INFEKCIJE TELADI I JUNADI UZROKOVANE HERPESVIRUSIMA S. Lazić, T. Petrović, D. Bugarski, H. Šamanc* Uvod

Transcription

1

2 Bolesti goveda prouzrokovane virusima i bakterijama INFEKCIJE TELADI I JUNADI UZROKOVANE HERPESVIRUSIMA S. Lazić, T. Petrović, D. Bugarski, H. Šamanc* Uvod Tokom devedesetih godina dvadesetog veka načinjen je revolucionarni napredak u saznanjima o molekularno-biološkim karakteristikama mnogih virusa, a posebno o virusima iz familije Herpesviridae. Zahvaljujući razvoju biološko-medicinskih nauka kao i velikom tehničko-tehnološkom razvoju došlo se do značajnih saznanja o strukturi i građi virusa, a posebno o funkciji gena i njihovim produktima. Na taj način dat je veliki doprinos razumevanju etiopatogeneze virusnih infekcija, što je doprinelo razvoju dijagnostickih postupaka i imunoprofilaktičkih sredstava. Genom, strukturni proteini kao i antigenske determinante kod većine herpesvirusa sisara su danas poznati. Jedna od najmasovnijih familija virusa, uzročnika bolesti ne samo kod sisara, već i čitavog zivotinjskog sveta, jeste familija Herpesviridae. Virusi ove familije mogu da inficiraju ne samo ljude, životinje i ptice, već i insekte, ribe, reptile, amfibije, pa se može reći da su najčešći uzročnici oboljenja viaisne etiologije. Kod goveda infekcije herpesvirusima se danas smatraju najraširenijim infekcijama. Herpesvirusi koji mogu da inficiraju goveda su prema svojoj genskoj i antigenskoj strukturi, kao i prema karakteru oboljenja koja uzrokuju svrstani u vise tipova, odnosno suptipova. Prema sadašnjoj ITCV (International Committee on Taxonomy of Viruses) klasifikaciji goveda mogu biti inficirana sa pet tipova herpesvirusa i to: govedi herpesvirus tip 1 (BHV-1), sa svoja dva suptipa 1 i 2, govedi herpesvirus tip 2 (BHV-2), govedi herpesvirus tip 3 (BHV-3), govedi herpesvirus tip 4 (BHV-4) i govedi herpesvirus tip 5 (BHV-5). U tabeli 1 dat je prikaz tipova herpesvirusa i oboljenja goveda koja nastaju kao posledica njihove infekcije. Tabela 1. Prikaz tipova virusa familije Herpesviridae i uzrokovanih oboljenja kod goveda Tip virusa Subtip Oboljenje 1 Bolesti organa za disanje, keratokonjunktivitis i drugo BnV 1 2 Bolesti organa za reprodukciju i keratokonjunktivitis BHV-2 _ Mamilitis i bolesti kože BHV-3 - Maligna kataralna groznica (Coryza gangrenosa bovis) BHV-4 - Infekcija endometrijuma krava BHV-5 - Meningoencefalitis teladi Kao što se može videti goveda mogu da se inficiraju sa pet različitih tipova herpesvirusa, a retko se dešava da se goveče istovremeno inficira sa dva ili vise tipova ovih virusa. Medutkn, treba naglasiti da su infekcije herpesvirusom tipa 1 najčešće u današnjem govedarstu i da nanose najveće 235

3 Poremećaji zdravlja krava u puerperijumu i zdravstveni status teladi zdravstveno-ekonomske gubitke, dok su pojave infekcija ostalim tipovima herpesvirusa retke, a i kada se pojave ne nanose značajne gubitke. Cilj ovoga rada je da se u svetlu najnovijih naučnih saznanja opišu infekcije goveda uzrokovane herpesvirusima. Pošto je BHV-1, kao što je već rečeno, najčešći uzročnik vise različitih oboljenja goveda, posebno teladi i junadi, opisu karakteristika infekcija kojesu uzrokovane njimejedat poseban značaj. Pored toga etiogeneza infekcije ostalih herpesvirusa je slična kao i kod BHV-1, s tim što se infekcije različito manifestuju. Zbog toga je u radu dat kompletan opis BHV-1 infekcije, dok su oboljenja izazvana ostalim tipovima herpesvirusa opisana sa aspekta najznačajnijih kliničkih manifestacija. Infekcija goveđim herpesvirusom 1 (BHV-1) Etiologija Goveđi herpesvirus tip 1 (BHV-1) je clan subfamilije/upftafterpesv/vvnae, rod Varicellavirus [30]. Izolacija i karakterizacija BHV-1 jasno je pokazala da ovaj virus može da uzrokuje pojavu različitih oboljenja. Često se dešava da životinje ispoljavaju vise od jednog simptoma, posebno kada su u pitanju oboljenja respiratornog trakta. Međutim, retko se dešava da životinje u isto vreme obolevaju sa simptomima respiratornih i genitalnih infekcija. BHV-1 virion sadrži genom dvostruke DNKod 135 do 140 Kbp [23, 38]. Kao i drugi članovi subfamilije alphaherpesvirusa, genom BHV-1 kodira oko 70 proteina. Do danas je većina virusnih proteina identifikovana kao i kompletan genom [32]. Genom BHV-1 je tipičan za grupu D herpesvirusa. Podeljen je na jedinstveni dugačak segment (U L ), od oko 102 do 104 Kbp i jedinstveni kratak segment (Us) od oko Kbp na koje se oslanjaju region! preokrenutih ponovaka od oko 24 Kbp [23, 32, 38]. Genomska organizacija u U L i Us segmentu dozvoljava da se Us sekvenca preokrene u odnosu na U L sekvencu, što daje izgled dve izomerne forme genoma [11,23]. Na osnovu genske analize i