УПУТСТВО ЗА ПРИЈАВУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ -обавезна садржина-

Transcription

1 УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ НАЗИВ ФАКУЛТЕТА УПУТСТВО ЗА ПРИЈАВУ ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ -обавезна садржина- 1. Име, презиме, адреса и број телефона кандидата: Oља Дукић, Сељачких буна 7, Нови Сад, Предлог назива теме докторске дисертације: Понашање родитеља и ниво анксиозности код деце током преоперативне процедуре 3. Научна област, ужа научна област, дисциплина којој припада тема: Психологија, Здравствена психологија 4. Предлог ментора са којим је кандидат сарађивао код избора и образложења теме: име и презиме, звање, ужа научна област за коју је наставник изабран у звање и датум избора: Доцент др Љиљана Михић, , психологија 5. Образложење теме докторске дисертације: Дефинисање и опис предмета (проблема) истраживања: Извори стреса код деце, за време хируршког лечења, су вишеструки одвајање од родитеља и познате околине, непријатне и болне медицинске процедуре, као и погрешно тумачење информација у вези са операцијом. Додатно, способност деце да се самостално изборе са овим потешкоћама и високом анксиозношћу је веома ограничена. Како би се олакшало деци, приликом уводјења у анестезију, у пракси се примењују бихејвиоралне интервенције (присуство родитеља) и фармаколошке интервенције (седативи) ( Kotiniemi, 1997). Дакле, родитељи се посматрају као корисни чланови здравственог тима јер имају добар увид у дететова претходна искуства, његове капацитете за превазилажење непријатности, као и страхове који се могу јавити током непријатних процедура, и тиме могу утицати на смањивање напетости код детета. Међутим, иако родитељи показују јасну преференцију да буду присутни током медицинских процедура (Boie и сар.,1999, Kain и сар., 2003), ефекат њиховог присуства на децу још увек није разјашњен. Бројне студије су показале да присуство родитеља током медицинских процедура може имати позитиван, неутралан али и негативан утицај на дете. Управо је основни проблем овог истраживања да се утврди да ли се деца разликују по нивоу анксиозности у зависности од понашања родитеља за време седирања током преопративен припреме. Специфичније, да ли постоји скуп особина код деце на основу којих можемо утврдити пожељност присуства родитеља и да ли специфична понашања родитеља могу утицати на редуковање анксиозности код деце током преоперативне процедуре.

2 Преглед владајућих ставова и схватања у литератури у подручју истраживања са наводом литературе која је консултована: Сазнање да је операција веома стресно искустно, како за пацијента, тако и за чланове његове породице, подстакло је велики број истраживача да се заинтересују за ову област. Од 60их и 70их година прошлог века истраживања о присуству родитеља током припреме детета за операцију су у порасту ( Ferguson,1979; Melamed и Siegel, 1975; Schulman, Foley, Vernon и Аllan, 1967). Међутим, до данас не постоји јединствен став о значају и позитивном утицају присуства родитеља током медицинских процедура. Управо опречни резултати говоре у прилог сложености појаве, те да је у истраживањима тешко контролисати велики број варијабли које утичу на анксиозност детета током медицинских интервенција. Много је разлога због којих се сугерише да је присуство родитеља током медицинских процедура пожељно. Ти разлози подразумевају елиминисање сепарационе анксиозности (Kain и сар., 2000), минимално коришћење седатива ( Cameron, 1996), повећање кооперативности детета (Doctor, 1994), повећавање задовољства родитеља јер су укључени у саму процедуру (Doctor, 1994; Kain и сар, 2000). Додатно, лонгитудиналне студије указују да већина родитеља желе да буду присутна код деце која су подвргнута другој операцији, без обзира да ли су присуствовали првој (Kain и сар, 2003). Међутим, многи истраживачи наводе различите разлоге због којих присуство родитеља не помаже током болних процедура. Ту пре свега спада пораст узнемирености и анксиозности родитеља (Bevan и сарадници, 