поворка разноврсних, живописних, веома индивидуализованих али и типских ликова. То су мушкарци и жене, деца и одрасли из различитих друштвених слојева, историјских епоха, значајне историјске личности и анонимни људи, позитивни и негативни карактери, главни и споредни јунаци, овострани, земаљски, али и онострани, митски ликови. Књижевни лик није нимало лако створити, јер он мора имати своју психолошки одрживу и веродостојну, вишедимензионалну личност. Лик, као и личност, није прост скуп различитих особина, навика, црта карактера, нагона, жеља, вредности, уверења, ставова и образаца понашања. Он је систем релативно добро организованих, усклађених и интегрисаних физичких, психолошких, социјалних и моралних карактеристика, које чине целовиту и јединствену, непоновљиву особу. Лик мора бити психолошки уверљива личност, али он није личност, јер он није психолошки него уметнички појам, литерарна фигура а не стварна особа. Лик је психолошки уверљива али фиктивна особа, књижевна творевина чија је улога првенствено уметничка. Сваки лик у књижевном делу је подстрекач и носилац радње, који има своје место, своју [795

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ 796] улогу, задатак или, тачније, мисију у том уметничком делу, која му даје печат. Светлана Велмар-Јанковић у својим романима изузетну пажњу поклања изградњи психологије ликова, које мајсторски ствара, ваја и оживљава. Она их стрпљиво и брижљиво обликује разноврсним књижевним и психолошким средствима. Пре свега, она их пушта да, у складу са својим свесним и несвесним поривима и намерама, делују у различитим ситуацијама, да се опредељују у тешким искушењима, у драматичним ситуацијама и околностима у којима су се затекли. Њени ликови су често сасвим наизглед обични људи, али који су се, као у неком природном експерименту, изненада нашли у необичним, застрашујућим и погубним ситуацијама, пред трагичним изборима, како би показали своје право лице и карактер. Јунаци Светлане Велмар су људи застали у ходу, у пола живота, људи са на брзину прекројеним плановима. Они најчешће у једном дану (као у грчкој трагедији) схватају да нема више безбрижних поднева, тихих предвечерја са устаљеним породичним навикама, да нема више приватног спокоја и онога што је најважније: да стари завети и негдашња убеђења једноставно више не важе 1. Али лик се гради не само на основу његовог вољног, свесног и намерног поступања, на основу његових важних, често судбоносних избора и одлука. У изградњи лика врло је битно оно што лик говори, чиме исказује своје емоције, жеље, намере и веровања. Осим тога, Светлана Велмар-Јанковић, с правом, посвећује велику пажњу томе не само шта него и како неко говори, особеностима говора лика, његовим омиљеним речима и синтагмама (сетимо се ликова Лагума и расправе о речима!). Али лик се ствара не само на основу његовог вербалног израза, него и на основу оних његових невољних немих знакова, на основу језика тела, ситних гестова (прстима, руком, главом), промена у гласу (висина, јачина, модулација), мимике лица (грча, сенке која прелети преко лица за делић секунде), брзог и значајног погледа и сл. Целокупно спонтано невербално понашање лика разоткрива дубоко скривене намере и тежње, који су нејасни и њему самоме. Једно од моћних средстава за упознавање унутрашњег, интимног света ликова јесте и њихово самооткривајуће исповедање. Ликови у романима Светлане Велмар-Јанковић (нпр. Милица Павловић у Лагуму, Марија Павловић-Јанковић и пацијент А. Ш. у Нигдини, кнез Михаило и кнегиња Јулија у Бездну), који су веома интелигентни, образовани, интровертни и имају развијену интрацепцију, склоност ка самопосматрању, својим ваљаним увидима, као и самообманама дају важне податке о себи. На тај начин гради се лик изнутра. Светлана то ради маестрално захваљујући томе што и сама има изванредан дар за интроспекцију, за откривање најскривенијих и најтамнијих кутака свести али несвесног, 1 А. Гаталица, У темпу Largo, Књижевност, 2, 2009, стр. 33.

као и за прецизно описивање најтананијих, тешко ухватљивих душевних осећања, доживљаја и представа. Њено понирање у подземље душе, у ирационално је импресивно и зналачко, а, пре свега, увек је књижевно оправдано, уметнички и естетски ваљано и сврсисходно. Ликови госпође и господина Павловић Милица Павловић, професор српског језика и књижевности, жена универзитетског професора Душана Павловића, главни је јунак Лагума и једна од стожерних ликова у романескном космосу Светлане Велмар-Јанковић. Није случајно што јој је списатељица наденула име Милица (nomen est omen), старо и лепо српско женско име које се даје новорођеној девојчици да би била мила, драга, умиљата, нежна. И заиста, Милица се као лик издваја и карактерише својом сензибилношћу, добротом, милосрђем, племенитошћу, принципијелношћу, као и способношћу понирања у себе саму и даром интуиције. Она није позната историјска личност, већ припада оним бројним непознатим, тзв. обичним, тзв. малим, али правим, поштовања достојним људима који су немоћне и анонимне жртве велике, наказне и крваве историје. Својом интуицијом, без много поузданих и рационалних сазнања о политичким приликама у свету, Милица тридесетих година 20. века слути у сну незауставиво надирање мрачних, демонских сила и праисконског Зла. Нашла сам се пред простором, још удаљеним и без ивица, заљуљаним, назирало се нешто густо а безоблично, можда и влажно, и мекано, продорно као мора, обухватно. 2 Један од битних атрибута, који се истичу у роману, јесте лепота Милице Павловић, што добро уочава Ален Капон у својој луцидној књизи о Светлани. 3 Али, одмах ваља рећи, то није банална, чулна, телесна лепота жене. Напротив, то је узвишена, аристократска, племенита лепота сублимне женствености. Заправо, прецизно речено, Миличина лепота је истовремено и телесна, али је она превасходно израз унутрашње, духовне и душевне лепоте и склада личности. Мада Милица у својим позним средњим година пориче своју лепоту и каже за њу да је она ишчезла, ипак управо лепота обележава Милицу Павловић све до њених позних година 4. Њена лепота се не може сакрити, она избија из свих пора, пробија се и провирује и из рупа њеног старог, већ излизаног капута. Добро каже њена кћер Марија, обраћајући се мајци: ништа не вреди што се прерушаваш у Пепељугу кад се одмах види да си принцеза. Лепота госпође Павловић је битна њеном мужу који се њоме поноси као неком врстом статусног ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН 2 С. Велмар-Јанковић, Лагум, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 13. 3 А. Капон, Светла Светлане Велмар-Јанковић, Стубови културе, Београд, 2008 4 А. Капон, Светла Светлане Велмар-Јанковић, стр. 36. [797