osobina virusnih peptida, BHV-1 izolati su klasifikovani u suptipove: uzročnik infektivnog goveđeg rinotraheitisa (IBR) čini suptip 1, dok je uzročnik infektivnog pustuloznog vulvovaginitisa, odnosno balanopostitisa (IPV/IPB) predstavnik suptipa 2. Svi izolati BHV-1 su antigeno slični i zadržavaju svoju antigenost i posle visekratnih in vitro ili in vivo pasaža [14]. Virus poseduje lipidni omotač, koji je osetljiv na dezinficijense, ali je ipak prihvaćeno daje virus relativno stabilan u okolini. Može se preneti između životinja preko nosnog iscetka ili pljuvačke. U in vitro uslovima virus ostaje infektivan desetak dana na sobnoj temperaturi u medijumu za održavanje kulture ćelija. Virus se lako kultiviše na raznim primarnim i kontinuiranim kulturama ćelija. Epizootiologija Infekcija goveđim herpesvirusom 1 rasprostranjena je širom sveta. Goveda su glavni domaćini ovog virusa, dok drugi preživari, poput koza, jelena, bizona (Bubulus bubulus), afričkog bizona (Syncerus caffer) ili gnu govečeta su prijemčivi i mogu biti potencijalni rezervoar virusa [8,15,17, 25, 34,37]. Izbijanju oboljenja često prethodi uvođenje inficirane životinje u zapat. Širenje infekcije na životinje u susednim objektima farme se brzo dešava pošto je virus visoko kontagiozne prirode. Oboljenje obićno dostiže maksimum dve do tri nedelje od izbijanja, a prestaje za četiri do šest nedelja. Goveđi herpesvirus 1 može da prouzrokuje jako oboljenje goveda svih kategorija, ali najćešće kod životinja uzrasta 3-6 meseci. Ovo je verovatno zbog nestanka pasivno stečenog imunrteta, prenetog preko kolostruma, što povećava šansu širenja virusa i na starije životinje. Posle primarne infekcije i oporavka životinje, BHV-1, poput drugih herpesvirusa uspostav- Ija latentnu infekciju [10,26, 29]. Latentna infekcija se može uspostaviti i bez pojave kliničkih simptoma i to najćešće u ganglijama n. trigeminus-a. Najčešće se reaktivira uticajem različitih stresnih situacija ili upotrebom terapeutskih sredstava koji u sebi sadrže kortikosteroide [9, 28]. Većina životinja posle reaktivacije virusa ne ispoljava kliničke simptome, pa je nemoguće predvideti kada se oboljenje može pojavrti, ili koja je životinja odgovorna za pojavu oboljenja. Kada se virus reaktivira iz latentnog stanja, može se širiti aerosolom ili sekretima na druge životinja. Zahvaljujući svojoj stabilnosti virus se može preneti i mehanički preko pribora, kao što su kofe, nosne brunde i slično. Muve, takođe mogu, preneti virus mehanički [9]. Virus je izolovan iz krpelja 236

4 Bolesti goveda prouzrokovane virusima i bakterijama Omithodorus coriaceus [6]. Međutim, transmisija artropodama nije prihvaćen kao važan način širenja. Patogeneza i klinički simptomi Napredak koji je ostvaren u poslednjoj dekadi dvadesetog veka u oblasti motefcutanebb»- logije virusa i izučavanju odgovora domaćina na virusnu infekciju značajno je uvećao saznanjaoprttogenezi virusnog oboljenja i mogućnostima njegove kontrole. Kao što je već rečeno, ceo genom BHV-1 je sekvencioniran [11]. Poznavanje sekvenci je omogućilo da se stvore virus! mutanti, odnosno virus sa uklonjenim genima, što je dalo ogroman doprinos u izučavanju uloge specifičnih gena u patogenezi infekcije, kao i u indukciji zaštitnog imunog odgovora. Virus na mestu primarne infekcije uzrokuje lokalne lezije poput vezikula, koje kasnije prerastu u pustule i erozije, što obično zaceli za deset do četrnaest dana. Ulazna vrata virusa su sluznice respiratornog i/ili genitalnog trakta, pa je time uslovljena pojava i vrsta kliničkih simptoma infekcije. Respiratorne infekcije. Prirodno prenošenje se javlja direktnim kontaktom sa kapljicama koje sadrze virus. Broj virusnih čestica u mililitru nosnog sekreta kod obolelih jedinki može biti veći od 10 7 u periodu maksimalnog izlučivanja virusa [1,3]. Izlučivanje virusa je obično najizrazitije 3 do 6, a prestaje 12 do 14 dana posle infekcije [20]. Da bi nastala infekcija potrebno je da životinja primi najmanje 10 3 do 10 4 infektivnih virusnih partikuia, pa nije iznenađujuće što se virus brzo širi između životinja, koje se nalaze blizu jedna druge [31]. Mnogi faktori mogu uticati na jačinu respiratornog oboljenja, a posebno imunološki status i količina virusa kojoj su izložene životinje. Mnoge životinje inficirane BHV-1 su često inficirane i drugim virusima, poput goveđeg respiratoronog sincicijalnog virusa, virusa goveđe virusne dijareje, adenovirusa kao i bakterijama, pa je utvrđeno da BHV-1 igra ključnu ulogu u započinjanju i pogoršavanju sekundarne infekcije [2]. Na taj način, virusna i bakterijska mikroflora će značajno uticati na eventualni ishod oboljenja. Kod nekomplikovanih BHV-1 infekcija, virus