НАУЧНИ И СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ

НАУЧНИ И СТРУЧНИ ЧЛАНЦИ Божо Бокан 796.01 Изворни научни члaнaк / Original scientific paper Примљeнo / Received 15/12/2004 Науке о физичкој култури - интердисциплинарни приступ - као нова ( стара ) парадигма 1 SCIENCES ON PHYSICAL CULTURE - INTERDISCIPLINARY APPROACH - AS NEW ( OLD ) PARADIGM Физичкa културa, Бeoгрaд, 57/58 (2003/2004) 1-4, стр. 1-18, граф. 9, лит. 52 ИМЕ СТРУКЕ ( ФИЗИЧКА КУЛТУРА ) / РОДНИ ПОЈАМ ( ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ ) / СТРУКТУРА НАУКА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ: ЈЕЗГРО НАУКА, ИНТЕРДИСЦИПЛИНЕ, УЖЕСТРУЧНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ) У раду се покушава логички, онтолошки, епистемолошки и методолошки афирмисати нова ( стара ) парадигма о физичкој култури као стручној и друштвеној делатности и њој одговарајућој научној дисциплини. За одређење науке/а о физичкој култури нужна су три елемента: Име (назив струке), Родни појам (genus proximum) и Структура науке. Име (назив струке) је ФИЗИЧКА КУЛТУРА, ( Физичка - природна датост кретања; култура - сврховита људска активност). Родни појам (genus proximum) физичке културе је физичка АКТивност, а њена differentia specifica одређена је циљем-добрима које жели да оствари на људски организам (развојним аспектима у физичком васпитању; максималним постигнућима у спорту; оптималним аспектима у рекреацији). Због тога што је структурално гради више наука, она се увек изражава у множини (plural-u) НАУКЕ О физичкој култури. Због тога што у изучавању сврховите људске активности користимо различите научне дисциплине, науке у нашој области су ИНТЕР- ДИСЦИПЛИНАРНЕ. Структуру Наука о физичкој култури чине три групе научних дисциплина: а) ЈЕЗГРО НАУКА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ; б) ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ; в) УЖЕСТРУЧНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ. Fizička kultura, Beograd, 57/58 (2003/2004) 1-4, p. 1-18, graph. 9, ref. 52 NAME OF PROFESSION ( PHYSICAL CULTURE ) / NATIVE IDEA ( PHYSICAL ACTIVITY ) / STRUCTURE OF SCIENCES ON PHYSICAL CULTURE: ESSENCE OF SCIENCES, INTERDISCIPLINARY, CLOSE PROFESSIONAL SCIENTIFIC FIELDS) There is an attempt in this paper to affirm a new ( old ) paradigm on physical culture as a professional and social activity and its corresponding scientific discipline in a logical, ontological, epistemological and methodological way. For defining science/sciences on physical culture, three elements are necessary: Name (term of profession), Native idea (genus proximum) and Structure of science. The name (term of the profession) is PHYSICAL CULTURE, ( Physical - natural ability of moving; culture - appropriate human activity). Native idea (genus proximum) of physical culture is physical ACTivity and its differentia specifica is determined by its aim welfares to be realized on human organism (developing aspects in physical education; maximum achievements in sport; optimum aspects in recreation). Since it has structurally been established by several sciences, it is always said in plural SCIENCES ON physical culture. Sciences in our field are INTER-DISCIPLINARY, because different scientific disciplines have been used in studying appropriate human activity. Structure of Sciences on physical culture consists of three groups of scientific disciplines: a) ESSENCE OF SCIENCES ON PHYSICAL CULTURE; b) INTERDISCIPLINARY SCIENTIFIC FIELDS; c) CLOSE PROFESSIONAL SCIENTIFIC FIELDS. 1. УВОД Питање одређења, дефинисања и конституисања науке уопште, o посебно Науке/а о физичкој култури је чисто академско питање, којим се, пре свега, баве специјалисти филозофске ( филозофија науке ), теоријске и методолошке оријентације. Посматрано у онтолошкој равни, свака наука, па и наука/е о физичкој култури, развијају се по мери њихове властите, унутрашње дијалектике развоја. Унутрашња дијалектика развоја сваке науке, може се сагледати САМО кроз ИСТРАЖИВАЊА! Али, не било каква истраживања, већ кроз НАУЧНА ИСТРАЖИВАЊА уз присуство одговарајуће методологије (при чему се подразумева равноправан третман емпиријских и теоријских истраживања, тј. индуктивни и дедуктивни приступ у закључивању). Отуда се може извести став: ИСТРАЖИВАЊЕ = НАУКА! 1

Иако је НАУКА једна од форми друштвене свести, између других постојећих форми (као што су још и: МОРАЛ, РЕЛИГИЈА, УМЕТНОСТ и ФИЛОЗОФИЈА), она се ипак не развија по мери колективних друштвених акција, већ по мери индивидуалног научног ангажмана. У крајњем збиру појединачни ангажмани чине суму ангажмана који доприносе расту "критичне масе информација"(изузетак су фундаментална истраживања колективног карактера). Критична маса информација временом израста у НАУКУ тј. СИСТЕМ НАУЧНИХ ЗНАЊА о одређеној дисциплини (у овом случају о физичкој култури). Речено Фромовски 2, ЧИТАВ ЖИВОТ НАУКЕ НИЈЕ НИШТА ДРУГО ДО ПРОЦЕС РАЂАЊА САМЕ СЕБЕ КРОЗ ИСТРАЖИВАЊА! Ако је даље, по дефиницији: "НАУКА - скуп систематизованих сазнања, која обухватају како чињенице тако и општија сазнања, различитог нивоа општости, почев од општих ставова и закона, преко хипотеза, до теорија и система"3, или НАУКОМ се обично назива сређено, систематизовано и провјерено сазнање о нечему, постигнуто методичним, пажљивим, савјесним истраживањем и разматрањем ; ИСТРАЖИВАЊЕ подразумева систематско трагање за чињеницама из којих се могу извући извјесни научни принципи и законитости 4 Према томе, произилази: НАУКУ чине резултати, закони до којих се долази путем ИСТРАЖИВАЊА! Зато сматрам да је оправданије говорити о "Правцима развоја научних истраживања у физичкој култури", која апостериорно утичу на Правце развоја наука о физичкој култури, или Дефинисању науке/а о физичкој култури у систему научних области. Ако се, и поред наведених напомена, треба одредити према Наукама о физичкој култури у систему научних области, или Правцима развоја науке у физичкој култури, онда је недвосмислено да ће и науке о/у физичкој култури имати две основне тенденције које ће се међусобно и даље преплитати, а то су: 2 1) Тенденција ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ научних знања (рашчлањавања и специјализације знања), што је већ до сада довело до развоја великог броја парцијалних дисциплина у физичкој култури (по неким подацима око 100 различитих наставно-научних дисциплина на кадровским школама физичке културе широм света). У историјском развоју, наука о физичкој култури је у својим првим развојним фазама имала доминацију интердисциплинарних научних области (које су се представљале и наметале као фундаменталне науке у физичкој култури). Тако смо имали једностране тенденције у виду: "биологизације", "педагогизације", "психологизације", "социологизације", итд. У каснијим фазама развоја науке о физичкој култури дошло је до буђења свести о потреби развоја сопствене науке и диференцирања великог броја парцијалних наставно-научних дисциплина у физичкој култури. Али, при том не смемо минимизирати значај интердисципли-нарних наука у даљем процесу развоја специјализованих знања из физичке културе. 2) Тенденција ИНТЕГРАЦИЈЕ научних знања (уопштавање и обједињавање), која је заправо као одупирање процесима диференцијације и убрзаног прилива нових информација (великог броја стручних и научних радова, покретљивости информација, појаве моћних комуниколошких средстава - компјутера и интернета, итд.) - почела да интегрише научна знања у одређене логичне целине. У том контексту најпре се почињу развијати ТЕОРИЈЕ СРЕДЊЕГ ОБИМА (теорија физичког васпитања, теорија спорта и теорија рекреације). Та тенденција интеграције научних знања траје интензивно последњих 20-30-ак година, и своје обрисе добија и у теорији, науци и пракси појединих ентитета физичке културе (физичко васпитање, спорт и рекреација). Та тенденција ће бити настављена на оним факултетима који у оквиру додипломских и последипломских студија развијају посебне смерове: за физичко васпитање и за спорт. Хтели не хтели, сви делатници на факултетима сличне оријентације, као и изван њега, ићи