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ симбола, али и Павлу Зецу, који свим силама настоји да је заведе, као и смртно заљубљеном јерменском бакалину који се претворио у мајора партизанске војске 5. Сви они и многи други су као омађијани лепотом Милице Павловић. Иза њене тако моћне, нестварне лепоте, заправо, скрива се доброта, која се испољава и отеловљује као физичка и душевна лепота. Милица је била добра вила, која је својим целокупним понашањем одавала одсуство сваког зла, али и више од тога, она као да је својом достојанственом појавом, као магијским, апотропејским средством неутралисала и паралисала зле намере људи у својој непосредној околини. Лик Милице Светлана Велмар-Јанковић гради брижљиво према прототипу у стварном животу, а то је њена мајка, госпођа Велмар, кћер Велисава Вуловића, школована у Француској, слободоумна, космополитских видика. Али у тај лик Светлана свакако уграђује и једно од својих сржних ја, чије битне карактеристике издваја и транспонује у своју имагинарну творевину, у непоновљив, јединствен, носећи лик Лагума. И мада је Милица Павловић високоиндивидуализован лик, она је истовремено и типски, чак можемо да кажемо архетипски лик српске жене, а то је жена мученица, жена јунак, која све недаће и патње прима стиснутих зуба, уздигнуте главе, стојички, достојанствено, чувајући свој систем вредности и свој интегритет и интегритет породице неокрњен, ударцима судбине упркос. Особеност књижевних јунака Светлане Велмар-Јанковић, што посебно долази до изражаја код главног лика Лагума, јесте управо то да често, без своје воље и свог удела, вољом неумитне коби, срљају из једне катастрофе у другу, још већу, од зла нагоре. Тако гђа Павловић, после живота у лагуму немачке окупације, у новембру 1944. улази у неки нови уски лагум без излаза... 6 За беспомоћну жртву немилосрдне судбине, осуђену на пасивност, неделање, остаје само то да изоштри до крајњих граница свој дар брижљивог посматрања, анализе и проницљивог самопосматрања. Можда је, ипак, најбитнија кардинална црта лика Милице Павловић управо њена способност интроспекције, способност самопосматрања и самоанализе. Није случајно што је Милица завршила студије књижевности, по својој вокацији она је психолог и писац. Она, после ћутања од четири деценије, у одмаклој старости, пише своје интимне записе, односно подухвата се тешке, мучне и немилосрдне писане самоанализе, али не из сујете или жеље за литерарним успехом, него из изворне, унутарње, интимне, преке потребе да схвати себе саму и да разуме свој прошли живот. 7 Она пише да би помно и куражно истражила све оне мрачне, 798] 5 А. Капон, Светла Светлане..., стр. 36. 6 С. Кољевић, Од лагума до лагума, Књижевност, 2, 2009, стр. 54. 7 О лику Милице Павловић в. Требјешанин, Ж., Тама, прах и реч, Књижевност, 3, 1991.

непроходне и застрашујуће лагуме сопствене душе, насељене демонским бићима и мучним сећањима, како би на тај начин ово своје тамно подземље очистила, повратила изгубљену целовитост личности и спасила своју душу. 8 Њено писање, када јој се живот ближи неумитном крају, обележено је грчем, потребом да што више каже и забележи пре него се нађе пред лицем саме смрти. Отуда је и њен стил писања тако нервозан, њен писани говор је попут бујице брз, искидан, задихан. Професор Душан Павловић један је од битних, средишњих ликова у стваралаштву Светлане Велмар-Јанковић. Код читалаца овај углађени, достојанствени господин, професор Универзитета и ликовни критичар, човек чврстих уверења и аскетских навика, оставља утисак хладног поштовања 9. Он тај утисак изазива због своје отмене резервисаности, достојанствене крутости и немачки строге дисциплине, стечене током студирања у Будимпешти и Бечу. Овај наизглед не много занимљив, једнодимензионалан човек, чији је живот монотон и предвидљив, не би никада постао битан, упечатљив и трагичан књижевни лик да није изузетних, драматичних историјских околности у којима се, не својом вољом, већ игром судбине, нашао. Душан Павловић, угледни професор, ушао је у квислиншку Недићеву владу и тиме је свесно, заувек, себе самог обележио срамним жигом издајника. Површно гледано, он је, дакле, човек слабог карактера, јер је издао, изневерио своје моралне принципе, погазио патриотска уверења и прешао на страну непријатеља зарад личне користи, удобности или страха за свој живот под окупацијом. Али ствари и овде нису онакве какве изледају, његов мотив издаје, колаборације није ни недостатак морала, ни кукавичлук нити тежња за сигурношћу, удобношћу и привилегијама. Напротив, он је свестан тога да својим чином колаборације с окупатором дословно угрожава свој живот, а и судбину своје породице у поратном времену, јер је добро знао да ће Немачка пре или касније изгубити рат. Његов мотив уласка у владу је племенит, он се свесно жртвовао да би био на месту одакле може да помогне својим сународницима, Србима преко Саве и Дунава да спасу живу главу испод терора и затирања у усташкој НДХ. Гигантски унутарњи сукоб, судар два моћна морална принципа у личности Душана Павловића, с једне стране, конвенционалног патриотизма, који захтева поносно одбијање сваке сарадње са окупатором, и, с друге, алтруистичког принципа, моралног императива који тражи да се ономе ко је немоћан, чији је голи живот угрожен помогне, по цену велике сопствене ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН 8 Миличино становиште о значају исповедног писања поклапа се са поетиком Светлане Велмар-Јанковић, са њеним уверењем да је причом могуће оправдати, искупити, и, како би рекао Црњански, испунити своје постојање (М. Пантић, Прозраци Светлане Велмар-Јанковић или слагање времена, Књижевност, 2, 2009, стр. 71). 9 А. Капон, Светла Светлане Велмар-Јанковић, стр. 44. [799