ulazi u respiratorni trakt, umnožava se u epitelnim ćelijama gornjih partija respiratornog trakta i širi se u donji deo respiratornog trakta. Kao posledica replikacije virusa nastaje destrukcija epitelnih ćelija i narušavanje aktivnosi mukocilijarnog aparata. Pored uzrokovanja respiratorne infekcije, virus može uzrokovati i konjunktivitis. Dešava se kod nekih životinja da jedini vidljivi znak infekcije bude konjunktivitis. Da li je konjunktivitis nastao zbog infekcije respiratoronog trakta i posledičnog širenja na konjunktive nije još u potpunosti poznato [33]. Viremiju je teško detektovati. Ona se odvija jer se virus širi i na druge organe, uključujući i fetus što dovodi doabortusa [13,16, 27, 35, 37]. Ovo širenje je verovatno rezultat inficiranih monocita, koji nose virus u sve delove tela [12]. U slučaju novorođenih životinja, nivo maternalnog imuniteta će značajno uticati na intenzitet kliničkih simptoma i obim sistemskog širenja. Kod životinje koja ne poseduje pasivan imunitet, virus se širi na sva tkiva, uključujući jetru, gastrointestinalni trakt i usled komplikacija dolazi do uginuća [24]. Kod nekomplikovanih slučajeva BHV-1 infekcije, bez obzira na uzrast životinje, karakteristicni simptomi su povišena telesna temperatura (41-42 C), ubrzano disanje, različit nivo inapetence i povremen jak kašalj. Kod mlečnih krava, dodatni simptom je izrazit pad proizvodnje mleka. Pažljivom kliničkom opservacijom mogu se uočiti hiperemija i mala žarišta nekroze na sluzokozi nosne duplje. Intenzivna salivacija se javlja kod nekih grla, zbog disanja preko usta i nedostatka vazduha. Tok bolesti je varijabilan, jer sekundarne bakterijske infekcije značajno utiču na jačinu oboljenja i trajanje kliničkih simptoma. Ukoliko se auskultacijom grudnog koša čuju vlažni ronhi, tada se moraju uzeti u obzir i sekundarne infekcije bakterijama. Jačina i priroda nađenih lezija u respiratornom traktu varira zavisno od vremena pregleda i obima sekundarne infekcije. Lezije podrazumevaju nekrotični rinitis ili rinotraheitis, faringitis i laringotraheitis [13,37]. Kako oboljenje napreduje, javljaju se epitelijalne nekroze sa ćelijskim ostacima i eksudatom na površini sluzokože disajnih puteva kao i kongestija, edem, neutrofilna infiltracija i mononuklearna ćelijska akumulacija u lamini propriji i submukozi. Nazalni plakovi se vide golim okom i pretstavljaju srasle pustule i nekrotične epitelijalne ćelije koje otpadaju i ostavljaju erozije.

5 Poremećajl zdravlja krava u puerperijumu. i zdravstveni status teladi Posle infekcije BHV-1, postoji visoka verovatnoća kolonizacije respiratornog trakta bakterijama, posebno Mannheimia (Pasteurella) haemolitica, koje su često prisutne u predelu nazofarinksa [2]. Ova superinfekcija može značajno da poveća procenat mortaliteta. Virusom, indukovane lezije u mukozi gornjeg respiratoronog trakta rezultiraju promenama lokalne fiziološke sredine kao i u odbrani životinja od infekcije. Na taj način je omogućeno da se veliki broj bakterija veže na površinu oštećenih epitelijalnih ćelija i da se brzo umnožavaju [2]. Ovi faktori omogućavaju inhalaciju bakterija u niže partije respiratornog trakta. Mannheimia haemolytica produkuje leukotoksin, koji može da ubija leukocite Hi ometa destrukciju bakterija od strane leukocita [21, 22, 37]. Na taj način se razvija jača infekcija što ćesto rezultira pojavom serofibrinozne bronhopneumonije i pleuritisa. Bronhopneumonija se javlja primamo u ventralnim lobusima pluća i završnoj fazi se ispoljava jakim bronhijalnim tonom. Pleuritis se pojačava što se klinički ispoljava nalazom frikcija pri auskultaciji. Ukoliko hemioterapija nije uključena u ranom toku bolesti, patološki procesi se neće moći da zaustave i životinja obično uginjava od anoreksije i toksemije. Genitalna infekcija: Genitalna infekcija sa BHV-1 subtip 2 se javlja kod oba pola. Kod krava i junica akutni IPV se obično javlja za jedan do tri dana od parenja sa inficiranim bikom. Genitalna infekcija se manifestuje razvojem vezikula, pustula i erozija ili ulceracija na sluzokoži vulve i vagine. Prvi klinički simptomi kod ženskih jedinki su učestalo uriniranje, podizanje repa i slab vaginalni iscedak. Pregledom vulve obično se utvrđuje edem sa malim pustulama prečnika 1 do 2 mm. Kod nekomplikovanih slučajeva životinje se oporave za deset do četrnaest dana. Međutim, ukoliko se javi bakterijska infekcija, može se razviti metritis, praćen prolaznim sterilitetom sa gnojnim vaginalnim iscetkom od nekoliko nedelja. Oboljenje kod bikova je poznato kao infektivni pustularni balanopostitis (IBP). Kao kod krava period inkubacije je jedan do tri dana posle čega se pustule pojavljuju na površini