МОДЕЛИ ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ

Transcription

1 Проф. др Миле Илић ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ БАЊА ЛУКА МОДЕЛИ ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ Резиме: У овом компаративно-дидактичком раду први пут се одређује значење појма МОДЕЛИ ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ. Аутор их разврстава у двије групе: 1. модели иновативне универзитетске наставе и 2. модели традиционалне универзитетске наставе. Међу моделима традиционалне универзитетске наставе, аутор је идентификовао 6 врста класичних предавања и 9 типова класичних вјежби. Такође је идентификовао 4 модела иновативних предавања и 12 модела иновативних вјежби за студенте. Рад садржи сажет компаративни преглед кључних дидактичких одредница (цивилизацијске мисије, циља, централних фактора, главних извора знања и комуникације) модела иновативне и традиционалне наставе. Упоредо су презентована обиљежја учења, поучавања и наставног контекста, а затим су апострофиране предности (и означени недостаци) модела иновативне и традиционалне универзитетске наставе. Кључне ријечи: модел, иновативна универзитетска настава, традиционална универзитетска настава, предавања, вјежбе, дидактичке одреднице, обиљежја учења, поучавање, предности, недостаци. 1. Појмовно терминолошка разграничења Дидактичке одреднице, кључна обиљежја и образовно-васпитни ефекти иновативне универзитетске наставе могу се потпуније научно-критички сагледавати њиховом компарацијом са аналогним компонентама традиционалне (класичне, уобичајене) универзитетске наставе која се претежно реализује у форми монолошких предавања и репродуктивних вјежби. Значење термина НАСТАВА је општепознато, усаглашено и општеприхваћено у стручно-педагошкој и широј јавности, па га овдје није потребно образлагати. Синтагмом УНИВЕРЗИТЕТСКА НАСТАВА означава се научно-наставни процес на факултетима као чланицама универзитета. Опште значење ријечи МОДЕЛ је узор, прототип, приказ који одражава, одсликава и илуструје структуру односа за које се зна или претпоставља да постоји у стварности или хипотетичком конструкту. Хипотетички модели сажето приказују концептуалну структуру и илуструју логику тумачења и објашњавања појава на које се односе. ИНОВАЦИЈА У НАСТАВИ (ИНОВАЦИЈА, лат. In = у; novus = нов, тј. обнова, принова, промјена) је намјерна промјена у циљевима, организацији, структури, садржајима, методама и средствима наставног рада (или у свему томе заједно), од које се очекује модернизација и унапређивање процеса и образовно-васпитних ефеката учења и поучавања.

2 МОДЕЛ НАСТАВЕ (или НАСТАВНИ МОДЕЛ) уопште има приближно слично значење као и термини: дидактички модел, наставна стратегија, микроорганизација наставе, артикулација наставе, наставни систем, микроструктура наставе, итд. Под појмом МОДЕЛИ ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ подразумијевају се хипотетички узорно измијењене микроструктуре предавања и вјежби ради осавремењивања научно-наставног процеса у циљу ефикасног подстицања и подржавања студената у усвајању теоријских, методолошких и апликативних знања, развијања умјећа, креативних способности и осталих професионалних компетенција до њихових личних максимума. 2. Идентификација и класификација модела универзитетске наставе Не постоје цјеловита и поуздана научно-емпиријска истраживања модела садашње универзитетске наставе у оквиру којих би били идентификована њихова фреквенција и ефикасност. На основу непосредног искуства, опсервације и експлорације позиција студената и наставника (и сарадника), њихових односа; садржаја, услова и ефеката учења и поучавања, модели универзитетске наставе могу се класификовати у сљедеће двије групе: 1. модели традиционалне (класичне) универзитетске наставе и 2. модели иновативне универзитетске наставе. Сличним приступом могу се у оквиру наведених група идентификовати одређени модели (класичне и иновативне) наставе. У сљедећој табели наведени су најфреквентнији модели класичне и иновативне наставе. ТАБЕЛА 1.: КЛАСИФИКАЦИЈА ИДЕНТИФИКОВАНИХ МОДЕЛА УНИВЕРЗИТЕСКЕ НАСТАВЕ Модели класичне Модели иновативне универзитетске универзитетске наставе наставе 1. Класична предавања 1. Иновативна предавања 1.1. уводно предавање 1.1. Интерактивно засновано 1.2. информативно предавање предавање 1.3. импровизаторско 1.2. Мултимедијски подржано предавање предавање 1.4. енциклопедијско предавање 1.3. Респонсибилно предавање 1.5. академско предавање 1.4. Креативно предавање 1.6. приступно предавање Класичне вјежбе 2. Иновативне вјежбе 2.1. предавачко-приказивачке 2.1. експлоративно-откривалачке 2.2. читалачке 2.2. проблемске 2.3. рефератске 2.3. егземпларне 2.4. аналитичко-семинарске 2.4. диференциране 2.5. огледно-лабораторијске 2.5. развојно-моделске 2.6. имитативно-умјетничке 2.6. стваралачке 2.7. аналогно-пројекцијске 2.7. партнерске 2.8. имитативно-изведбене 2.8. групне 2.9. хоспитационо-практичне 2.9. дебатне симулацијске слагалица вртешка... 2