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ жртве, уздиже овај трагичан лик до висина јунака античке драме. У једној расправи са својом женом, он о суштини свог тешког, нерешивог унутарњег конфликта, од избору између два зла, каже следеће. Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш, никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју не урадити. И шта онда. Да ли би моје заточеништво или моја смрт спасли оне хиљаде људи тамо преко, у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу, у Стоцу, па Пагу? Не би. Спашће их, можда и парадоксално, такозвана моја издаја, и спасава их, неке. Само неке, нажалост. Врло је згодно бити пун врлина, ако ти живот то допусти али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета? 10 Осим овога, постоји још један, можда мање приметан, али снажан унутрашњи конфликт, који обележава овај трагични лик. Душан Павловић је човек који се готово потпуно поистоветио са својом персоном, са својом социјалном улогом цењеног професора универзитета, ауторитативног, озбиљног и хладног. Он се и са својим најближима, са женом, сином и кћерком понаша веома уздржано, он не успева да са њима успостави близак емотивни однос, јер као да се боји или да не уме да покаже своју нежност. Али иза персоне Професора, иза маске хладног, ригидног, неприступачног, јаког и строгог мужа и оца, који код укућана инсистира на беспоговорном поштовању својих дужности, крије се осетљиво и саосећајно људско биће, које се боји да покаже слабост, да се спонтано препусти својим осећањима и потреби за присношћу. Сукоб између социјалне фасаде, маске ауторитативног професора, с једне стране, и нежног, емотивног и рањивог човека који чезне за блискошћу, интимношћу и емоционалном везаношћу, с друге, даје лику Душана Павловића психолошку дубину, слојевитост и људску, одвише људску димензију. Зора и друге преобраћене особе 800] Са нестанком старог света, са пропашћу Европе пред налетом фашизма у другом светском рату, као и са наглим сломом старе српске грађанске културе, симболички умиру и личности које су дубоко укорењене управо у ту културу, јунаци Лагума. Светлана Велмар-Јанковић, као у каквој лабораторији, пажљиво посматра шта се дешава са различитим људима, са њеним књижевним јунацима у овом стравичном природном експерименту. Она пажљиво посматра несвакидашњи, чудовишни процес психолошког преображаја људи. Светлана, као врсни, проницљиви дубински психолог анализира како се код њених јунака, под притиском сурових околности растаче, распада и губи стари лични идентитет и како се, релативно брзо, ствара, обликује, потпуно нови. У том 10 С. Велмар-Јанковић, Лагум, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 43.

прекретном, прелазничком времену, како би то рекао њен отац Владимир Велмар Јанковић, дешава се велика тајна унутрашњи, драматичан и коренити преображај, код једних то је сазревање кроз недаће и патњу, а код других је морално кварење, изопачавање и пропадање личности. Парадигматичан пример ове унутрашње психолошке промене, потпуног преобраћања, радикалног мењања суштине личности јесте Зора из романа Лагум. Лик Зоре је изузетно упечатљив, снажан и оригиналан јер представља књижевно успешну, индивидуализовану персонификацију издаје, незахвалности и злобе, зла у свом најцрњем, најгнуснијем издању. Овај изразито негативни лик има своје истакнуто место у Лагуму, јер представља неку врсту контраста главном лику, Милици Павловић. Ова два супротстављена женска лика су живи доказ да исте драматичне историјске и животне околности некога прекале, морално преобразе и уздигну до херојских размера, а другога, напротив, морално изобличе, психолошки сломе и разоре. Очигледно догађаји и срединске околности обликују и ломе људе, али, ипак, није баш све у средини и њеном фаталном утицају на појединца, доста тога зависи од саме личности и њене унутарње чврстине. Како каже врсни психолог Гордон Олпорт, цитирајући енглеску пословицу, иста ватра топи гвожђе и стврдњава јаје. Вратимо се лику Зоре. Зора је у породицу Павловић стигла као избеглица из НДХ, где је као Српкиња преживела ужасе усташких прогона и монструозних злочина. Убрзо пошто је дошла, она је као умиљата, осећајна и добра девојка, срдачно, топло примљена. Заправо, мало је рећи да је била добро, од срца прихваћена; она је постала пуноправни и драги члан породице, миљеница професора Павловића, који ју је нежно пригрлио ( То дете је преживело праве страхоте, говорио је професор), а за Милицу она је била попут старије кћерке и поверенице. За укућане Зора је била право оличење патријархалне честитости и телесног здравља, па је имала њихову безусловну љубав и поверење. Тако је Зора, само наизглед наивна, смерна, чедна и доброћудна, захваљујући својој лукавости, спретности и способности социјалне манипулације постала наша Зора. Али са доласком нове власти настаје нова, другарица Зора, њихова Зора, тврда, фанатична комунисткиња, која се са посебном, осветничком насладом обрачунава са својим бившим, некада моћним и угледним доброчинитељима који су сада постали остаци поражене буржоазије, класни непријатељи, издајници према којима нема милости и сажаљења. Ова транформација је запањујућа, радикална, али психолошки изузетно уверљива. Заправо, то и није преображај, већ скидање маске, разоткривање своје мрачне стране, скривене зле и опаке, демонске природе. Нове околности омогућиле су Зори да покаже своје право, ругобно лице и да избљује дуго гомилану отровну мржњу према својим спасиоцима. Она је сад, преобраћена у другарицу Зору, била стекла ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН [801