mukpze penisa i prepucijuma. Promene na spoljašnjoj površini prepucijuma se retko zapažaju, mada je prepucijum otečen i uprljan iscetkom. U slučajevima daljeg razvoja oboljenja, bikovi zbog bola mogu da odbiju parenje. Sekundarna bakterijska infekcija dodatno pogoršava oboljenje. U takvim slučajevima može doći do pojave rana na penisu i prepucijumu, što će rezultirati adhezijom, anularnom konstrikcijom i distorzijom penisa, što sve zajedno može doživotno umanjiti sposobnost parenja bika. Primena veštačkog osemenjavanja ne eliminiše u potpunosti mogućnost širenja oboljenja, zato što seme skupljeno od supklinički obolelih bikova može da sadrži virus. Iztog razloga mnogi centri za veštačko osemenjavanje ne primaju seropozitivne životinje kao donore semena. Abortus!: Abortusi su posledica infekcije u stadu i mogu se javiti bez obzira na jačinu primamog sindroma, respiratornog ili genitalnog. Kod nekih inficiranih životinja ne nastaje abortus, pa farmeri i ne znaju da im je zapat inficiran sa BHV-1 sve dok se ne pojavi abortus. Abortusi mogu da se jave najdalje devedeset dana posle infekcije, što komplikuje povezivanje abortusa sa BHV-1 infekcijom, posebno ukoliko je infekcija bila blaga ili supklinička [13,16, 35]. Fetusi goveda su osetljivi u svim stadijumima razvoja na BHV-1 infekciju, ali većina abortusa se javlja posle petog meseca graviditeta. Fetusi su mrtvi, a u pleuralnoj i peritonealnoj duplji se zapaža veća kdičina krvave tečnosti kao i tačkasta krvarenja na mnogim organima. U nekim slučajevima vagina i vulva su slabo relaksirane pa je neophodno da se uklanjanje fetusa obavi rukom. Može se dogoditi da posteljica zaostane, ali obično ne dolazi do neplodonosti. U cilju postavljanja tačne dijagnoze potrebno je u što kraćem roku u laboratoriju dostaviti ceo fetus i deo posteljice. Enterične infekcije: Goveđi herpesvirus 1 povremeno može da uzrokuje enteritis kod teladi. Virus može da se replikuje u sluzokoži gastrointestinalnog trakta odraslih životinja, ali bez pojave kliničkih simptoma. Latentna infekcija: Kod životinja koje prežive primarnu infekciju uspostavlja se latentno stanje u trigeminalnim i sakralnim ganglijama. Tokom latentne infekcije, virus ne eksprimira produkte ajfa, beta ili gama gena već samo produkte LR gena. Kao i kod drugih herpesvirusnih infekcija, reaktivacija virusa se javlja i takvi slučajevi imaju ključnu ulogu u održavanju virusa u zapatu. Reaktivacija virusa može se dogoditi pod uticajem stresa ili upotrebom kortikosteroida što dovodi do izlučivanja virusa na nivou koji je ekvivalentan onom posle primarne infekcije [28], ali period izlučivanja je značajno kraći. Imuni odgovor: Imuni odgovor na BHV-1 posle prirodne infekcije ili vakcinacije je masovno istraživan. Rezultati ovih istraživanja su jasno pokazali da imuni odgovor čine efektori i ćelijskog i 238

6 Bolesti goveda prouzrokovane virusima i bakterijama humoralnog imunološkog odgovora. Oba imunološka odgovora igraju kooperativnu ulogu u prevenciji širenja infekcije. Kinetika indukcije specifične i nespecifične odbrane je kljućni faktor neutralizacije i eliminacije virusa, a to je jedna celovitost koja se odvija u kaskadama. Na primer, pored preveniranja vezivanja virusa za ćelije, antitela mogu biti u interakciji sa komplementom da bi se tezrale virusom inficirane ćelije uz pomoć ćelija koje nose Fc receptore (monociti ill polimorfonukleame celije). Utvrđeno je da su virusni glikoproteini kritični za vezivanje i penetraciju virusa u ćeliju. Antitela usmerena na ove glikoproteine će u osnovi prevenirati infekciju. Genom BHV-1 kodira mnoge razliote gfikoprotetne, ali se smatra da su dominantni gc i gb za vezivanje virusa za receptore, a gd za penetraciji virusa u celiju. Antitela usmerena na bilo koji glikoprotein mogu prevenirati infekciju. Kada se uspostavi infekcija, u organzmu je aktivirano mnoštvo specificnih i nespecificnih efektorskih mehanizama [6]. Prvi odgovor posle infekcije je indukcija ranih citokina" poput interferona alfa, tumorskog faktora nekroze, interleukina -1 i drugih koji se aktiviraju unutar par sati, što je oko 36 do 72 sata od infekcije. Ovi citokini mogu direktno ili indirektno da utiču na virusnu replikaciju [6]. Na primer, interferon može direktno da umanji virusnu replikaciju svojim antivirusnim efektom na ćeliju domaćina sa kojom je došao u kontakt. Treba istaći da je BHV-1 relativno rezistentan na direktan antivirusni efekat interferona. Polimorfonuklearni neutrofili migriraju na mesto infekcije unutar 24 do 48 sati posle infekcije. Rane proinflamatorne citokine stvaraju epitelne ćelije i alveolarni makrofagi, što dovodi do ekspresije adhezivnih molekula koji