ће на продубљено изучавање научних аспеката посебно интегрисаних теорија средњег обима, а у ближој будућности и појединачних гранских дисциплина физичке културе. То ће с једне стране бити добро, али с друге стране ће бити ограничавајућа околност за ИНТЕГРАТИВНОСТ ОПШТЕ- ТЕОРИЈСКОГ И ФИЛОЗОФСКОГ ОБЈЕДИЊАВАЊА ЗАЈЕДНИЧКИХ КАРАКТЕРИСТИКА КОЈЕ ЧИНЕ БИЋЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ (онтологија, гносеологија и аксиологија). У тој парадоксалној фази двовалентних процеса, у коме се налазимо у садашњем тренутку развоја наука о физичкој култури, уз процесе тенденција ИНТЕГРАЦИЈЕ имамо паралелне процесе ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ. Очигледан пример су недовршени процеси теоријских интеграција теорија средњег обима и парцијалних гранских теорија физичке културе, а тврдоглава настојања ка даљим диференцијацијама. Посебан проблем је непостојање општег, глобалног, ФИЛОЗОФСКОГ ПОИМАЊА физичке културе (физичке активности, спорта, кинезиологије) 5. Без тог интегративног фактора, као везивног ткива, онтолошких структура физичке културе, неће бити могућа даља фаза развоја науке/а о физичкој култури. Колико ћемо се налазити у тој развојној фази, то зависи само од нас, али као што сам рекао на почетку, то не зависи од колективних друштвених акција, већ од суштинских појединачних продора на том плану (квантитет и квалитет истраживачких радова), који у сумарном поступку интеграција појединачних научних доприноса чине ЈАКУ ЦЕЛИНУ- НАУКУ/Е О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ. 2. ДЕФИНИСАЊЕ (ОДРЕЂИВАЊЕ, КОНСТИТУИСАЊЕ) НАУКЕ/А О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ Иако је у уводном делу речено да је било коју науку немогуће дефинисати а priori, тј. независно од искуства (истраживачког), ипак, за расправу на ову тему је нужно истаћи три елемента без којих је немогуће расправљати о науци о нашој струци 6 : Име (назив струке), Родни појам и Структура науке (Слика 1). Сходно том постулату, по наведеном редоследу, приступиће се излагању наведене материје. 2.1. Име (назив) наше струке Отварати било коју терминолошку дилему у нашој струци је стваралачки исправно и продуктивно, јер је терминолошких дилема у нашој струци много. Исходиште, пак, свих терминолошких расправа, јесте појмовно, терминолошко и епистемолошко одређење НАШЕ СТРУКЕ, као услов без кога је немогућа свака друга расправа о терминологији, струци и науци. 3

Како се назива наша струка и да ли поседујемо ЈЕЗИК и НАУКУ СТРУКЕ? Шта је ПРЕДМЕТ ИЗУЧАВАЊА наше струке и да ли поседујемо развијену МЕТОДОЛОГИЈУ СТРУКЕ? Да ли имамо одговарајући СТРУЧНИ КАДАР и ИНСТИТУЦИЈЕ које могу да изграђују и развијају ТЕОРИЈУ И НАУКУ СТРУКЕ? Одговор на постављена питања није једноставан. Њиме су се бавиле генерације пре нас, бавимо се ми данас, а по свему судећи бавиће се и генерације које долазе иза нас (Слика 2.) Историјски посматрано, у раној фази развоја наше струке, нисмо били оптерећени овим питањима, бавили смо се ТЕЛЕСНИМ ВЕЖБАЊЕМ. Трансфери култура променили су назив струке у ФИЗИЧКУ КУЛТУРУ, у њеном крилу смо и даље расли и развијали се телесним вежбањем, као видом културе. Ново време донело је развој једног дела физичке културе, оног такмичарског, врхунског стваралаштва у ПОКРЕТУ- СПОРТА. Одмах се поставило питање, може ли то бити НОВА КУЛТУРА у приступу телесном вежбању, тзв. СПОРТСКА КУЛТУРА? Паралелно са овим процесима развоја струке или ДЕЛАТНОСТИ, развијала су се стручна и научна сазнања, па се све више наметало питање КОНСТИТУИСАЊА СТРУКЕ (ДЕЛАТНОСТИ) и из ње исходеће НАУКЕ. Између 1960-1970.година, када је струка доживела свој почетни праксеолошки ниво развоја (неки би рекли спекулативни период развоја!), појавила се реална потреба за научним утемељењем струке. Тако је први Милош Мраковић (1967), дефинисао КИНЕЗИОЛОГИЈУ као самосвојну знаност у нашој струци. У каснијим радовима, нарочито у коауторству са Костом 4