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ право на самосталност коју је требало, изгледа, доказивати пре свега спремношћу на осветољубивост и мржњу. И у овом случају је преображај, непојаман иако извршен уистину преда мном, био потпун: у другарици Зори као да више није било ни трунке безазлености или чедности, оданости наше ружопрсте Зоре. У њеном измењеном начину виђења мора да сам јој изгледала као црв, ваш, штеточина коју што пре треба згазити 11. Управо зато што зна да им дугује, да су јој много тога учинили и да би им зато морала бити захвална, она их баш зато страсно мрзи и не жели да се сети да је некада била у инфериорном положају, зависна од њихове помоћи. Својим грубим, нечовечним понашањем према својој породици, Зора потискује у себи и најмањи траг захвалности, милосрђа и саосећања, тих буржоаских осећања које презире и сматра слабошћу. Она се свети онима који су је спасли, који су јој чинили добро јер су они сведоци њене раније беде, њене зависности и улагивања, које је она доживела као своје понижење. Бивша штићеница и љубимица није само незахвална према спасиоцима, она их снажно мрзи и жели да их унизи, да их повреди и уништи. Зора у Лагуму је отелотворење шекспировске пакости, злобе, свирепости и нељудског зла. О лику Зоре, парадигми издаје, преобраћања и подмуклог зла, Светлана Велмар-Јанковић, упркос унутарњем опирању, морала је да проговори још једном, после Лагума, у својој аутобиографски инспирисаној прози, у драгоценој књизи сећања на прохујале деценије. Ево извода из тог болног, трауматичног сећања на драматичан сусрет са Зором у соби код полицијског инспектора. У невеликој, огољеној али светлој соби, за једним писаћим столом седео је човек у униформи, младог лица, просед. На столици испред њега, са друге стране стола, некако укосо постављена, седела је моја мајка. Уз сто је била стала девојка коју сам добро познавала, до пре кратког времена сматрали смо је чланом наше породице то је била Зора. /.../ Погледала сам у Зору, у лице које сам добро познавала, које ми је некад изгледало тако искрено. Сада је било згрчено од беса, готово непрепознатљиво; истегнути образи, искривљена уста, усијан поглед. /.../ У магновењу сам схватила Зорину улогу у овој соби: она је била ту да оптужи моју мајку, а моју мајку су били довели овде зато што ју је Зора оптужила, ко зна шта је све рекла, какве лажи, шта је све измислила, та Зора коју смо волели. Усправила сам се и у мени и сад добро памтим ту страшну себе није постојало ништа друго осим пламена, огња жеље да скочим на то створење и да је убијем, ја лично, да је удавим својим рукама. Гледала сам у њен врат, пун и бео, и спремала сам се скочим, као да сам се претворила у звер. 802] 11 С. Велмар-Јанковић, Лагум, стр. 36 37.

Тада сам сазнала да убица, то ужасно биће, тај неслућени, незнани Каин, обитава у мени, али нисам била спремна, ни тада ни много касније, да прихватим то сазнање. 12 Зора, некадашња миљеница породице Павловић, из рачуна, али из ирационалне, страсне мржње и освете издаје своје добротворе. Ово претварање бившег блиског људског бића, пријатељског у странца, у нељудско, непријатељско биће је стравичан и трауматичан доживљај. Иза овог претварања, изобличавања човека у нечовека, слутимо, стоји само демонско Зло. Бивши кућепазитељ, поуздани, одани и примерни наш Милоје у новом, послератном времену, обележеном тоталитарном комунистичком идеологијом, наједном се у потпуности мења, он се преумљује и поистовећује са суровом идеологијом и психологијом победника, те постаје њихов војник Милоје. А његова промена се види у свему: од оног спољашњег, од одеће, начина држања, манира, гестова, израза лица, погледа, хода и начина говора (прихвата новоговор, особену лексику и синтаксу револуционара), па све до оног најинтимнијег, унутарњег, до ставова, личних уверења, начина мишљења. Некада услужни, сувише услужни, наизглед доброћудни јерменски бакалин, који се непрестано осмехивао, сада постаје строги Мајор и потпуно се поистовећује са својом новом образином, са Персоном искушеника Револуције 13. Сликар Павле Зец је још један лик који доживљава преображај у послератно доба. Пре рата он је млад, шармантан, комуниста, опасан и хладан заводник, неконвенционалан, сигуран у себе, самосвестан и притворан. Тада је био асистент професора Павловића и даровити уметник, али, испод маске љубазне особе, он је, заправо, циничан, надмоћан, немилосрдан и зао човек. Он после рата скида са себе маску уметника и пријазног младића и претвара се у осветника, у човека безрезервно оданог Револуцији, у хладног, безобзирног и суровог фанатика. И он задобија нов идентитет, постаје ледени, окрутни и обесни пуковник Зец. Баш као и Зора, и овај нови Робеспијер, управо зато што га је Милица Павловић, по цену властитог живота, као рањеног комунисту скривала и неговала у свом стану, свети јој се тако што јој немилосрдно, бездушно узима и последњу драгу успомену на негдашњи, идиличан живот, отима јој слику Саве Шумановића коју јој је лично сликар поклонио са посветом. На његовом примеру, али и на примеру других, раније споменутих ликова, може се, макар донекле, завирити у тајну наопаког алхемијског преображаја, који се састоји у потирању старе и стварању нове личности, Новог човека нечовека, монструма. Да би постао тај Нови човек, појединац се мора потпуно одрећи своје ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН 12 С. Велмар-Јанковић, Прозраци, Стубови културе, Београд, 2003, стр. 251 2. 13 С. Велмар-Јанковић, Лагум, стр. 39. [803