zadržavaju leukocite na mestu infekcije [5, 18]. Povećana vaskularna permeabilnost omogućava ćelijama da dospeju na mesto infekcije što prouzrokuje pojačano oslobađanje reaktivnih kiseoničnih i arahidonskih molekula, kao i drugih faktora, koji pomažu da se zaustavi replikacija virusa ili ubijanje virusom inficiranih ćelija raznim efektorskim mehanizmima. U većini slučajeva, ubijanje ćelija inficiranih virusom se može javiti posle ekspresije virusnih antigena na površini inficiranih ćelija. Ovi efekti ubijanja podrazumevaju interakciju antitela sa raznim drugim komponentama, a najčešće komplementom. Interakcija antitela sa virusom inficiranim celijama dovodi do interakcije Fc dela antitela sa Fc receptorom na leukocitima i kao posledica toga nastajanje citotoksičnog efekta. Virusom inficirane ćelije mogu takođe biti ubijene i u odsustvu antitela. Ubijanje može biti posredovano MHC kompleksom. Ćelije prirodne ubice i makrofagi mogu ubiti virusom inficirane ćelije. Obe ove populacije ćelija dobijaju pojačan kapacitet ubijanja posle izlaganja citokinima. Na primer, izlaganje makrofaga interferonu gama dovodi do pojačanog ubijanja ćelija inficiranih sa BHV-1 [7]. Drugo, leukociti iz periferne krvi indukuje lizu BHV-1 inficiranih ćelija što je u kinetičkoj korealiciji sa sposobnosti limfocita da produkuju interferon gama. Obe ove in vivo citotoksične aktivnosti se pojavljuju nedelju dana posle infekcije, kada započinje kasna kaskada citokina. Ovi efekti se mogu javiti in vitro u odsustvu antitela, i što je još važnije, mogu prevenirati formiranje plaka in vitro u odsustvu antitela. Ovo jasno ukazuje da antitela nisu potrebna za ovu formu ćelijskog ubijanja [1]. Pored direktnog ubijanja virusom inficiranih ćelija, makrofagi i ćelije prirodne ubice mogu produkovati citokine koji utiču na razvoj specifičnog imunološkog odgovora. Aktivirani makrofagi takođe produkuju druge citokine koji deluju kao aktivatori da bi fokusirali T ćelijski i indirektno B ćelijski odgovor. Ovi citokini mogu uticati na polarizaciju imunog odgovora u pravcu celularnog ili u pravcu humoralnog imunog odgovora. Može se reći da su citokini od ključnog značaja za diferencijaciju, amplifikaciju i fino podešavanje" imunološkog odgovora na BHV-1 infekciju [6]. Antitela su od značaja u preveniranju infekcije i pomaganju oporavka od sekundame infekcije, a jednom kada se uspostavi infekcija primarno se uključuju efektori ćelijskog imunskog odgovora. Znacaj svakog efektorskog mehanizma često zavisi i od stanja životinje, odnosno. da li je zivotinja iztozena virusu prvi put ili je u pitanju drugo izlaganje nastalo posle vakcinacije ili infekcije. Dijagnoza BHV-1 infekcije Efikasno dijagnostikovanje BHV-1 infekcije podrazumeva direktnu identifikaciju virusa ili njegovih komponenti ili indirektno koje se odnosi na detekciju odgovora domaćina na virus. Direktno dokazivanje virusa se često koristi, pošto su u fazi intenzivnog razvoja bolesti prisutne velike količine virusa u nosnim, očnim ili genitalnim sekretima. Uzorkovanjem brisa sa suspektnih lezija omogućeno je uzimanje visoke koncentracije virusa koji se može lako da kultiviše u in vitro uslovima na ćelijama goveđeg porekla. U slučaju abortusa, fetalna pluća, jetra, slezina, bubrezi i placentarno tkivo su takođe dobri izvori virusa. Virus je relativno stabilan, ali treba voditi računa da se transportuje na adekvatan način (4 C) i da se sa ispitivanjem počne što je pre moguće. Ukoliko uzorak 239

7 Poremećaji zdravlja krava u puerperijumu i zdravstveni status teladi mora da bude u zamrznutom stanju, pre izvođenja ispitivanja, tadatreba da bude čuvan na-70 C. Unapređenju dijagnostike značajno su doprinele tehnike molekularne biologije, kao što je PCR. Ovom tehnikom je moguće dijagnostikovati infekciju i u latentnoj fazi. Indirektna dijagnoza se postavlja upotrebom različitih seroloških testova sa ciljem dokazivanja specifičnih antitela protiv BHV-1. Antitela se mogu dokazivati raznim modifikacijama ELISA tehnike ill serum neutralizacionim testom (SNT). Da bi se dijagnostikovalo oboljenje uzrokovano BHV-1 potrebno je uzeti uzorak krvi što pre, u akutnoj fazi bolesti i dve do tri nedelje kasnije. Četvorostruki porast titra specifičnih antitela ukazuje na BHV-1 infekciju. Serološko ispitivanje je veoma korisno, posebno u cilju otkrivanja prisustva latentno inficiranih životinja u zapatu, eradikacije bolesti kao i za potrebe kontrole prometa priplodnih goveda. Ukoliko se utvrdi da je životinja serološki pozitivna, to ukazuje na latentnu infekciju ili aktivni imunski odgovor kao rezultat vakcinacije. Kontrola BHV-1 infekcije Najbolji način kontrole ovog oboljenja je da se spreči kontakt