1990, Cameron и сарадници, 1996), пораст анксиозности код особља али и могућност ометања рада анестезиолога (Pond и Aiken, 1996). Поред наведеног, постоје налази који указују да ће се код деце јавити већи број бихејвиоралних проблема уколико су родитељи присутни (Foertch и сарадници, 1996). Тако, неколико рандомизираних студија са контролном групом указују да присуство родитеља не утиче на редукцију анксиозности код деце. (Kain и сар , Kain и сар , Bevan и сар ). Међутим, многи клиничари верују да рандомизиране студије не рефлектују актуелну клиничку праксу и да утицај присуства родитеља током давања анестезије зависи од варијабли као што су стање анксиозности детета и стање анксиозности код родитеља (Cameron и сар., 1996). Анксиозност пре операције је чест клинички феномен и јавља се код преко 60% деце (Kain, 2004). Преоперативна анксиозност може да пролонгира увођјење у анестезију и води негативним постоперативним психолошким ефектима, као што су ноћне море, поремећаји исхране, почетак енурезе (Коtiniemi, 1997). Такође, црта анксиозности код родитеља и њихове вештине за превазилажење стреса се у многим истраживањима спомињу као важни предиктори нивоа анксиозности детета током медицинских процедура (Blount и сар., 1994., Kagan и сар , Kain, 2003). Проверавајући везу измедју анксиозности родитеља и ансиозности деце током уводјења у анестезију, Беван (1990) долази до резултата који указују да деца испољавају много већи степен анксиозности уколико су анксиозни родитељи поред њих у ондосу на децу чији анксиозни родитељи нису били присутни. Другим речим, само присуство родитеља није толико пресудно за доживљај анксиозности код деце, колико понашање родитеља у ситуацији стреса. Наиме, Каин (2006) на основу анализе истраживања у овој области, закључује да анксиозни родитељи повећавају анксиозност и код мирне деце, док смирени родитељи позитивно утичу на високо анксиозну децу. Међутим, у актуелној литератури нема довољан број показатеља о типу понашања родитеља који би био од највеће користи за децу. Истраживечи који су се бавили испитивањем потенцијално ризичних фактора у развоју преоперативне анксиозности, наводе да је темперамент значајан предикор реакције детета на велики број потенцијално стресних ситуација (Каgan и сар., 1987). Тако на пример, код деце која су стидљива и инхибирана региструје се нижи скор на субскали Активност, скале темперамента ЕАSI, те таква деца показују већи ниво анксиозности током сепарације од родитеља (Kain и сар., 1996). Занимљива су испитивања темперамента (Finley и сар., 2006) током којих је установљено да је импулсивност позитивно повезана са реакцијама на премедикацију. Резултати сугеришу да висок ниво импулсивности може бити контраиндикован за коришћење анксиолитика или седатива пре операције. Наиме, сматра се да седативи дезинхибирају аcting оut понашање код деце са високим скоровим на субскали импулсивности (ЕАSI), те се код такве деце не препоручује

3 употреба седатива пре операције. Висок ниво анксиозности пре операције може бити у вези са појачаном агитацијом тзв. делиријумом током буђења из анестезије (Кain и сар., 2004). Већи ризик од делиријума имају млађа деца, као и деца која имају појачану емоционалнот и имулсивност а снижену социјабилност на скали темперамента ЕАSI. Из свега до сада наведеног разумљиво је да свеобухватна процена има витални значај за боље разумевање улоге родитеља у успешном превладавању узнемирености код деце током болних медицинских процедура. Каtz (1980) истиче да је узраст битан фактор у превладавању дистреса те да су мања деца подложнија узнемирености током болних процедура у односу на старију. Такође, предходна лоше искуства са хоспитализацијом су у многим истраживањима у релацији са порастом анксиозности (Коtiniemi, 1996, Каin и сар. 1996). У светлу различитих налаза, не изненађују варијације у клиничкој пракси у погледу присуства родитеља приликом увођења у анестезију. Прегледом процедура рада у САД и Великој Британији долазимо до опречних ставова. У САД у већини институција