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ прошлости, себе самог, својих старих уверења, старог морала, својих сржних вредности и емоција. Заправо, мора их презрети, истиснути из себе и одбацити као труло ткиво или изношену одећу. Промена личности, баш као што је трансформација јерменског бакалина у официра, мора бити дубока и свеобухватна, мора захватити апсолутно све: крв, кожу, састав ћелија, све 14. Ликови из српске историје: Карађорђе и Кнез Михаило Сложену, снажну, слојевиту и контроверзну личност великана српске историје, каква је личност Карађорђа Петровића, Светлана Велмар-Јанковић узела је за главни лик романа Востаније 15 (Стубови културе, Београд 2004). Задатак кога се она подухватила изузетно је тежак, деликатан и рискантан, јер Карађорђе није обичан, нити једноставан човек, који има једну улогу. Он је хајдук, борац, војсковођа, државник, дипломата и Вожд. Па, ипак, Светлани је пошло за руком и пером оно што се у књижевности не дешава често, а то је да у потпуности успе у својој намери да једну веома значајну, свима добро знану историјску личност и националну величину митских размера извуче из клишетираних оквира читанки, да је ослободи идеолошких и митских наноса, да је оживи, пружи јој људско обличје и удахне јој душу. Њен Карађорђе није папирнати, књишки лик, марионета која изговара пишчев текст или оличење неке идеје или тезе. Он, такође, није ни божанство, нити витез без страха и мане. Светланин Карађорђе је човек од крви и меса, емотиван, страстан, дивовске снаге, спреман за натчовечанске напоре, отпоран на ударце судбине, али и рањив; неустрашив, али и малодушан. Он је снажан, упоран, самоуверен и одлучан али, каткад, и те како људски слаб, преосетљив и ломан. Испуњен огромном енергијом, полетом и ватреном надом, али, исто тако, каткад, и безнадежан, очајан. У сваком случају, Карађорђе из Востанија је веома необична, колосална и сложена, противречна и, надасве, трагична личност. Карађорђе, добро слути Светлана, има у себи антајску природу. И управо она представља најдубље, архетипско језгро и темељ личности легендарног српског Вожда. Антај, митски син Геје, представља кључ за Вождову неспорну харизму, његову самоувереност и дивовску снагу, али и за његову малодушност, слабост и трагичан усуд. На почетку романа, читаоцу се наговештава да је Карађорђе већ као дечак, оним унутарњим слухом умео да чује да га тле зове, та земља по којој гази. /.../ Не једном је замишљао да је младица храста и да пушта корење у дубину земље и усисава јој сокове, тмасто земљино млеко (Востаније, 804] 14 С. Велмар-Јанковић, Лагум, стр. 18. 15 С. Велмар-Јанковић, Востаније, Стубови културе, Београд, 2004.

стр. 11). Како Буна расте, тако и Карађорђе, попут Антаја, осећа да му надолази снага од благотворног додира Мајке Земље. Али како Вожда све више споља притиска вероломна политика великих сила (Русије, Аустрије и Француске), а изнутра разједају неслога и обест устаничких војвода, он почиње да доживљава душевне ломове и осећа да губи снагу која му је надолазила из дубина утробе Земље. Године 1813, остављен од Русије на цедилу, са посвађаним војводама, Карађорђе јасно види пропаст Устанка и Србије. Нарастају депресија, очајање и безнадежност. Ево како је у роману описан овај потресни доживљај. Стајао је испод једног старог храста али се није, по свом обичају, леђима ослањао о његово стабло: ударао је главом о дебло а снег је падао са грана. Нико се није одазивао на његов јек: ни дрво, ни корење, ни сокови, ни дубине земаљске. Ни даљине небеске. И Бог се љутио на њега. Милости више није било. Једва се вратио у Тополу: посртао је кроз снег, несигуран на ногама, бацао жуч и крв. 16 На неуспех, губитак и пораз Карађорђе је реаговао прекомерно, патолошки емотивно, очајањем, најдубљом меланхолијом и снажним осећањем кривице, управо зато што га је доживљавао као знак губљења Божје милости и наклоности Мајке Земље. Моћни Антај без упоришта у Земљи постајао је слаб и немоћан попут детета напуштеног од своје мајке. Зато је Карађорђе као најстрашнију казну примио своје изгнанство из своје земље, из мајке Србије, напуштање родног тла после пропасти Устанка. Светлана Велмар-Јанковић приликом обликовања Карађорђевог лика узима у обзир бројне кредибилне изворе и студије о Вожду Српске револуције (историографске списе, мемоарске и друге записе савременика, историјске студије, историјско- -психолошке портрете, антрополошке и психолошке расправе), проучава их, анализира, уважава их, али им не робује, надилази их својом визијом. Она свој властити, психолошки уверљив и књижевно моћан, сугестиван лик Карађорђа стрпљиво гради од мноштва историјских чињеница, али превасходно од властитих дубоких психолошких увида, ослањајући се на своју интуицију и списатељску имагинацију. Један од можда најрељефнијих књижевних ликова Светлане Велмар-Јанковић јесте лик Кнеза Михаила Обреновића у њеном роману Бездно. Вештим, мајсторским служењем архаичним језиком грађанске Србије 19. века, а превасходно бриљантним изграђивањем једног језичког идиома са особеном лексиком и синтаксом, којим говори Кнез Михаило, Светлани Велмар-Јанковић успело је да створи један од изванредно моћних ликова савремене српске књижевности. Овај монументални, трагични лик Кнеза, који је стамен и чврст као владар и нежан, осетљив као човек, готово сав је саткан од најтананијих нити од језичког ткива. 16 С. Велмар-Јанковић, Востаније, 2004, стр. 166. ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН [805