između inficiranih i seronegativnih životinja. U cilju očuvanja negativnog statusa BHV-1 infekcije neophodno je pratiti kretanje priplodnih junica i serološki kontrolisati svaku jedinku prilikom uvođenja u zapat. Međutim, treba imati u vidu da i seronegativna životinja može biti latentno inficirana, pa je u nekim slučajevima prometa priplodnog materijala poželjno tretirati životinje kortikosteroidima. Ukoliko i posle tretmana životinje ostanu seronegativne, tada se sa velikom verovatnoćom može prihvatiti da su one slobodne od BHV-1. Međutim, u situaciji visoke inficiranosti najbolji pristup kontrole infekcije je vakcinacija. Vakcinacija ostaje najefikasniji metod smanjenja ekonomskih gubitaka uzrokovanih BHV- 1. Većina dostupnih vakcina je proizvedena na konvencionalne načine, mada postoji vakcina koja je dobijena genetskim inženjeringom. Konvencionalne vakcine mogu biti žive, modifikovane ili inaktivisane. Žive modifikovane vakcine su dobijene pasažama BHV-1 u raznim kulturama ćelija, što je rezultovalo nastankom varijeteta virusa koji su zadržali sposobnost replikacije in vivo, ali nisu uzrokovale oboljenje. Međutim, njihova primena se mora strogo kontrolisati, pošto je u njima virus živ, što znači da se on može umnožavati i sistemski širiti. Takođe, vakcinisane životinje mogu da izlučuju virus, što može da bude uzrok raznih zdravstvenih poremećaja. Međutim, žive virusne vakcine, posebno one date intranasalno, imaju brojne prednosti. Prvo, one indukuju relativno brz lokalni imunološki odgovor, kako humoralni tako i ćelijski. Suprotno, inaktivisane vakcine primarno indukuju sistemski imuni odgvor. Veruje se da je imuni odgovor koji indukuju žive vakcine dugotrajniji od odgovora koji je uspostavljen posle inaktivisanih vakcina. Inaktivisane vakcine se dobijaju inaktivacijom virusa upotrebom raznih fizičko - hemijskih postupaka pri čemu treba da se sačuva antigenski sastav važnih proteina u virusu. Inaktivisani virus u mrtvoj vakcini se ne može replikovati nakon vakcinacije, pa je imunski odgovor usmeren samo protiv antigena koji su u vakcini. Da bi se pojačao imuni odgovor na unešeni antigen, inaktivisanim vakcinama se dodaju adjuvansi. Na žalost, većina adjuvansa na mestu aplikacije indukuje reakciju, koja nekada može da ima i neželjene posledice. Ograničenja vezana za upotrebu konvencionalnih vakcina, a zahvaljujuci napretku u razvoju molekularne biologije, imunologije i virusologije, dovelo je do razvoja novih genetskim inženjeringom dobijenih živih i inaktivisanih vakcina, subjediničnih vakcina, a od nedavno i vakcina na bazi nukleinskih kiselina. Veruje se da su ove vakcine bezbednije i efikasnije u kontroli, suzbijanju i iskorenjivanju BHV-1 infekcije. Medutim, neke od njih su još u procesu ispitivanja, odnosno potvrdivanja njihove namene. Infekcija goveđim herpesvirusom 2 (BHV-2) Goveđi herpesvirus 2 je uzročnik mamilitisa kod krava. Infekcija se manifestuje pojavom vezikula i pustula na vimenu i sisama. Nakon pucanja pustula na njihovom mestu nastaju čirevi i kraste. Često se dešava da se vezikule i pustule inficiraju raznim bakterijama, što dodatno komplikuje kliničku sliku. Bolest može da traje oko mesec dana ili da pređe u hroničnu formu. Hroničnu formu karakteriše pojava mastitisa i erozija u sinusu sise. Češće oboljevaju mlađe životinje, a bolest se može prevenirati redovnom dezinfekcijom sisa. 240

8 Bolestt goveda prouzrokovane virusima i bakterijama Infekcija goveđim herpesvirusom 3 Goveđi herpesvirus 3 uzrokuje malignu kataralnu groznicu. Bolest se karakteriše visokom tdesnom temperaturom, krupoznim inflamatornim procesima na sluzokoži očiju, nozdrva i usne duplje. Zbog teških promena u usnoj duplji, životinja ne može da uzima hranu i vodu što dodatno komplikuje zdravstveno stanje. Smatra se da su ovce rezervoar virusa. Bolest nema tedenciju masovne pojave, all najćešće oboljevaju mlađa grla, a ishod infekcije je najčešće uginuće. Specifična terapija ne postoji, pa se obolela životinja leči simptomatskom terapijom. Infekcija goveđim herpesvirusom 4 (BHV-4) Goveđi herpesvirus 4 je često izolovan u raznim slučajevima endometritisa. Masovno je raširen u populaciji goveda, all se smatra da nema velikog uticaja na zdravstveno stanje goveda. Najčesće se inficiraju mlada grla, steone junice, što može dovesti do pojave abortusa. Preliminarnim isprtivanjima istraživači Naučnog instituta za veterinarstvo Novi Sad" su pregledom krvi 596 goveda iz 11 zapata prisustvo specifičnih antitela protiv ovog virusa utvrdili kod 64 govečeta u 7 zapata. Međutim, ni kod jednog seropozitivnog govečeta, kao ni u njihovim zapatima, nisu se mogli uočiti simptomi koji bi upućivali na ovu