Момировићем (1984), у сусрет Другом Конгресу педагога физичке културе у Загребу, КИНЕЗИОЛОГИЈА је дефинисана као систем знаности. Други аутори на нашем и иностраном простору су имали другачије погледе на науку о/у нашој струци, па можемо рећи да се појавио већи број идеја за назив и наше струке и њено научно утемељење (навешћемо само неке) - (Слика 2): 1. Физичка култура и Наука у/о физичкој култури. 2. Физичка активност и Наука о физичкој активности. 3. Физичко васпитање и Наука о физичком васпитању. 4. Физичка култура и у оквиру ње самосвојна наука о кретању ( кинезиологија ). 5. Спорт и Наука о спорту. 6. Хумана кинетика и Наука хумане кинетике. 7. Хумана локомоција и Наука хумане локомоције. 8. Психокинетика и Наука о човековом кретању. 9. Кинантропологија. 10. Антропокинетика. 11. Антропомоторика. 12. Хомомоторологија, итд. Поред обиља идеја за именовање наше струке и науке (код нас и у свету), најчешће су се у стручној комуникацији и практичној делатности примењивали следећи термини (Слика 3): 1. ФИЗИЧКА КУЛТУРА - НАУКЕ О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ. 2. ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ - НАУКЕ О ФИЗИЧКОЈ АКТИВНОСТИ. 3. КРЕТАЊЕ - НАУКА О КРЕТАЊУ ( кинезиологија ). 4. ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ И СПОРТ - НАУКЕ О ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ И СПОРТУ. 5. СПОРТ - НАУКЕ О СПОРТУ Заступници идеје ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ и њој одговарајуће НАУКЕ О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ били су: Полич,Б., Лескошек,Ј., Стефановић,В.-Петровић,Д., Берковић,Л.- Благајац,М., Матић,М., Живановић,Н., Матвеев,Л.П., Пономарјов,Н.И., Стољаров,В.И., Ходан,Б., Кравчик,Ј., и други. Заступници изучавања ХУМАНЕ ФИЗИЧКЕ АКТИВНОСТИ и њој одговарајуће НАУКЕ О ФИЗИЧКОЈ АКТИВНОСТИ (Science of Physical Activity) је већи број америчких аутора, а међу њима су водећи Jerry R. Thomas и Jack K. Nelson. У њиховом репрезентативном делу Research 5

Methods in Physical Activity 7, по коме се изучавају на последипломским студијама истраживачке методе о физичкој активности на преко 100 факултета широм света, у другом издању у Уводу наглашавају (у оригиналу): We intend the term "physical activity" to encompass exercise science, sport science, and physical education to be certain that the discipline dealing with the study of human movement and the profession frequently associated with it are reflected. Some would prefer other terms, such as "kinesiology". We intend the contents of this book to apply conceptually to any aspect of the study of physical activity, whether in the context of exercise, sports, physical education instruction, industry, and so on 8, што би у преводу значило: Ми намеравамо да термин физичка активност обухвати НАУКУ О ВЕЖБАЊУ, НАУКУ О СПОРТУ и ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ да би смо били сигурни да се дисциплина, која се бави ПРОУЧАВАЊЕМ ЉУДСКОГ ПОКРЕТА и професија често повезана са тим, рефлектују (у том термину?) Неки би више волели друге термине, као што је кинезиологија. Ми имамо намеру да се садржаји ове књиге примењују концептуално на ма који аспект проучавања физичке активности, било да је у контексту вежбања, спортова, обуке физичког васпитања, рекреације (industry), и тако даље. Већ успешан текст о истраживачким методама о физичкој активности поменутих аутора Jerry R. Thomas и Jack K. Nelson (Издањa 1, 2, 3), четврто издање (2001) 9, по мишљењу аутора покрива ширу разноликост дисциплина, укључујући: - Науку о вежбању (Exercise science), - Кинезилогију (Kinesiology), - Проучавања покрета (Movement studies), - Физичко васпитање (Physical education), - Спортску науку (Sport science) и - Проучавања спорта (Sport studies). По мишљењу ових аутора, може се запазити да је НАУКА О ФИЗИЧКОЈ АКТИВНОСТИ (Science of Physical Activity), у строго научном смислу један од најкомплекснијих назива за све оно што се изучава у нашој струци. 6 Заступници идеје СПОРТА и НАУКЕ О СПОРТУ били су: Полич,Б., Нишавић,М., Томић,Д., Кристан Силво, и један број аутора из западних земаља где је спорт синоним за физичку културу. Заступници идеје о потреби изучавања кретања и њој одговарајуће НАУКЕ О КРЕТАЊУ ( кинезиологије ) били су: Мраковић,М., Хорват,В., Момировић,К., Шугман,Р., Стрел,Ј., Малацко,Ј., Бала,Г., као и један број аутора са запада где је кинезиологија третирана као наука о кретању, мада има и оних аутора који кинезиологију третирају као биомеханику. Који од наведених термина и најчешће употребљаваних термина носе највећу количину ваљане варијансе за стручни консензус? Одмах треба констатовати да ни један термин (назив) није у потпуности, ни добар- ни лош, тј. да сваки од њих има и добрих и лоших страна. Али, по нивоу општости и обухватности, од наведених термина постоје термини веће општости и обухватности ( физичка култура и физичка активност ), и термини мање општости ( физичко васпитање, спорт и кретање ). 2.2. Родни појам (Genus proximum) Расправа о научним основама наше струке неминовно нас доводи до основног онтолошког питања шта је њен РОДНИ ПОЈАМ (genus proximum)? Било који од наведених термина да се користи (физичка култура,физичка активност, кинезиологија, физичко васпитање, спорт), родни појам (genus proximum) је увек и само физичка (људска) АКТивност. Постављајући у средиште наше струке у њено бивство - физичку АКТивност као људско ДЕЛОвање 10, физичка АКТивност се јавља као универзални појам једног и свега, цело које не може да се дели и које је без остатка, нешто без чега не може цела струка, и нешто што се налази у сваком појавном делу наше струке. Та основна монада, тај основни атом струке, та праоснова и прапочетак је нешто из чега настаје све остало, нешто без чега нема свега осталог. Бивство наше струке је физичка АКТивност као телеолошка категорија људског ДЕЛОвања!