3 У условима акцелеративних промјена у нашој постиндустријској цивилизацији релевантно је студиозно проучавати и усавршавати моделе универзитетске наставе. 3. Дидактичке одреднице модела иновативне универзитетске наставе Између бројних дидактичких одредница било ког модела универзитетске наставе, као темељне могу се одабрати: цивилизацијска мисија, циљ, централни фактори или носиоци наставних активности, главни извори знања и комуникација. Суштина тих дидактичких одредница модела иновативне универзитетске наставе може се најбоље експлицирати у компарацији са истоврсним одредницама модела традиционалне универзитетске наставе. Разлике су уочљиве у сљедећем упоредном табеларном прегледу. ТАБЕЛА 2.: УПОРЕДНИ ПРЕГЛЕД ДИДАКТИЧКИХ ОДРЕДНИЦА МОДЕЛА ТРАДИЦИОНАЛНЕ И ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ Одреднице Модели универзитетске наставе традиционални иновативни 1. Цивилиза - - повезивање традиције и - повезивање позитивног насљеђа, цијска мисија садашњости садашњости и будућности 2. Циљ - пренијети, предавати што већу количину знања и умјења - подстицати самостално и интерактивно усвајање егземпларних знања, умјења, критичких и креативних способности неопходних за продуктиван и тимски рад у постиндустријској, мултиетничкој и 3. Централни фактори наставе 4. Главни извори знања 5. Комуника - ција - програмски садржај наставник (и сарадник) - ријечи наставника (и сарадника) - књиге 1. доминирају једносмјерне вертикалне комуникације од наставника (и сарадника) ка студентима, без повратне спреге плуралистичкој цивилизацији - студенти и међуљудски односи - проучавана стварност - истраж. пројекти - лабораторијски и радионички рад - стваралаштво - мултимедији - интерактивно учење и поучавање - књиге - ријечи наставника (и сарадника) 1. ријетке су једносмјерне вертикалне комуникације од наставника (и сарадника) ка студенту 2. готово се и не појављује вишесмјерна комуникација сваког са сваким 2. преовлађује вишесмјерна хоризонтална комуникација сваког са сваким учесником у настави 3. повремене двосмјерне комуникације између наставника (и сарадника) и студената 4. ријетке невербалне 3. честе двосмјерне комуникације између наставника (и сарадника) и студената 4. честе невербалне (паралингвистичке 3

4 (паралингвистичке и екстралингвистичке) комуникације 5. врло ријетка проксимичка комуникација и екстралингвистичке) комуникације 5. могућност оптимално честе и дјелотворне проксимичке комуникације 6. распоред студената у наставном простору класичан, крут и неприродан ( у потиљак ), одговара једносмјерној вертикалној комуникацији предавача и слушалаца 7. односи између учесника у комуникацији (наставника/сарадника-студента) аутократски, субординирани, неравноправни (студент је подређен наставнику/сараднику) 6. флексибилан, промјењив распоред студената у наставном простору, погодан за размјену мишљења и дискусију (у облику круга, троугла, правоугаоника, потковице...) 7. сараднички, партнерски, демократски суодговорни (респонсибилни) односи између учесника комуникације (студената и наставника/сарадника) Приказ садржаја и оријентационог тока наведених модела класичних предавања у универзитетској настави може се наћи у савременој литератури из дидактике универзитетске наставе. Интерактивно засновано предавање је оно које је претежно прожето функционалним тандемским и/или групним учењем и поучавањем у универзитетској настави. Мултимедијски подржано предавање реализује се уз помоћ прикладних аудитивних, визуелних или аудиовизуелних презентација. Респонсибилно предавање је остваривање оне варијанте академског предавања коју су (између неколико предложених) демократско-партиципацијски одабрали студенти, као слободни, активни и једнакоодговорни партнери професору у иновативној универзитетској настави. Креативно предавање је оно у оквиру ког доминира међузависно повезано сустваралаштво студената и инвентивност професора. Ток готово свих наведених модела класичних и иновативних вјежби у универзитетској настави презентован је у нашем недавно објављеном раду. Информације о таквим врстама универзитетских предавања могу се наћи у раду: Бранковић, Д. (2005). Иновације у универзитетском предавању, у књизи: Бранковић, Д. Илић, М. и други ИНОВАЦИЈЕ У УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ НАСТАВИ, Бања Лука: Филозофски факултет, стр Консултовати о томе рад: Илић, М. (2005). Иновативни модели вјежби у универзитетској настави, у претходно наведеној књизи, стр