infekciju. Infekcija goveđim herpesvirusom 5 (BHV-5) Goveđi herpesvirus 5 je uzročnik teških oblika meningoencefalitisa. Prema literaturnim podacima, infekcija ovim virusom se pojavljuje kod teladi u velikim aglomeracijama, kada se na malom prostoru gaji veliki broj goveda različitih uzrasta. Bolest završava uginućem, ali nema karakter epidemija, najčešće se pojavljuje sporadično. Literatura 1. Babiuk L. A.: Immunology of bovine herpesvirus 1 infection, Veterinary Microbiology 53, 31-42, Babiuk L. A., Lawman M. J. R, Bielefeldt Ohmann H.: Viral bacterial syngeristic interactions in respiratory disease. Advances in Virus Research, 35, , Babiuk L. A., L'ltalien J., van Drunen Littel-van Den Hurk S., Zamb I, Lawman M. J. R, Hughes G., Gifford G. A.: Protection of cattle from bovine herpesvirus type I (BHV-1) infection by immunization with individual viral glycoproteins. Virology, 159, 57-66, Babiuk L. A., Rouse B. I: Immune interferon production by lymphoid cells: Role in the inhibition of herpesviruses. Infection and Immunity, 13, , Bochner B. S., Landy S. D., Plaut M., Dinarello C. A., Schleimer R. R: Interleukin 1 production by human lung tissue. I. Identification and characterization. Journal of Immunology, 139, , Campos M., Godson D. L., Hughes H. R A., Babiuk L. A.: Cytokine applications in infectious diseases., In: Morrisons, B.G.a.l. (ed.). Cell-Mediated Immunity in Ruminants. Boca Raton: CRC Press , Campos M., Ohmann H. B., Hutchings D., Rapin N., Babiuk L. A., Lawman M. J.: Role of interferon-gamma in inducing cytotoxicity of peripheral blood mononuclear leukocytes to bovine herpesvirus type 1 (BHV- 1)-infected cells. Cell Immunology, 120, , ChowT. L., Davis R. W.: The susceptibility of mule deer to infectious bovine rhinotracheitis. American Journal of Veterinary Research, 25, , Ceilings D. R, Gibbs E. R J., Stafford L. D.: Concurrent respiratory and genital disease associated with infectious bovine rhinotracheitis/infectious pustular vulvovaginitis (IBR/IPV) virus in a dairy herd in the United Kingdom. The Veterinary Record, 91, Davies D. H., Duncan J. H.: The pathogenesis of recurrent infections with infectious bovine rhinotracheitis virus induced in calves by treatment with corticosteroids. Cornell Veterinarian, 64, , H.ĐurišićS., LazićS., PetrovićT, LupulovićDiana, Velhner Maja: Novijasaznanjaovažnijimbiološkimkarakteristikama goveđeg herpesvirusa-1, Veterinarski glasnik, 57, 7-8, , FormanA. J., Babiuk LA., MisraV., Baldwin F.:The responsibility of bovine macrophages to infectious bovine rhinotracheitis virus infection. Infection and Immunity, 35, , Gibbs E. R J., Rweyemamu M. M.: Bovine herpesviruses, part 1. Veterinary Bulletin, 47, , Gillespie M. H., Mcentee K., Kendrick J. W., Wagner W. C.: Comparison of infectious pustular vaginitis virus with infectious bovine rhinotracheitis virus. Cornell Veterinarian, 49, , Hedger R. S., Hamblin C.: Neutralizing antibodies to bovine herpesvirus-1 (infectious bovine rhinotracheitis/infectious pustular vulvovaginitis) in African wildlife with special reference to the Cape Buffalo (Syncerus caffer). Journal of Comparative Pathology, 88, ,

9 Poremećaji zdravlja krava u puerpertjumu i zdravstveni status teladi 16. Kahrs R. R: Infectious bovine rhinotracheitis: A review andupdate. Journal of the American Veterinary Medical Association, 171, , Karstad L, Jessett D. M., Otema J. C., Drevemo S.: Vulvovaginitis in wildebeests caused by the virus of infectious bovine rhinotracheitis. Journal of Wildlife Diseases, 10, , Lamontagne L., Gauldie J., Stadnyk A., Richards C., Jenkins E.: In vivo initiation of unstimulated in vitro interleukin-1 release by alveolar macrophages. American Review of Respiratory Diseases, 131, , Lazić S., PetrovićT., Lupulović Diana, Jovičin M.: Significance of latent bovine infection due to IBR virus and its reactivation by corticosteroids, 7 th International Sympozium Modern Trends in Livestock Production, September 30th-Ocrober 3rd, 2003, Institutza stočarstvo Beograd-Zemun, Biotechnology in Animal Husbandry, 91-96, Lupton H. W., Reed D. E.: Clearance and shedding of infectious bovine rhinotracheitis virus from the nasal mucosa of immune and non-immune calves. American Journal of Veterinary Research, 124, , Maheswaran S. K., Berggren K. A., Simonson R. R., Ward G. E., Muscoplat C. C.: Kinetics of interaction and fate of Pasteurella hemolytica in bovine alveolar macrophages. Infection and Immunity, 30, , Markham R. J. R, Wilkie B. N.: Interaction between Pasteurella haemolytica and bovine alveolar macrophages: cytotoxic effect on macrophages and impaired phagocytosis. American Journal of Veterinary Research, 41, 