У семантичком смислу одредница ФИЗИЧКО (природно, основано у природи, чулно, телесно), зато што је онтолошка основа целе наше струке (њен битак ), има најшире значење од свих осталих термина, па је она a priori у односу на све термине нижег реда, које су у односу на њу a posteriori. То што диференцира физичку активност (differentia specifica), је оно што је чини специфичном у непосредној људској праксиделатности, а та њена специфичност одређена је ЦИЉЕМ - ДОБРИМА КОЈЕ ЖЕЛИ ДА ОСТВАРИ НА ЉУДСКИ ОРГАНИЗАМ (развојним аспектима у васпитању; максималним постигнућима у спорту; оптималним аспектима у рекреацији). У неким граничним дисциплинама са медицином (кинезитерапија), уметношћу (балет), привредом (туристика) и математиким стваралаштвом (шах), физичка активност се јавља као диференција, али у другом подручју матичности (Слика 4). 7

2.3. Структура науке Зашто је у процесу конституисања науке неопходно говорити о њеној структури? Основни разлог је тај што свака наука поседује одређену структуру, унутрашњу одређеност. С друге стране, постоје различита схватања, о науци као јединственој дисциплини, и науци као скупу више дисциплина. Где је истина о науци, која по свом бићу покушава да дође до истине, као претпостављеног предмета сазнања и циља истраживања? Одговори на постављена питања су сложени, поготово када је реч о млађим научним дисциплинама (каква је физичка култура), које на свом путу конституисања морају да користе сазнања и методологију старијих научних дисциплина ( математика, медицина, биологија, физика, итд.). Проблеми око конституисања одређене научне дисциплине се умножавају, пре свега, због тога што се науке понекад деле на дедуктивне и индуктивне, или на рационалне и чињеничке. Где спадају истраживане појаве из простора хумане локомоције? Да ли само у простору индукције (што је била основна слабост тзв. кинезиолошког приступа у дефинисању наука у нашој струци), или и у простору дедукције (што је у досадашњем развоју наука у нашој струци, наш битни недостатак )? Истина је да појаве у нашој струци морамо истраживати и путем индуктивног, и путем дедуктивног закључивања. Ако се сагласимо са наведеним ставом који је познат у логици ( као филозофској дисциплини о облицима ваљане мисли и о методама спознаје ) 11, да постоје две основне методе закључивања и доказивања: индуктивна и дедуктивана 12, онда процес сазнања, па и процес конституисања наука у физичкој култури мора да тече у комплементарном допуњавању: од општег ка појединачном (дедукција) и од појединачног ка општем (индукција)- (Слика 5). Сходно наведеном општеприхваћеном ставу у логици, и процес конституисања наука о физичкој култури (условно речено : Пирамидална структура знања у процесу конституисања наука о физичкој култури ), мора да иде од општег, преко посебног, до појединачног и vice versa (Слика 5). 8

Зато расправу о СТРУКТУРНОМ ОДРЕЂЕЊУ И ФУНДИРАЊУ НАУКА О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ, треба отпочети логичким сазнањем да ФИЗИЧКУ КУЛТУРУ као струку (делатност) НЕ ОДРЕЂУЈЕ САМО ЈЕДНА (себиодговарајућа, тј. како су је назвали творци самосвојна ) НАУКА О КРЕТАЊУ ( кинезиологија ), већ више различитих и свом онтолошком (матичном) бићу одговарајућих наука: а) ЈЕЗГРО НАУКА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ (ESSENCE OF SCIENCE OF PHYSICAL CULTURE) 13 б) ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ в) УЖЕСТРУЧНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ а) ЈЕЗГРО НАУКА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ чине (Слика 6): 1. ФИЛОЗОФИЈА (ОПШТА ТЕОРИЈА) ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ 2. ТЕОРИЈЕ СРЕДЊЕГ ОБИМА: а)теорија ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА б)теорија СПОРТА в)теорија РЕКРЕАЦИЈЕ 3. ТЕОРИЈА МОТОРНЕ ДЕЛАТНОСТИ ( наука о кретању ) Ако се ЈЕЗГРУ НАУКА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ додају 9

б) ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНЕ НАУЧНЕ ОБЛАСТИ (Слика 7) које уобичајено делимо на: 4. БИОЛОШКО-МЕДИЦИНСКЕ НАУКЕ и 5. ДРУШТВЕНЕ (ХУМАНИСТИЧКЕ) НАУКЕ, и в) ПОЈЕДИНАЧНЕ (УЖЕСТРУЧНЕ) HАУЧНЕ ОБЛАСТИ (1-19) - (Слика 8) онда добијамо СТРУКТУРУ НАУКА О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ у оквиру које могу самостално и независно (у процесу диференцирања), да се развијају ТРИ ПОСЕБНЕ НАУЧНЕ ДИСЦИПЛИНЕ (Слика 9): 1. НАУКЕ О ФИЗИЧКОМ ВАСПИТАЊУ (А 1, А 2а, А 3, Б 4, Б 5, В 1-19 ). 2. НАУКЕ О СПОРТУ ( А 1, А 2б, А 3, Б 4, Б 5, В 1-19 ). 3. НАУКЕ О РЕКРЕАЦИЈИ ( А 1, А 2в, А 3, Б 4, Б 5, В 1-19 ). На основу консултоване литературе и дугогодишњег изучавања ове проблематике, може се закључити да је у садашњем тренутку развоја за СТРУКУ-ДЕЛАТНОСТ најбољи термин ФИЗИЧКА КУЛТУРА, а за научну дисциплину која изучава ту делатност НАУКЕ О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ. Оба ова термина треба унети у номенклатуру делатности и научних дисциплина при Министарству за науку и технологију Републике Србије. 10

11

3. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА ЈЕЗГРО НАУКЕ! 12 Зашто језгро науке, а не као што је један број аутора схватао, само једна наука и само себи-својна наука-кинезиологија? У тренутку настајања самосвојне науке ( кинезиологије ) на загребачком факултету физичке културе, лансиран је став проф.м.мраковића да ТЕОРИЈА НИЈЕ НАУКА : Једино је тзв.теорија ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ била опонент разних праваца, али пошто ТО НИЈЕ ЗНАНОСТ, није било ни запрека застрањивању 14 Каква неистина! Ако се теорија бави процесима анализе-синтезе, индукциједедукције, као својеврсним логичким процесима у фундирању научних истина о изучаваним појавама - што ради и наука, онда је нетачно да Теорија није и Наука тј., да Наука није и Теорија. У прилог ове тврдње наводи се став Б.Павловића, који каже: НАУКА увек поседује ТЕОРИЈУ онога што чини и готово увек ТЕОРИЈА ПРЕТХОДИ НАУЦИ и у методолошком и шире у филозофском и идеолошком виду 15 На основу наведеног цитата, може се са доста поузданости тврдити, да није било ТЕОРИЈЕ (макар она била инсуфицијентна), не би било ни НАУКЕ О КРЕТАЊУ тј. НАУКЕ/А О ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ.