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ Михаило Обреновић је смео, отмен, мудар и просвећен владар, који зна шта хоће и уме да оствари то што хоће. Он није типичан владар јер он не жуди за влашћу ради власти, већ ради остварења своје хуманистичке политичке визије. А то је визија напредне, демократске, слободне, просвећене, богате и снажне Србије, која ће бити Пијемонт поробљеним народима Балкана. У Прокламацији из 1861. г., у којој је сажео своје политичко вјерују, он пише: Настојим основати владу крепку, која ће, снабдевена свом потребном влашћу и силом, одржати себе у уважењу, законе земаљске у снази, и задобијена права у почитовању 17. Лик кнеза Михаила Обреновића 18 приказан је у роману као човек који је веома осетљив, интровертан, мисаон, саосећајан, са неким, дискретно наговештеним, благим неуротичним склоностима. Његова меланхолија на почетку делује помало као поза сувишног човека, да би на крају, иронијом судбине, постала најдубља срж његовог бића. Кнез Михаило Обреновић је на снажан али амбивалентан начин везан за Оца. Однос сина према оцу, кнеза Михаила према кнезу Милошу, онако како је дат у роману, служи превасходно обликовању Михаиловог лика. О томе какав је овај сложен, добрим делом несвестан однос сина према оцу ми сазнајемо углавном преко тајанствене приказе која у виду Сенке походи Кнеза у оно гранично, нечисто време, у глуво доба. Сенка, његов тамни брат, обраћа му се дрско и безобзирно разголићује његов емоционално дубоко противречан, потиснут однос према оцу.... Дркћеш ти од опасника маторог као и кад си малушко био. Дечарац си пред њим остао, и ту ти помоћи нема. А овамо си се у слави вратио, да правду и законитост свом народу донесеш. Па шта чекаш? Тако посмева се, и ситно сикће, ругобне речи употребљавајући. 19 Улога ликова у уметничкој визији Светлане Велмар-Јанковић Романи Светлане Велмар-Јанковић творе читав један особени књижевни универзум. Њена уметничка визија тог универзума сачињена је од реалног, овоземаљског и видљивог света, насељеног мноштвом ликова анонимних и историјски познатих људи, али и од оног другог, надреалног, оностраног и чулима неопазивог, насељеног митским бићима, надљудским и архетипским силама који моћно утичу на збивања у овоземаљској, људској реалности. У том и таквом космосу, нашу списатељицу највише од свега занима човек, његове моћи и немоћи, морални успони и падови, његова стремљења и његов усуд овде на земљи, али и у вечно- 806] 17 С. Велмар-Јанковић, Бездно, Стубови културе, Београд, стр. 260. 18 О лику Кнеза Михаила писао сам опширније у тексту Књижевна студија случаја: Кнез Михаило, Књижевност, 3 4, 1996, стр. 457 464. 19 С. Велмар-Јанковић, Бездно, стр. 65 66.

сти. И када пише романе о личностима из савремености, али и из историје, углавном деветнаестог века, нашу списатељицу, док гради свој конкретни лик, не занима историјска реконструкција доба, догађаја и улога познатих оновремених делатника по себи, већ је пре свега занима да преко конкретних, особених личности и њихових појединачних судбина допре до језгра човека, до саме ванвремене људске природе. Светлана Велмар-Јанковић, баш као уосталом и Андрић, Црњански или Пекић, како то тачно запажа Михаило Пантић, не приповеда тек само зато да би одговарајућим историјским представама дала одговарајући облик, већ да би се, идући тим путем, што више приближила суштини људске природе, њеним својствима која су антрополошки задата, а на променљив или непроменљив начин испољена у историји 20. Грандиозни манихејски сукоб светлости и таме, добра и зла, правде и неправде, који се одиграва у васељени, у макрокосмосу, има своје поприште и у човековој природи, у микрокосмосу. Још мрачнији и стравичнији од лагума историје јесу тамни бездани, лагуми људске душе. Историјски облици зла само су одблесак архетипског, ванвременог зла. Друштвене пометње, ратови, буне, револуције, тек су врх леденог брега иза којег се крију моћне оностране, трансиндивидуалне силе. Виђење људске природе у Светланиним романима, с јаким разлозима, није ни наивно ни ведро. Човек, дакле, није само Божји створ, племенит и добар по својој природи, које само неповољни друштвени и историјски услови кваре. У њему, поред добра, постоји и превладава онтолошко зло, које није августиновско privatio boni, одсуство добра, већ има властито утемељење. Тема метафизичког Зла провлачи се из романа у роман, као Светланина опсесивна тема. Честе метафоре зла у њеним романима су: неман, чудовиште, тама, Мефисто, Каин итд. Зло, дакле, није само тамо напољу, у свету око нас, оно је а то је, за многе Светланине ликове, настрашнија њихова спознаја, права ноћна мора у нама самима, притајено, склупчано у највећим дубинама, у тамним дубинама душе, где чудовиште лежи притајено и само вреба своју прилику за скок. У Нигдини ово потресно искуство открића зла у себи самоме, сопствене непознате анималне, крволочне природе, надахнуто исповеда ратник А.Ш. (иначе, новосадски глумац који се невољно нашао у Вуковару у паклу крвавог грађанског рата), који је раније био сасвим миран, мирољубив младић све до тог страшног ратног искушења. Овај млади пацијент запањујуће луцидно и искрено се исповеда психијатру: Када сам се нашао у том изокренутом свету (...), када сам се обрео у том хаосу препуном експлозија, пламена, крикова, урлања, умирања у грозним мукама звер се невероватно брзо пробудила у мени. ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН 20 М. Пантић, Прозраци Светлане Велмар-Јанковић или слагање времена, Књижевност, 2, 2009, стр. 70. [807