5 4. Кључна обиљежја рада у оквиру модела иновативне универзитетске наставе Анализом тока едукацијских активности у оквиру модела традиционалне и иновативне универзитетске наставе, могуће је установити међу њима већи број разлика него сличности. То се може запазити и у идућој табели: ТАБЕЛА 3.: ОБИЉЕЖЈА УЧЕЊА, ПОУЧАВАЊА И НАСТАВНОГ КОНТЕКСТА Модели универзитетске наставе традиционални иновативни - доминира поучавање над учењем - доминира самостално учење над - влада пасивност, рецептивност и поучавањем несамосталност студената - учење се приближава природном начину - студент се прилагођава градиву учења самоучењу а образовање се - студенти спознају стварност посредно (из приближава самообразовању књига и наставних поучавања) - спонтаност, заједничка активност, - у настави се развија когниција, а занемарују самосталност емоције и воља - садржај учења, избор знања, методе, - настава је организована по строгом облици и средства рада прилагођују се предметно-часовном и разредном систему способностима, интересовањима и - обука се врши фронтално, свима се предаје потребама студената исто градиво и свима се постављају исти - не развија се само когниција студената него захтјеви и емоције, воља, интересовања, самоиницијатива - организују се и групне (интерактивне, кооперативне, респонсибилне) активности и комуникације, студенти сарађују у рјешавању стварних заједничких проблема - настава је динамична јер се уводе нови облици, методе, системи и стратегије - мотивациона средства су пермисивна, примјењују се позитивни подстицаји (похвале, награде...), студенти доживе задовољство што су самостално рјешавали проблеме (вид унутрашње мотивације) 5

6 5. Компарација предности и недостатака традиционалних и иновативних модела универзитетске наставе Иновативни модели универзитетске наставе имају већи број предности и у нањем интензитету изражене педагошко-дидактичке слабости у односу на моделе традиционалне универзитетске наставе, што је видљиво у сљедећој табели. ТАБЕЛА 4.: ПЕДАГОШКО-ДИДАКТИЧКЕ ПРЕДНОСТИ И НЕДОСТАЦИ МОДЕЛА ТРАДИЦИОНАЛНЕ И ИНОВАТИВНЕ УНИВЕРЗИТЕТСКЕ НАСТАВЕ традиционални иновативни - једноставна организација рада - примјереност садржаја, услова и - економичност организације рада способностима и - рад и дисциплинованост у потребама, тј. индивидуализација учења учењу и настави и развијање - спонтаност, природност и интелекта, посебно развијање самоиницијативност у раду способности меморисања - развој не само когнитивних већ и - систематичност емоционално-вољних потенцијала општеобразовних знања личности - прерастање учења у самоучење, 1. предности образовања у самообразовање, наметнутог рада у саморад - повезивање теорије са праксом - разноврсност наставних облика, метода и средстава олакшава наставни рад и омогућује креативно испољавање студената, наставника и сарадника, њихову кооперативност, сарадњу и 2. недостаци - вербализам и формализам у настави, учењу и знању студената - недовољна апликативност знања - монотонија, досада и шаблонизам у настави - одвојеност наставе од рада и живота - подешеност облика, метода и средстава рада просјечном (имагинарном-непостојећем) студенту - неповољни услови за креативност наставника и студената - ауторитарни и нехумани однос између наставника и студената - репресивне мјере према студентима - занемареност васпитне функције наставе, нарочито запостављање утицаја на конативне и афективне потенцијале личности студената комуникацију - педоцентристички, индивидуалистички, прогресивистички и сцијентистички концепти могу водити до глорификације неких (иначе прихватљивих) дидактичких обиљежја савремених модела наставног рада као што су: - помањкање заједничког (фронталног) обучавања - занемаривање логичке и дидактичке систематичности - напуштање логике законитости образовних садржаја - вањска диференцијација или одвајање студената по нивоу надарености - хипертрофија емоција и доживљаја - претварање наставе у игру, забаву и учење друштвено прихватљивог понашања 6