Наведена мисао проф. М.Мраковића (који је узгред написао 1978.године скрипта под називом Основи физичке културе, што је својеврсна Теорија физичке културе ), била је неопходна творцима самосвојне науке, јер су тиме елиминисали ЈЕЗГРЕНИ ОСНОВ НАУКЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ - ЊЕНУ ТЕОРИЈУ, а како нису биле у то време развијене теорије средњег обима (о физичком васпитању, спорту и рекреацији), а још мање развијене теорије појединих ужестручних грана, био је отворен пут ка конституисању самосвојне знаности - кинезиологије. Поставља се питање, зашто се проф.м.мраковић одрекао властите Теорије (Основа) физичке културе? Многи знају одговор на то питање, јер је такав приступ био нужан да би се у Министарству науке лакше добијала средства за нову научну област- кинезиологију, која је у свом називу имала logos, a што је до тада оспоравано физичкој култури која то у свом називу није имала. Та свесна грешка у дефинисању НОВЕ НАУКЕ вратила се као бумеранг самој кинезиологији. Наиме, од првих дефиниција кинезиологије као: НАУКЕ о законитостима које регулирају максималну ефикасност људских покрета 16, па преко разрађених идеја о Основама теорије кинезиолошких система (Хорват,В., Мраковић,М.,1978.), где се више не говори о кинезиологији као о науци о покрету, већ о Кинезиолошким системима и специфичним стањима система којима се управља. Нове идеје и доградња кинезиологије, еволуирала је на Другом Конгресу ПФКЈ (Загреб,1984.), где се говори о СТРУКТУРИ кинезиологије, а 1987.године о СТРУКТУРИ КИНЕЗИЛОГИЈСКЕ ЗНАНОСТИ и у том контексту даје следећа дефиниција: КИНЕЗИОЛОГИЈА ЈЕ ЗНАНОСТ о законитостима које регулирају максималну ефикасност људских покрета и трансформацијским процесима под утицајем моторичких активности. Еволуиравши од КИНЕЗИОЛОГИЈЕ КАО НАУКЕ, до КИНЕЗИОЛОШКЕ ЗНАНОСТИ, па до СИСТЕМА (СТРУКТУРЕ) КИНЕЗИЛО- ГИЈСКЕ ЗНАНОСТИ, кинезиологија као самосвојна наука у физичкој култури показала је да БЕЗ СТРУКТУРЕ, тј. СИСТЕМА, тј. ЈЕЗГРА НАУЧНОГ, НИЈЕ МОГУЋЕ ГРАДИТИ НАУКУ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. У поступку дефинисања кинезиологије чињени су и други пропусти, што је својствено код сваке младе научне дисциплине. Али оно што се није смело догодити, то је био погрешан приступ у дефинисању интердисциплинарних научних области, којима се буквално одузимала матичност, па су многе матичне дисциплине (физиологија, психологија, социологија, итд.) прекрштаване у нове дисциплине ( кинезиолошка физиологија, кинезиолошка психологија, кинезиолошка социологија, итд.)!? С обзиром да су оне својом матичном супстанцом, својим стручним знањем и научном методологијом, као родним појмом (genus proximum), учествовале у објашњавању појава у процесу хумане моторне активности, у поступку именовања, морале су бити на првом месту ( физиолошка кинезиологија или Физиологија телесних напора ; психолошка кинезиологија психологија физичке активности, или психологија спорта ; социолошка кинезиологија, итд). У исправном поступку дефинисања наша струка је морала признати своју интердисциплинарност, чиме би онда у великој мери била доведена у питање њена самосвојност. Међутим, у поступку именовања наше струке и науке, ми не смемо бежати од истине, а истина је да је наука која се бави изучавањем људског хуманог кретања - ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНА, тј. да се служи сазнањима и методама различитих научних дисциплина. То сазнање не мора да буде и њен хендикеп, већ самосвестан процес у коме се уз коришћење интердисциплина, настоји све више развити њено матично језгро. Развојем матичног (специфичног) језгра наше науке, ми постављамо темеље нашој струци и науци, како год да је именујемо. А са тим темељима ми градимо суштину, при чему форма (именовање) постаје небитно. 13

4. ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЗА ФИЗИЧКУ КУЛТУРУ О придеву ФИЗИЧКА испред КУЛТУРА, мислим да су завршене све академске расправе на ту тему. Класичан концепт свих аутора који су оспоравали овај термин, био је дуалистички приступ човеку као располућеном бићу тела и духа. Тај критички приступ је превазиђен, јер се придев физички не сматра у строгом смислу одвојености тела и духа, већ у Аристотеловском тумачењу нечега што је ДАТО ОД ПРИРОДЕ, што је ОСНОВАНО У ПРИРОДИ, па је отуда јединствено и недељиво. Један од првих домаћих аутора из наше струке, који је на исправан начин сагледао значење термина физичка и култура, био је Полич, Б. (1967): Реч `ФИЗИЧКА` треба да нас подсећа на материјалну природу човека чије тело и његово кретање постају средство и објект својеврсне физичке активности, док нас реч `КУЛТУРА` упозорава на човека као друштвено и хумано биће које је субјект и сврха и циљ властитог стваралачког ангажовања у тој активности 17 Касније, и у радовима Јанка Лескошека (1971), у објашњењу основних појмова у физичкој култури, за придев физичко даје се следеће објашњење: Физичка (култура), физичко (васпитање) грч. Fizis-eos.=природа, природно својство, бит ствари или особе, урођени таленат, могућност својство биће. Физички у пијмовној вези са културом или васпитањем, према томе не значи само људско тело већ људско биће у целини 18 У психологији се појам физичко тумачи на следећи начин: (...) Начелно, физичко у психологији указује на природну датост човека или његове средине, обухватајући људско тело или било који други материјални супстрат (...) 19 Појам природа је кључни појам за грчку филозофију уопште, и посебно за једног од најпознатијих грчких филозофа Аристотела, који појам PHYSIS-a сагледава на следећи начин: 14 PHYSIS је настајање свих оних ствари које расту (...)PHYSIS је оно из чега као првог иманентног расте оно што расте (...)PHYSIS је оно одакле прво кретање у сваком поједином од природних бивствујућих започиње у њему као таквом (...)PHYSIS је суштаство оних ствари које у себи самима као такве имају почело кретања (...)PHYSIS је оно из чега као првог или јесте или настаје неко од природних бивствујућих (...)PHYSIS је суштаство природних бивствујућих (...)PHYSIS је почело кретања природних бивствујућих, које је у њима присутно некако или по можности или по усврховљењу 20 О проблему physis-a, али кроз основни филозофски тј. онтолошки проблем сагледавања бивствовања (Sein), Узелац,М.(1998) истиче: Шта су рани грчки мислиоци мислили кад су (и ако су) говорили бивстовање (Sein)? У сваком случају, за њих је бивствовање било исто што и physis. Изворно овај израз не означава природу у смислу збира материјалних ствари (као што то значи касније), већ значи целину бивствујућег уопште, бивствујуће као такво у целини. Како се бивствовање као physis може изворно разумети? Оно означава оно што произниче (што израста), оно што се раскрива, оно што ступа у појављивање, оно што у себи стоји и пребива, дакле, то је неко проистичуће-трајуће владање 21. О термину КУЛТУРА ваља потражити помоћ и подршку социолога и културолога. У старијим издањима Социологије, наводи се да су ОБЛИЦИ ДРУШТВЕНЕ СВЕСТИ: религија, морал, филозофија, наука и уметност. 22 У новијим социолошким схватањима, КУЛТУРА се узима као друга реч за облике друштвене свести, тј. морал, религија, филозофија, наука и уметност јесу САДРЖАЈИ КУЛТУРЕ и КУЛТУРНИ ОБРАСЦИ ПОНАШАЊА: У друштвеним наукама појам културе се схвата веома различито. Неки теоретичари сматрају да појам културе значи целикупни животни процес људи у најширем социолошко-антрополошком значењу. За друге је, реч култура прецизнији и адекватнији израз, којим се може боље означити сва она разноврсна