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ Кажем звер, кажем дивља звер, а не знам да ли говорим истину. Можда вређам звер. У сваком случају, пробудило се нешто што није човек, што не може бити човек, што је нечовек. Сигуран сам да то што се пробудило никако није онај човек који сам био, до Вуковара. Почео сам да радим оно што никада нисам ни слутио да бих могао да урадим ја који сам, као дечак, заиста обилазио искрслу колону мрава како је не бих згазио. Можете ли да верујете да су ове руке убијале и то не само притиском на обарач калашњикова? Бацале су оне и ручне бомбе у прозоре насељених кућа, јесте, и хватале за грло непозната људска бића, ломиле вратове, врло вешто, као да су у томе вежбале месецима. Изговарам оно што ме мучи: нисам то све радио само у самоодбрани, у страху за свој сопствени живот. Нисам. Убијао сам, докторе, са неком пакленом слашћу и страшћу која је можда јача и од најјачег оргазма. То је сласт од зла, најмоћнија. Од власти над туђим животом. Шекспир је све то знао, он једини. Све је то знао, чудовиште једно. (...) Знате ли шта се за све ово време питам: где је био, до тог проклетог Вуковара, тај Каин у мени? Где се скривао и где се сад скрива? Живим у страху да ћу опет пожелети да осетим оно страшно сладострашће, оно мешање туђег и мог ужаса пред убијање и да ће тај Каин, који у том часу господари, поново почети и да уништава све око себе, око мене, у безумљу (стр. 24 25). На овом, а и неким другим местима Светланин антрополошки песимизам приближава се Фројду, који је, баш као и Шекспир, добро знао да човек није боголико биће, невино и добро, које се само брани када је угрожено, чија је агресија само у служби живота 21. Подсетимо се оног места у делу Нелагодност у култури, где творац психоанализе, критикујући наивна схватања људске природе хришћанских и хуманистичких мислилаца, без увијања каже: Делић радо порицане истине... јесте да човек није кротко биће коме је потребна љубав, а уме да се брани ако га неко нападне, већ да се због својих нагонских својстава мора сматрати у великој мери склоним агресији. Ближњи му, стога, не представља само могућег помагача и сексуални објект, већ и искушење да на њему задовољи своју агресију, да искористи без накнаде његов рад, да га без његове сагласности сексуално искористи, да присвоји његову имовину, да га понизи, да му причини бол, да га мучи и да га убије. Homo homini lupus. Има ли когод храбрости да порекне ову изреку после свих животних и историјских искустава? По правилу, свирепа агресија ишчекује неку провокацију или се ставља у службу неке замисли, чији би се циљ могао постићи и блажим средствима. Под околностима које су за њу повољне, када отпадну духовне контрасиле које је обуздавају, испољи се 808] 21 О овом проблему види: Ž. Trebješanin, Psihoanalitička i humanistička koncepcija agresivnosti, u Tamna strana ljudske prirode (Zb.), (prir.) B. Jovanović, Dom kulture Studentski grad, Beograd, 1992, 153 177.

и спонтано, те разобличи човека као дивљу звер, која не зна да штеди сопствену врсту 22. У романима Светлане Велмар-Јанковић јасно и убедљиво је показано да је овај наш свет превасходно царство таме, злобе, окрутности и безумља. Зло, физичко, историјско али оно метафизичко, надисторијско царује у васељени, у историји, у друштву, али и у најдубљем устројству човека, те је отуд непролазно, вечно, неискорењиво. Па ипак, у том и таквом тамном вилајету, постоје острвца самилости, племенитости и доброте, у њему постоје разбацана и добро скривена зрнца човечности и мудрости, а у дубинама таме светлуцају понегде пламичци и искрице светлости. Насупрот ликовима који су оличење мрачне људске природе (Зора, Павле Зец и други), у Светланином књижевном универзуму срећу се и човечни, племенити, добри људски ликови, као што су, на пример, онај безимени кочијаш или пуковник-мрав, затим, црвени Рус, саосећајни официр који је више пута спасавао своје домаћине оптужене за колаборацију и прокажене као народне непријатеље (ликови из Прозрака) 23. Овим позитивним ликовима ваља придодати и лик доброћудног, чудесног Старца из књиге Врачар 24. Тај митски, архетипски, ванвремени старац појављује се као наизглед неугледан, луцкаст, а, заправо је достојанствен, мудар и готово свемоћан. Он се увек у прави час створи на Врачару када се Србима спрема каква велика опасност, када се силе небеске и подземне окрену против њих и запрете да их сатру и да им светиње затру. 25 Тај загонетни старац, који предсказује, опомиње, суди, кажњава, али и бодри, лечи, спасава, јавља се у предањима, легендама, бајкама, у сновима и визијама у лику чаробњака, лекара, свештеника, учитеља. 26 Архетипски лик Старца персонификује Дух, Мудрост, Интуицију, Јаство или Imago Dei 27. Овде вреди запазити да као што негативни ликови показују ирационалну мржњу, пакост и злобу, тако и ови светли, позитивни ликови показују ништа мање ирационалну доброту, алтруизам који их може довести у велике невоље и опасности јер је помагање непријатељу равно издаји, а то скупо плаћа. ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН 22 S. Frojd, Antropološki ogledi, (prir.) Ž. Trebješanin, Prosveta, Beograd, 2005, str. 59 60. 23 Ове важне, али наизглед споредне, скрајнуте ликове добро уочава Ален Капон и представља их у поглављу Остали у књизи Светла Светлане Велмар-Јанковић, стр. 63 77. 24 О архетипском лику Старца видети: Ж. Требјешанин, Брег светлости, Књижевност, 10-11, 1994, 1054 1060; Ж. Требјешанин, Речник Јунгових појмова и симбола, Завод за уџбенике, Београд, 2011. 25 С. Велмар-Јанковић, Врачар, Просвета, Београд, 1994. 26 По Јунгу, све су то само различите манифестације универзалног архетипа Мудрог старца. 27 Овај Мудри старац се јавља увек у некој ситуацији у којој су увид, разумевање, добар савет, одлука, план и сл. потребни, али се не могу донети властитим снагама, вели Карл Густав Јунг у књизи Архетипови и колективно несвесно, Атос, Београд, 2003, стр. 220. [809