18-22, Mavfield J. E., Good P J., Vanoort H. J., Campbell A. R., Reed D. E.: Cloning and cleavage site mapping of DMA from bovine herpesvirus 1 (Cooper strain). Journal of Virology, 47, , Mechor G. D., Rousseaux C. G., Radostits O. M., Babiuk L. A., Petrie L.: Protection of newborn calves against fatal murtisystemic infectious bovine rhinotracheitis by feeding colostrum from vaccinated cows. Canadian Journal of Veterinary Research, 51, , Mohanty S. B., Lillie M. G., Corselius N. R, Beck J. D.: Natural infection with infectious bovine rhinotracheitis virus in goats. Journal of the American Veterinary Medical Association, 160, , Narita M., Inui S., Nanba K., Shimizu Y: Recrudescence of infectious bovine rhinotracheitis virus and associated neural changes in calves treated with Dexamethasone. American Journal of Veterinary Research, 42, , Nyaga R N., Mckercher D. G.: Pathogenesis of bovine herpesvirus-1 (BHV-1) infections: Interactions of the virus with peripheral bovine blood cellular components. Comparative Immunology, Microbiology and Infectious Diseases, 24, 682, Pastoret R R, Aguilar-setieu A., Burtonboy G., Mayer J., Jetteur R, Schoenaers R: Effect of repeated treatment with Dexamethasone on the re-excretion pattern of infectious bovine rhinotracheitis virus and humoral immune response. Veterinary Microbiology, 4, , Pastoret P R, Thiry E., Brochier B., Derboven G.: Bovid herpesvirus 1 infection of cattle: pathogenesis, latency, consequences of latency. Ann Rech Vet, 13, , Roizman B., Carmichael L. E., Deinhart R: Herpesviridae: Definition, provisional nomenclature and taxonomy. Intervirology, 16, , Schroyer E. I., Easterday B. C.: Studies on the pathogenesis of infectious bovine rhinotracheitis following aerosol exposure. Cornell Veterinarian, 58, , Schwartz A. J. R, York C. J., Zirbel L. W., Estela L. A.: Modification of infectious bovine rhinotracheitis (IBR) virus in tissue culture and development of a vaccine. Proceedings of the Society for Experimental Biology and Medicine, 96, , St George T. D.: Keratoconjunctivitis associated with infectious bovine rhinotracheitis infection in Victorian cattle. Australian Veterinary Journal, 41, , St. George T. D., Philpot M.: Isolation of IBR virus from the prepuce of water buffalo bulls in Australia. Australian Veterinary Journal, 48, 126, Stubbings D. R, Cameron I. R. D.: Bovine abortion associated with infectious bovine rhinotracheitis virus infection. The Veterinary Record, 108, , Taylor R. E., Seal B. S., St. Jeor S. 1. Isolation of infectious bovine rhinotracheitis virus from the soft-shelled tick, Ornrthodoros coriaceus. Science, 216, , Wilson T. E.: Observations and comments on two outbreaks of abortion associated with IBR virus infection. Canadian Veterinary Journal, 15, , Wyler R., Engels M., Schwyzer M.: Infectious bovine rhinotracheitis/vulvovaginitis (BHV-1). In: Wittmann, G., (ed.). Herpesvirus Diseases of Cattle, Horses and Pigs., Developments In Veterinary Virology. Boston: Kluwer Academic Publishers , Yates W. D. G.: A review of infectious rhinotracheitus, shipping fever pneumonia, and viral-bacterial synergism in respiratory diseases of cattle. Canadian Journal of Comparative Medicine, 46, ,

10 Bolesti goveda prouzrokovane virusima i bakterijama INFEKCIJE TELADI I JUNADI UZROKOVANE HERPESVIRUSIMA S. Lazić, T. Petrović, D. Bugarski. H. Šamanc Danes je poznato pet tipova govedeg herpesvirusa, međutm govod herpesvirus tip 1 (BHV-1) se smatra jednim od najčešćih uzročnika virusnih infekcija u danasnjem govedarstvu. Ovaj virus izaziva velike zdravstvene i ekonomske gubitke, pa je zbog toga često predmet interesovanja, kako naučne tako i stručne javnosti. U radu je dat detaljan prikaz naučnih saznanja, pre svega o infekciji govečim herpesvirusom 1, mada su u kratkim crtama opisane infekcije i ostalih herpesvirusa goveda. Ključne reči: goveda, herpesvirusi, BHV-1, etiopatogeneza, imunoprofilaksa INFECTIONS OF YOUNG COWS CAUSED BY HERPESVIRUSES S. Lazic, T. Petrovic, D. Bugarski, H. Samanc Five types of the bovine herpesvirus are known today, but the bovine herpesvirus Type 1 (BHV-1) is considered one of the most frequent causes of viral infections in contemporary cattle breeding. This virus causes major health and economic damage and it is consequently a frequent subject of interest among both the scientific and the professional public. The paper gives a detailed presentation of the scientific knowledge, primarily about the infection of cattle with the herpes virus Type 1, even though infections by other bovine herpesviruses are also described in brief. Key words: Cattle, herpesviruses, BHV-1, etiopathogenesis, immunoprophylaxis