људска активност у друштву у коју спадају наука, уметност, филозофија итд., поред материјалне производње која припада области материјалне културе 23 Након разматрања 257 различитих дефиниција културе (које су регистровали амерички аутори Kreber и Kluckhon) и разврставања по типу основних врста, Илић,М.(1983) је извео интегралну дефиницију која гласи: КУЛТУРА је скуп свих оних процеса, промена и творевина које су настале као последица материјалне и духовне интервенције људског друштва (у природи, друштву и мишљењу), а основни смисао културе састоји се у томе да олакша одржање, продужење и напредак људског друштва. 24 Расправи на тему Физичка култура и њено значење, треба додати мишљење Bohuslava Hodaňа, једног од актуелних и несумњивих ауторитета у Европи у овој области у данашње време, који каже: Постоје све веће и веће противуречности између онога што је свако у стању да уради (да се забави и побољша уз помоћ кретања) и онога што само неко може да уради (максимално постигнуће). Значи термини спорт, рекреација, физичко васпитање изражавају одређене специфичне активности различите једна од друге, односно специфичне субсистеме (...) Ови и други проблеми се не јављају када узмемо у обзир термин физичка култура. Овај термин с друге стране изражава далеко општије релације и заузима широк простор без прожимања различитих нивоа... Садашње стање терминологије изражава пре њен елементарни него интенционални развој. Он је такође израз традициолалног преузимања неког термина без одговарајућег разумевања његовог садржаја (...) Како је могуће објаснити реченицу да је термин физичка култура неупотребљив зато што је он својствен социјалистичком политичком систему (Renson, 1990) и други (...) Није важно одакле неки термин или било шта друго потиче, већ је вредност тог феномена много важнија 25 На једном скорашњем скупу у Словенији (Љубљана, 19-21.11.2003), који је био посвећен Филозофији спорта, Bohuslav Hоdаň још одлучније брани термин Физичка култура следећим чињеницама: Није истина да је термин Физичка култура типично социјалистички термин, који има своје корене у Совјетском Савезу (Renson, 1990). Као супротност овој изјави познато је да је овај термин био коришћен у енглеској литератури при крају 19. века (Kirk, 1999) и у Немачкој литератури почетком 20. века (Ridl, 1996). У данашње време он се не користи често искоришћен је у земљама Централне и Источне Европе и понекад у Финској, Француској, итд. Али, његово коришћење теоретски је оправдано. Ова оправданост резултира из систематског решења проблема (као супротстављање несистематичном, утилитарном), што је типично за европску науку. Термин Физичка култура резултира из разумевања културе уопште као и из некартезијанског разумевања тела. Дакле, овај термин је резултат социо-културне и филозофске анализе. Он изражава само специфичан систем (као друштвени субсистем), који креира своје сопствене тачно дефинисане субсистеме. Као супротност овој чињеници други термини (као што су: физичко васпитање, спортови, итд.) изражавају не само систем већ и активности. Веома је значајно за разумевање захваљујући томе термин Физичка култура је једнострано вреднован, док су остали термини вишестрано вредовани. Овај термин је повезан такође са оријентацијом физичког вежбања према људском бићу и са њиховим хуманистичким тенденцијама. Природно, у вези са разумевањем овог термина ми смо такође креирали Филозофију физичке културе 26. Пошто је ФИЗИЧКА АКТИВНОСТ И ЊОМ СТВОРЕНА ДОБРА 27, заједнички супстрат у бићу физичке културе, коју чине физичко васпитање, спорт и рекреација, а ФИЗИЧКА КУЛТУРА ЈЕСТЕ САСТАВНИ ДЕО ОПШТЕ КУЛТУРЕ, најпогоднији и најобухватнији термин за дефинисање НАШЕ СТРУКЕ (делатности) је термин ФИЗИЧКА КУЛТУРА. Наведени теоријски аспект у поимању ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ има значајну ПРАКСЕОЛОШКО-ХУМАНИСТИЧКУ И СТРУЧНУ ДИМЕНЗИЈУ, ЈЕР НУДИ РАВНОПРАВАН РАЗВОЈНИ ТРЕТМАН свим ентитетима физичке културе. То није случај ни са једним другим термином за нашу струку, јер сва наведена једносмерна терминолошка тумачења воде у мајоризацију над осталим ентитетима физичке културе. 15