7 6. Завршни осврт Према дидактичким концепцијама, интерперсоналним односима, токовима и ефектима научно-наставног процеса, разликујемо моделе традиционалне (класичне, уобичајене) и иновативне универзитетске наставе. Најчешће примјењивани модели традиционалних (класичних) универзитетских предавања су: уводно, информативно, импровизаторско, енциклопедијско, академско и приступно предавање. Класичне (традиционалне) вјежбе за студенте су: предавачкоприказивачке, читалачке, рефератске, аналитичко-семинарске, огледно-лабораторијске, имитативно-умјетничке, аналогно-пројекцијске, имитативно-изведбене и хоспитационопрактичне. Модели иновативних универзитетских предавања су: интерактивно засновано предавање, мултимедијски подржано предавање, респонсибилно предавање и креативно предавање. Модели иновативних вјежби су: експлоративно-откривалачке, проблемске, егземпларне, диференциране, развојно-моделске, стваралачке, партнерске, групне, дебатне, симулацијске, слагалица и вртешка. Модели традиционалне и иновативне универзитетске наставе (тј. предавања и вјежби) разликују се по кључним дидактичким одредницама цивилизацијској мисији, циљу, факторима, изворима знања и комуникацији. Такође се разликују по обиљежјима учења, поучавања и наставног контекста, као и по предностима и слабостима. Те разлике експлициране су у одговарајућим поглављима овог рада. У оквиру модела иновативне универзитетске наставе остварују се позитивне промјене у позицијама и партиципацијама студената, улогама и стиловима рада професора и асистената, у едукативним спознајно-стваралачким процесима и њиховим ефектима. Масовнија имплементација модела иновативне универзитетске наставе подразумијева обезбјеђивање системских и педагошких претпоставки, међу којима су: рационализација мреже високошколских установа, реформа универзитета у духу болоњског процеса, побољшање друштвено-економске позиције научно-наставне дјелатности, стандардизација професионалних компетенција студената по завршетку додипломских и постдипломских студија, те изградња и имплементација система сталног стручног усавршавања (и цертификације) асистената, доцената и професора. 7

8 Литература 1. Бранковић, Д. (2005). Иновације у универзитетском предавању, у књизи: Бранковић, Д., Илић, М. и други ИНОВАЦИЈЕ У УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ НАСТАВИ, Бања Лука: Филозофски факултет. 2. Бранковић, Д., Илић, М. (2003). Основи педагогије, Бања Лука: Comesgrafika. 3. Илић, М. (1995). Међузависност теорије и праксе у модерним облицима едукације наставника, Нови Сад: Педагошка стварност, бр. 9-10, стр Илић, М. (1997). Стваралачка партиципација студената у наставно-научном процесу, Бања Лука: Актуелности, стр Илић, М. (1998). Развијање модела стваралачке универзитетске наставе, Зборник Од Лицеја до савременог универзитета и универзитета будућности, Универзитет у Крагујевцу, 17. и 18. децембар Илић, М. (1998). Настава различитих нивоа сложености, Београд: Учитељски факултет. 7. Илић, М. (2005). Иновативни модели вјежби у универзитетској настави, у књизи: Бранковић, Д., Илић, М. и други ИНОВАЦИЈЕ У УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ НАСТАВИ, Бања Лука: Филозофски факултет. 8. Илић, М. (2002). Компоненте интерактивне лекције у грађанском образовању, Зборник Демократија и људска права, CIVITAS БиХ, стр Илић, М. (2003). Развијање стандарда методичког образовања будућих учитеља, Зборник Образовање и усавршавање учитеља, Научни скуп са међународним учешћем, Ужице: Учитељски факултет, , стр Johnson, D.W. и Johnson, R.T. (2002). Елементи кооперативног учења, Зборник Демократија и људска права, CIVITAS БиХ, стр Педагошки лексикон (1996): Београд. 12. Ракић, Б. (1996). Васпитање као симболички интеракционизам, Бања Лука: Наша школа, бр. 3-4, стр Станојловић, С. (2003). Знати комуницирати, Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. 14. Стевановић, М. (1988). Рецепција у настави, Нови Сад: Дневник. 15. Стевановић, М. Мурадбеговић, А. (1990). Дидактичке иновације у теорији и пракси, Нови Сад: Дневник. 16. Сузић, Н. (2005). Педагогија за ХХI вијек, Бања Лука: ТТ-Центар. 17. Schlechty, P. (2004). http// 18. Haas, N. (2004). Критерији процјене учениковог разумијевања, (фотокопија) CIVITAS БиХ, Сарајево. 19. Clahton, G. (1996). Implicit theories of learning. In B. Claxton, t. Atkinson, M. Osborn and M. Wallace (Eds.), Liberating the learnes Lessons for professional development in education London and New York: Routledge. 8