присуство родитеља не спада у рутинске процедуре, док се у Великој Британији фаворизује концепт присуства родитеља (Каin и сар., 1996). У нашој средини не постоје систематске студије које су се бавиле овим проблемом. Образложење о потребама истраживања: Бројна истраживања су показала да и хоспитализација и хируршке интервенције представљају трауматска искуства за децу и доводе до проблема као што су лоше академско постигнуће(ialongo и сар., 1995.), депресивност у адолесцентном периоду (Cole и сар., 1998.), лоши снови, непослушност, сепарациона анксиозност и темпер тантруми (Каin и сар., 1999). Због тога је важно, нарочито на раном предшколском узрасту, учинити све што је могуће на превенцији потенцијално лоших исхода стреса Једно од првих истраживања у овој области код нас показало је да психолошка припрема утиче на смањивање нивоа преоперативне анксиозности и редукује број евентуалних комликација током анестезије (Симић и сар., 1996). Управо је ово истраживање имало и практичне импликације да психолошка преоперативна припрема деце и родитеља постане саставни део хируршког лечења. Резултати нашег истраживања би додатно допринели развијању улоге психолога у овој области. Наиме, верујемо да би налази допринели бољој психолошкој процени у којим ситуацијама и код које деце је присуство родитеља пожељно. Такође, боље разумевање понашања родитеља која доприносе нижој анксиозности код деце, би утицало на развој бољих превентивних програма за смањивање напетости код деце током хоспитализације. У појединим земљама присуство родитеља се користи уместо седирања (премедикације) пре оперативног захвата, те би боље разумевање у овој области могло допринети и редукцији лекова за седацију. Ово би пре свега имало значајан утицај на здравље деце, а није занемарљив ни економски аспект. Такође, истраживачи (Финлеy и сар., 2006) указују да од специфичних карактеристика темперамента, као што је импулсивност, зависи да ли се препоручује увођење седатива или не. Другим речима, добра психолошка процена деце би допринела лекарима у бољој процени када и да ли уводити лек за свако дете понаособ. Циљ истраживања са нагласком на резултате које се очекују: Четири основна циља овог истраживања су: 1. Идентификовање понашања родитеља која могу утицати на редуковање анксиозности деце током преоперативне процедуре Претпоставка је да испољавање пожељног (coping) понашања родитеља утиче на снижевање преоперативне анксиозности код деце, као и да испољавање непожељног (distress) понашања повећава анксиозност код деце. Пожељно (coping) понашање родитеља подразумева разговор о темама које нису у вези са медицинском процедуром, коришћење хумора, охрабривање детета да користи различите техника за превазилажење напетости као што су релаксација, дистракција, охрабрујуће реченице и дубоко дисање. Непожељно (distress) понашање родитеља укључује критиковање, извињавање, разуверавање да се ништа лоше неће догодити и претерана физичка

4 заштита. Очекујемо да резултати истраживања укажу која специфична пожељна и непожељна понашања родитеља имају утицај на преоперативну анксиозност код деце. Такође, верујемо да ће деца испољавати више пожељног понашања пре операције уколико се родитељи понашају на пожељан начин, односно да ће испољавање непожељног понашања родитеља бити у вези са испољавањем непожељног понашања код деце. Пожељно (coping) понашање деце подразумева играње са играчкама, примену релаксационих техника, разговор на теме које нису у вези са медицинским процедурама, читање књига, цртање, изговарање охрабрујућих реченица и хумор, док непожељно (distress) понашање подразумева вриштање, плакање, пружање отпора, испољавање страха, жалбе на бол, учестало тражење информација и испољавање различитих негативних осећања. На основу постављеног циља произилазе следеће хипотезе: Х1 Испољавање пожељног (coping) понашања код родитеља је повезано са сниженом преоперативном анксиозности код деце, док је испољавање непожељног (distress) понашања код родитеља повезано са повећањем преоперативне