5. ЗАКЉУЧАК 1. Због ИНТЕГРАТИВНИХ ПРОЦЕСА НАУЧНИХ ЗНАЊА у којима се ЈОШ УВЕК НАЛАЗИ НАША СТРУКА КАО МЛАДА НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА, она је ИНТЕГРАЛНО (широко) дефинисана као Науке о ФИЗИЧКОЈ КУЛТУРИ. Физичка је зато што је то за сада једини израз који најшире одређује природну датост кретања, а култура је зато што је у процесу сврховите ЉУДСКЕ АКТИВНОСТИ (делатности) то њен једино могући социолошки (културни) облик испољавања и егзистирања. 2. Родни појам (genus proximum) физичке културе је физичка АКТивност, а њена специфичност (differentia specifica) одређена је ЦИЉЕМ - ДОБРИМА КОЈЕ ЖЕЛИ ДА ОСТВАРИ НА ЉУДСКИ ОРГАНИЗАМ (развојним аспектима у васпитању; максималним постигнућима у спорту; оптималним аспектима у рекреацији). 3. Због тога што је структурално гради више наука, она се увек изражава у МНОЖИНИ (plural) - НАУКЕ О физичкој култури 4. Због тога што у изучавању сврховите људске активности користимо различите научне дисциплине, науке у нашој области су ИНТЕР-ДИСЦИПЛИНАРНЕ (мултидисциплинарне; крос-дисциплинарне). ЛИТЕРАТУРА /1/ Бенсон, М. (1980): СРПСКОХРВАТСКО- ЕНГЛЕСКИ РЕЧНИК. Просвета, Београд. /2/ Берберовић, Ј. (1990): ФИЛОЗОФИЈА И СВИЈЕТ НАУКЕ (Огледи из савремене филозофије науке)., Свјетлост, Сарајево. /3/ Берковић, Л., Благајац, М., Раич, А., Коковић, Д. (1986): ДРУШТВЕНО-ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. ФФК, Нови Сад. /4/ Берковић, Л. (1989): ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. ФФК, Нови Сад. /5/ Бокан, Б. (1994): ФИЗИЧКА КУЛТУРА И/ИЛИ СПОРТ - ФИЗИЧКО ВАСПИТАЊЕ И/ИЛИ СПОРТСКО ВАСПИТАЊЕ. Годишњак, ФФК, Београд, бр.6, стр.27-39. /6/ Бокан, Б. (1995): 15 ТЕЗА О ОДНОСУ ФИЗИЧКОГ И СПОРТСКОГ ВАСПИТАЊА. Физичка култура, Подгорица, бр.1-2, стр.209-218. /7/ Bokan, B. (1997): NEW SUPPLEMENTS TO THE BIOGRAPHY OF SCIENCE OF PHYSICAL CULTURE. Facta Universitatis, University of Niš, N/4, pp.15-21. /8/ Гадамер, Х.Г. (1978): ИСТИНА И МЕТОДА (Основи филозофске херменеутике). Веселин Маслеша, Сарајево. /9/ Живановић, Н. (1990): ПРИЛОГ ЕПИСТЕМО- ЛОГИЈИ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. Ниш. /10/ Живановић, Н. (1993): ПРАВЦИ И ПРОМЕНЕ. Годишњак, ФФК, Београд, бр.5, стр.115-120. /11/ Зајечарановић, Г. (1974): ОСНОВИ МЕТОДОЛОГИЈЕ НАУКА. Институт за политичке студије Факултета политичких наука, Београд. /12/ Илић, М. (1983): СОЦИОЛОГИЈА КУЛТУРЕ И УМЕТНОСТИ. Научна књига, Београд. 16 /13/ Иванић, С. (1993): НЕПРИХВАТЉИВИ ПОЈМОВИ ЗА НАШУ СТРУКУ И НАУКУ. Годишњак, ФФК, Београд, бр.5, стр.121-124. /14/ Кристан, С. (1987): ЈОШ ЈЕДАН ПОДСТИЦАЈ ЗА ТЕРМИНОЛОШКО РАШЧИШЋАВАЊЕ. Физичка култура, Београд, бр.4, стр. 292-295. /15/ Кун, Т. (1974): СТРУКТУРА НАУЧНИХ РЕВОЛУЦИЈА. Нолит, Београд. /16/ Лакатош, И., Масгрејев, А. (2003): КРИТИКА И РАСТ САЗНАЊА. ПЛАТΩ, Београд. /17/ Лумпкин, А. (1987): САВРЕМЕНЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ У ФИЗИЧКОМ ОБРАЗОВАЊУ. Физичка култура, Београд, бр.3, стр.211-216. /18/ Матић, М. (1984): КОНГРЕС НАШ НЕОПХОДНИ ДРУГИ: ЗНАЧАЈАН СТЕПЕН ЗРЕЊА. Физичка култура, Београд, бр.4, стр. 241-247. /19/ Матић, М. (1992): ОПШТА ТЕОРИЈА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. ФФК, Београд. /20/ Матић, М. (1993): ПРИБИРАЊЕ ПРЕД ПИТАЊЕМ О ПРОМЕНАМА У ФИЗИЧКОЈКУЛТУРИ. Годишњак, ФФК, Београд, бр.5, стр.83-89. /21/ Матвеев, Л.П. (1983): ВВЕДЕНИЕ В ТЕОРИЮ ФИЗИЧЕСКОЙ КУЛЬТУРЫ. Фискультура и спорт, Москва. /22/ Марковић, Д. (1974): ОСНОВИ ОПШТЕ СОЦИОЛОГИЈЕ. Савремена администрација, Београд. /23/ Martens, L.F. (1982): WHY PHYSICAL EDUCATION SHOULD NOT BE PHYSICAL EDUCATION AND SPORT. CHAPER Journal. /24/ Милијић, Б. /приредила/ (1978): ОДНОСИ МЕЂУ УМЕТНОСТИМА-ТЕОРИЈСКА РАЗМАТРАЊА., Нолит, Београд.