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ Осим тога, ваља приметити и то да у прози Светлане Велмар- -Јанковић, свакако не случајно, пријатељски, несебични гестови често долазе онда када се томе најмање надамо, и то са неочекиване, чак непријатељске стране, баш као што подмукла издаја и злоба долазе са пријатељске. Тако, рецимо, класни и верски непријатељи, комунистички официр Рус, два непозната милиционера и свештеници Ватикана помажу члановима породице Велмар-Јанковић у најтежим њиховим тренуцима. Ови узорни, несебично племенити људи постају нека врста унутрашњег светионика, они враћају поверење у људе и човечност. Без таквих људи, чак и најчаснији и најплеменитији људи изгубили би оно неопходно морално упориште, онај унутрашњи ћуп злата 28, чврст ослонац у тренуцима велике пометње и урушавања свих вредности. За њих, за ове ликове анонимних људи, Светлана Велмар-Јанковић са топлином вели:... Оставили су ми своје сплетене племенитости као појас за спасавање, за који ћу се често хватати у будућности. Током свих ових деценија једино што сам умела и што умем то је да им, повремено, ритмично, шапућем у себи оду захвалности 29. Овај дар, добијен од несебичних, саосећајних и добрих представља велику људску драгоценост и утук против свакојаког зла и неправде. Још један моћан али горак лек против зла јесте мучна, болна и тегобна самоспознаја и њено уобличавање речима писање. Светланини главни јунаци, попут Милице Павловић, Марије Павловић, Кнеза Михаила и других, непрестано су склони самоиспитивању, односно критичком преиспитивању свог живота, својих поступака и истраживању тамних, непрозирних, вртоглавих дубина властите личности. Они немилосрдно копају по себи, по својим успоменама, беспоштедно анализирају себе саме и настоје да открију скривени смисао свог наизглед бесмисленог и ругобног постојања у свету где притворност, насиље и зло тријумфују. Ти осетљиви, племенити ликови, попут Милице Павловић, грчевито настоје да ову своју самоспознају забележе, сачувају, отму од пропасти, од смрти. Ти интимни записи, парчад живота у памћењу сачувани, од заборава отети, представљају њено најличније завештање и уједно праобразац и суштину књижевности. Чини се, наизглед парадоксално, да је оно што се једино може одупрети немилосрдном времену, забораву, тами и злу, да су то ови записи душе, бележења у песку. Књижевни записи Светлане Велмар-Јанковић о људима у временима таме, о њиховим трагичним дилемама, унутарњим жестоким сукобима, искушењима, надањима, напорима и разочарањима, о патњама, губитку и промени идентитета, о свепрожимајућем злу и стрепњи пред смрћу, остаће као пропламсаји 810] 28 S. Baron-Koen, Psihologija zla, Clio, Beograd, 2012, str. 64. 29 С. Велмар-Јанковић, Прозраци, Стубови културе, Београд, 2003, стр. 211.

светлости и архетипски путокази у надолазећем времену пометње, нихилизма и суноврата. Литература Baron-Koen, S. Psihologija zla. Clio, Beograd, 2012. Велмар-Јанковић, С. Лагум. Београд: БИГЗ, 1990. Велмар-Јанковић, С. Врачар. Београд: Просвета, 1994. Велмар-Јанковић, С. Бездно, Београд: Стубови културе, 1995. Велмар-Јанковић, С. Нигдина. Београд: Стубови културе, 2000. Велмар-Јанковић, С. Прозраци. Београд: Стубови културе, 2003. Велмар-Јанковић, С. Востаније. Београд: Стубови културе, 2004. Гаталица, А. У темпу Largo. Књижевност, 2, 2009. Јунг, К. Г. Архетипови и колективно несвесно. Београд: Атос, 2003. Капон, А. Светла Светлане Велмар-Јанковић. Београд: Стубови културе, 2008. Кољевић, С. Од лагума до лагума. Књижевност, 2, 2009. Пантић, М. Прозраци Светлане Велмар-Јанковић или слагање времена. Књижевност, 2, 2009. Требјешанин, Ж. Тама, прах и реч. Књижевност, 3, 1991, стр. 494 498. --- Psihoanalitička i humanistička koncepcija agresivnosti. Tamna strana ljudske prirode. (prir.) B. Jovanović. Beograd: DK Studentski grad,1992. --- Брег светлости. Књижевност, 10 11, 1994, стр. 1054 1060. --- Књижевна студија случаја: Кнез Михаило. Књижевност, 3-4, 1996. --- Речник Јунгових појмова и симбола, Београд: Завод за уџбенике, 2011. Frojd, S. Antropološki ogledi. (prir.) Ž. Trebješanin. Beograd: Prosveta, 2005. ЖАРКО ТРЕБЈЕШАНИН [811

ПРОЗА СВЕТЛАНЕ ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ Žarko Trebješanin The Characters, Their Creation Process and Their Function in Svetlana Velmar-Janković s Novels S u m m a r y This paper analyses some of the main characters of Svetlana Velmar-Janković s novels, those who inhabit her literary cosmos and have an important place and role within it. Those characters are diverse; some are historical figures, famous people, but there are unknown individuals as well; people of this world as well as superhuman, mythical characters. What they all have in common is that the writer builds them all carefully, using various literary devices (lucid descriptions of their behavior, voluntary and involuntary, idiosyncratic speech, confessions); they are all artistically successfully created, live and suggestive, and, finally, they have an important, even central role in the writer s vision of the world and human nature. Her characters, while solving eternal human problems of good and evil, love and hatred, loyalty and betrayal, personal and collective identity, light up and show the road through darkness with their archetypal destinies. Key words: Svetlana Velmar-Janković, creation, character, personality, transformation, human nature, literary vision Примљено 22. децембра 2013. Прихваћено за објављивање 3. фебруара 2014. 812]