анксиозности код деце. Х2 Испољавање пожељног (coping) понашања код родитеља и смањено испољавање непожељног (distress) понашања код родитеља је повезано са повећањем пожељног (coping) понашања код деце. Х3 Испољавање непожељног (distress) понашања код родитеља и смањено испољавање пожељног (coping) понашања код родитеља је повезано са снижењем пожељног (coping) понашања код деце. 2. Идентификовање особина деце које су у вези са повишеном преоперативном анксиозношћу. Очекујемо да ће преоперативна анксиозност бити повезана са високим скоровима на скали која мери црту анксиозности и субскалама (импулсивност и емоционалност) на скали темперамента (EASI). Такође, претпостављамо да ће деца са високом преоперативном анксиозношћу имати ниже скорове социјабилности и активности на скали темперамента (EASI). На основу постављеног циља произилазе следеће хипотезе Х4 Деца са високим скоровима на субскалама сепарационе анксиозности и страха од физичких повреда на скали анскиозности (PAS) ће имати већу преоперативну анксиозност (mypas) Х5 Деца са високим скоровима на субскалама импулсивности и емоционалности а ниским скоровима активности и социјабилности на скали темперамента (EASI) ће испољавати већу преоперативну анксиозност (mypas) 3. Утврђивање утицаја психолошке преоперативне припреме на родитеље различитог нивоа црте анксиозности Претпоставка је да ће психолошка преоперативна припрема код високо и ниско анксиозних родитеља утицати на повећање стања анксиозности због добијања великог броја нових информација, које неадекватно обрадјују. Код родитеља са средњим степеном црте анксиозности ће психолошка преоперативна припрема дати најбоље резултате, што ће имати за последицу редуковање анксиозности пре операције. На основу постављеног циља произилази хипотеза: Х6 Психолошка преоперативна припрема даје најбоље ефекте код родитеља са средњим степеном анксиозности као црте 4. Идентификовање услова на основу којих се може утврдити пожељност присуства родитеља током преоперативне процедуре Истраживачи указују на велики број варијабли које утичу на пожељност присусрва родитеља. Колико ће дете имати користи од присуства родитеља зависи пре свега од понашања родителја али и од особина самог детета. Претпоставка је да ће деца која имају високе скорове на скали за

5 процену црте анксиозности и високе скорове импулсивности, емоционалности, а ниске скорове активности и социјабилности на скали темперамента, имати највише користи од присуства родитеља. Другим речима, присуство родитеља ће код овакве деце утицати на редуковање преоперативне анксиозности и лакши постоперативни опоравак. Преоперативну анксиозност код деце дефинишемо преко активности, вокализације, емоционалне експресивности, стања узбуђености и емоционалне експресивности пре увођења у тоталну анестезију. Дакле, преоперативна анксиозност је ситуационе природе, док скорови на субскалама сепарационе анксиозности и страха од физичких повреда (PAS) мере анксиозност као црту. Опажена преоперативна анксиозност преко mypas скале ће бити мерена пет пута: 1. базични ниво на Одељењу, 2. приликом сепарације, 3. пре седатива, 4. 20мин. после седатива, 5. приликом стављања маске за увод у тоталну анестезију Х7 Деца која имају високе скорове на субскалама сепарационе анксиозности и страха од физичких повреда на скали анксиозности као црте (PAS) ће имати највише користи од присуства родитеља који показују низак или средњи степен анксиозности, у смислу: а) ниже преоперативне анксиозности (mypas) б) нижег степена физиолошких показатеља анксиозности (пулс, крвни притисак, телесна температура) ц) одсуства или нижег степена агитираности приликом буђења из анестезије Х8 Деца која имају високе скорове на субскалама импулсивности и емоционалности а ниске скорове активности и социјабилности на скали темперамента (EASI) ће имати највише користи од присуства родитеља који показују низак или средњи степен анксиозности, у смислу: а) ниже преоперативне анксиозности (mypas) б) нижег степена физиолошких показатеља анксиозности (пулс, крвни притисак, телесна температура) ц) одсуство или низак степен агитираности приликом буђења из анестезије 5. Ниво субјективног доживљаја бола код деце је повезан са особинама деце и родитеља. Истраживачи указују да је доживљај физичког бола условљен са великим бројем различитих фактора као што су личност, утицај средине, генетски фактори, те се у његовом проучавању саветује био-психо-социјални приступ. Циљ нам је да испитамо да ли доживљај бола зависи од нивоа анксиозности код деце и да ли постоје нека специфична понашања код родитеља која могу утицати на појачан доживлјај бола код деце. На основу постављеног циља произилазе следеће хипотезе: Х9 Виши ниво субјективног доживљаја бола код деце је повезан са: а) вишим нивоом преоперативне анксиозности код деце (mypas) б) вишим нивоом сепарационе анксиозности и страха од физичких повреда код деце (PAS) ц) вишим нивоом непожељног (distres) понашања родитеља (CAMPIS) д) вишим нивоом црте анксиозности код родитеља (STAI-T) Програми истраживања (фазе) и оријентициони садржај докторске дисертације: Дан пре операције: Родитељи, којима је од стране специјалисте оториноларингологије препоручена операција крајника код детета, долазе на уводни интервју код психолога како би се информисали о циљевима

6 истраживања и процедури кроз коју ће проћи током његовог спровђења. Уколико родитељи и дете пристану да учествују у истраживању, родитељи ће одговарати на структурирана питања о општим подацима и попуњавати четири упитника (PAS, STAI-T, STAI-S, EASI), чије попуњавање траје приближно око 30 минута. Родитељи својим потписом дају пристанак за видео снимање њих и њиховог детета током преоперативне процедуре. Након тога, деца пролазе кроз анестезиолошки преглед. Уколико анестезиолог процени да је дете физички здраво да би се увело у анестезију, родитељи и деца одлазе на психолошку преоперативну припрему. Током припреме деци и родитељима се показују различите форографије са просторијама у којима ће боравити. Затим, поред процедуралних, добијају и бихејвиоралне и сензорне информација о томе шта ће доживљавати и технике које су се показале успешне у циљу редуковања преоперативне анксиозности, као што су релаксација и дистракција. Непосредно након спроведене психолошке преоперативне припреме, родитељи попуњавају упитник којим се други пут у току дана мери ниво ситуационе анксиозности (STAI-S). Дан операције: Када родитељи и деца дођу на Одељење, родитељи ће попуњавати упитник којим ће се добити трећа вредност ситуационе анксиозности код родитеља (STAI-S). 60 минута по пријему на Одељење краткотрајно се видео-камером снима понашање родитеља и деце, као би се на основу кодирања снимака од стране два процењивача добила мера базичаног нивоа преоперативне анксиозности код детета преко mypas. Додатно, на основу снимка, поред преоперативне анксизоности биће процењивано понашање деце и родитеља преко Modified Child-Adult Medical Procedure Interaction Scale Revised (CAMPIS-R). Око 30 мин. пре хируршке интервенције деца и родитељи одлазе у операциони блок. Родитељи одлазе заједно са дететом у просторију, у којој се дете припрема за анестезију тако што добија мускуларно седатив (флормидал) и браунилу кроз коју ће у операционој сали добити анестетик. У овој просторији родитељи и деца проводе око 45 минута, том приликом деца имају могућност да се играју са играчкама и да гледају цртане филмове. За време боравка у припремној просторији, видео-камером ће се снимати понашање деце и родитеља, како би се на основу кодирања од стране два процењивача добили подаци о: 1. Преоперативној анксиозности (mypas): а. пре седатива, б. за време давања седатива ц. 20 мин. после седатива, д. приликом сепарације од родитеља. ф. у операционој сали, непосредно пре стављања маске за увођење у ансетезију 2. Понашању деце и родитеља преко Modified Child-Adult Medical Procedure Interaction Scale Revised (CAMPIS-R). Након завршене хируршке интервенције дете одлази у собу за буђење у којој ће бити процењиван степен узнемирености детета за време буђења. Дакле, тог дана ће опажена преоперативна анксиозност преко mypas скале бити мерена деце шест пута: 1. базични ниво на Одељењу, 2. приликом сепарације, 3. пре седатива, 4. за време давања седатива 5. 20мин. после седатива, 6. приликом стављања маске за увод у тоталну анестезију