/25/ Митровић, М., Трипковић, М., Коковић, Д. (1987): СОЦИОЛОГИЈА. Научна књига, Београд. /26/ Мраковић, М. (1978): ОСНОВЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ (скрипта). Загреб. /27/ Мраковић, М. (1984): ПОЛАЗИШТА У ДЕФИНИРАЊУ МЈЕРА УНАПРЕЂЕЊА ЗНАНСТВЕНОГ-СТРУЧНОГ РАДА У ПОДРУЧЈУ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. Физичка култура, Београд, бр.2, стр.91-93. /28/ Момировић, К. (1969): УТИЦАЈ НАУЧНЕ ЗАСНОВАНОСТИ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ НА ЊЕНУ ДРУШТВЕНУ ЗАСНОВАНОСТ, У КЊИЗИ: Теорија физичке културе. НИП Партизан, Београд. /29/ Нишавић, М. (1969): СКИЦА КОНЦЕПЦИЈЕ ФУНКЦИЈА И СИСТЕМА ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА. Физичка култура, Београд, бр.3-4, стр.67-77. /30/ Павловић, Б. (1973): РАСПРАВА О ФИЛОЗОФСКИМ ОСНОВАМА НАУКЕ. Нолит, Београд. /31/ Петровић, Г. (1998): ЛОГИКА. Двадесет и шесто издање, Дневник -Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства -Београд. /32/ Полич, Б. (1967): ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. Београд. /33/ Полич, Б. (1976): ХУМАНИЗАЦИЈА ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ. Београд. /34/ Полич, Б. (1983): СПОРТСКО ВАСПИТАЊЕ У ШКОЛИ. Физичка култура, Београд, бр.2, стр.95-97. /35/ Пономарев, Н.И. (1974): СОЦИАЛЬНЫЕ ФУНКЦИИ ФИЗИЧЕСКОЙ КУЛЬТУРЫ И СПОРТА. Москва. /36/ Попер, К. (1973): ЛОГИКА НАУЧНОГ ОТКРИЋА. Нолит, Београд. /37/ Риз, В. (2004): РЕЧНИК ФИЛОЗОФИЈА И РЕЛИГИЈА (источна и западна мисао). Дерета, Београд. /38/ Ристић, Ж. (1995): О ИСТРАЖИВАЊУ МЕТОДУ И ЗНАЊУ. Институт за педагошка истраживања, Београд. /39/ Сесардић, Н./уредник/ (1978): ФИЛОЗОФИЈА НАУКЕ. Нолит, Београд. /40/ Столяров, В. И. (1985): К ВОПРОСУ О ТЕОРИИ ФИЗИЧЕСКОЙ КУЛЬТУРЫ. Теория и практика физической культуры, Москва, Но-2. /41/ Thomas, R. J., Nelson, K, J. (1990): RESEARCH METHODS IN PHYSICAL ACTIVITY. Second Edition, Human Kinetics Books, Champaign, Illinois. /42/ Thomas, R. J., Nelson, K, J. (2001): RESEARCH METHODS IN PHYSICAL ACTIVITY. Fourth Edition, Human Kinetics Books, Champaign, Illinois. /43/ Tомић, Д. (1993): ЗА НАЗИВ ФИЗИЧКА КУЛТУРА ИЛИ ПРОТИВ ЊЕГА. Физичка култура, Београд, бр.4, стр.233. /44/ Узелац, М. (1998): УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ I (METAPHYSICA GENERALIS). Виша школа за образовање васпитача, Вршац. /45/ Feyerabend, P. (1987): ПРОТИВ МЕТОДЕ (скица једне анархистичке теорије спознаје). Веселин Маслеша, Сарајево. /46/ Фром, Е. (1963): ЗДРАВО ДРУШТВО. Рад, Београд. /47/ Hodaň, B. (2001): PHYSICAL CULTURE AS A COMPONENT OF CULTURE. Nakladatelství HANEX, Olomouc, Czech Republic. /48/ Hodaň, B. (2003): WHY WE PREFER THE TERM PHYSICAL CULTURE? (Зашто више волим термин Физичка Култура?). Конгрес Филозофија спорта, Љубљана, 19-21.11.2003. /Зборник радова у штампи/. /49/ Horák, S. (1997): PHILOSOPHY OF PHYSICAL CULTURE. Olomouc, Czech Republic. /50/ Хорват, В. (1984): РАЗВОЈ И СТРУКТУРА КИНЕЗИОЛОГИЈЕ. Физичка култура, Београд, бр.3, стр. 167-170. /51/ Шијаковић, Б. (1991): MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE (огледање у предсократовској онтологији и психологији ). Универзитетска ријеч -Никшић, Филозофско друштво Србије- Београд. /52/ Шушњић, Ђ. (1999): МЕТОДОЛОГИЈА (Критика науке). Чигоја штампа,београд. ФУСНОТЕ 1 2 Текст је припремљен и изложен као прилог расправи за Научни скуп Наука о физичкој култури у систему научних области (Нови Сад, 08.12.2004.). Фром, Е. (1963): Здраво друштво, Рад, Београд, стр.49. ( Читав живот појединца није ништа друго до процес рађања самог себе ) 3 4 Зајечарановић,Г. (1974): Основи методологије наука, Институт за политичке студије Факултета политичких наука, Београд, стр.219. Живковић,М.(1975) Увод у методологију научног истраживања-цитирано према: Финци,Ж., Финци,Л., Финци,Р. (1992): Магистериј и докторска дисертација, Свјетлост, Сарајево, стр.63. 17

5 6 7 8 9 10 11 12 13 Јошт,Б., Хоста, М. (2003): Philosophy of sport a bridge between empiry and sport science / Филозофија спорта-мост између праксе и спортске науке /, Конгрес Филозофија спорта, Љубљана, 19-21.11.2003. /Зборник радова у штампи/ Пошто сам на расправи и на Наставнонаучном већу ФСФВ у Београду, која је претходила одласку у Нови Сад (02.12.2004), и на научном скупу у Новом Саду (08.12.2004), користио припремљени материјал у Power Point-u, дужан сам да интегрално интерпретирам слике које сам презентирао на оба скупа. Везивни материјал између слика је усмено излагање које сам интерпретирао на оба скупа. Thomas, R. J., Nelson, K, J. (1990) : Research Methods in Physical Activity, Second Edition, Human Kinetics Books, Champaign, Illinois. Thomas, R. J., Nelson, K, J. (1990) : Research Methods in Physical Activity, Second Edition, Human Kinetics Books, Champaign, Illinois, p. ix. /подв. Б.Б./ Thomas, R. J., Nelson, K, J. (2001) : Research Methods in Physical Activity, Fourth Edition, Human Kinetics Books, Champaign, Illinois. Матић, М. (1992): Општа теорија физичке културе, ФФК, Београд, стр.94. / Претходно `радикално` исписивање израза `активност` (наглашавање корена `АКТ` - лат. `Radix`: корен) било је начин да се истакне да је у физичкој култури централно стручно питање човеков(а) АКТ(ивност), његов(о) ЧИЊ(ење), његово ДЕЛО(вање), а не тек само неко физичко кретање / Петровић, Г. (19987): Логика, Двадесет и шесто издање, Дневник -Нови Сад и Завод за уџбенике и наставна средства -Београд, str.15. Ibid, p.149. Bokan,B. (1997): New supplements to the biography of science of physical culture, Facta Universitatis, University of Niš, N/4, pp.15-21. 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 Мраковић, М. (1984): Полазишта у дефинсању мјера унапређења знанственог-стручног рада у подручју физичке културе, Физичка култура, Београд, бр.2, стр.91. Павловић, Б. (1979): Расправа о филозофским основама науке, Нолит, Београд, стр.285. Момировић, К. (1969): Утицај научне заснованости физичке културе на њену друштвену заснованост, у књизи: Теорија физичке културе, НИП Партизан, Београд. Полич, Б. (1967): Хуманизација физичке културе, Београд, стр.15 и 16. Лескошек,Ј. (1971): Теорија физичке културе, НИПУ Партизан, Београд, стр.217. /подв. Б.Б./ Крстић, Д. (1988): Психолошки речник, ИРО Вук Караџић, Београд, стр.672. /подв.б.б./ Шијаковић, Б. (1991): MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE, Универзитетска ријеч -Никшић, Филозофско друштво Србије-Београд, стр.28-33. Узелац, М. (1998): Увод у филозофију I (metaphysica generalis), Виша школа за образовање васпитача, Вршац, стр.100. /подв. Б.Б./ Марковић, Д. (1974): Основи опште социологије, Савремена администрација, Београд, III издање. Митровић, M., Трипковић,М., Коковић,Д. (1987): Социологија, Научна књига, Београд, стр.243. Илић,М. (1983): Социологија културе и уметности, Научна књига, Београд, стр.13. Bohuslav Hodaň (2001): Physical culture as a component of culture, Nakladatelství HANEX, Olomouc, Czech Republic, p.p. 10, 11. Bohuslav Hodaň (2003): Why we prefer the term Physical Culture? (Зашто више волим термин Физичка Култура?), Конгрес Филозофија спорта, Љубњана, 19-21.11.2003. /Зборник радова у штампи/. Матић, М. (1992): Општа теорија физичке културе, ФФК, Београд. Проф. др Божо Бокан Факултет спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду Београд, Благоја Паровића 156 18