7 Методе које ће бити примењене: Овом студијом ће се спроводити компарација измедју две групе деце. Другим речима, пратиће се ниво анксиозности код деце у зависности од тога колики је степен анксиозности код родитеља, током седирања пре операције. Обе групе ће бити уједначене, врсти операције и врсти анестетика. Дан пре хируршке интервенције са родитељима ће бити спроведен структурирани интервју који садржи опште податке о детету. Родитељи ће бити подељени у две групе на основу постигнутих скорова на скали (STAI-Т): родитељи са ниским, средњим и високим степеном анксиозтности као црта. Психолошки инструменти: за процењивање анксиозности родитеља користиће се: -STAI-T (Spielberger и сар., 1970) за процену црте анксиозности -STAI-S за процену стања анксиозности за процену карактеристика деце, родитељи ће попуњавати: - EASI Temperament Survy (Buss, Plomin и Willerman, 1973). Садржи 20 ајтема а преко четири субскале меримо: Емоционалност, Активност, Социјабилност и Импулсивност - Preschool anxiety scale - PAS (Spence, Rapee, 1999) за процену црте анксиозности. Садржи 34 ајтема а преко пет субскала меримо: сепарациону анксиозност, страх од физичких повреда, социјалну фобију, обсесивно-компулсивне карактеристике, генерализовани анксиозни поремећај за процену ситуационе преоперативне анксиозности: - Modified Yale Preoperative Anxiety Scale mypas (Kain и сар., 1997). Мери преоперативну анксиозност код деце преко активности, вокализације, емоционалне експресивности, стања узбудјености и потребе за родитељима. за вези узмеђу понашања детета и родитеља: - Modified Child-Adult Medical Procedure Interaction Scale CAMPIS-R (Blount и сар., 2001). Мери пожељно (coping) и непожељно (distress) понашање код деце и родитеља за време медицинских процедура. Физиолошки параметри проценјени на анестезиолошком прегледу: -пулс -крвни притисак -телесна температура Процена буђења након операције од 1-5: 1. мирно 2. благи знаци узнемирености 3. региструју се симптоми средњег интензитета (повремен плач, нема потребе за обуздавањем) 4. учестали симптоми узнемирености 5. делиријум (агитираност, неопходно је обуздавање, константно плакање)

8 Десетостепена визуелно аналогна скала скала за процену бола Начин избора, величина и конструкција узорка: 100 деце предшколског узраста (од 3-6 год.) и њихови родитељи ће учествовати у истраживању након заказане операције крајника на Институту за здравствену заштиту деце у омладине у Новом Саду. У узорак неће ући деца за коју се од родитеља добије анамнестички податак да имају озбиљније психичке, интелектуалне или неке друге менталне сметње које могу да утичу на резултате истраживања. Испитивање ће се спровести дан пре операције, током преоперативне припреме и на сам дан операције. Родитељи ће на основу скорова на скали STAI-T (Spielberger и сар., 1970) за процену црте анксиозности бити подељен у две групе, родитељи са ниским, и високим степеном анксиозности. Место експерименталног истраживања: Институт за здравствену заштиту деце и омладине у Новом Саду Дечија хирургија, Хајдук Вељкова 10, Нови Сад Литература и друга грађа која ће се користити: 1.Bevan, J.C., Johnston, C., Haig, M.J., Tousignant, G., Lucy, S., Kirnon, V., Assimes, I.K., Carranza, R. (1990). Preoperative parental anxiety predicts behavioural and emotional responses to induction of anaesthesia in children. Canadian Journal of Anesthesia, 37, Blount, R.L., Powers, S. W., Cotter, M.W., Swan, S.C., Free, K. (1994). Making the system work: Training pediatric oncologz patients to cope and their parents to coach them during BMA/LP procedures. Behavior Modification, 18, Boie ET, Moore GP, Brummett C, Nelson DR (1999). Do parents want to be present during invasive procedures performed on their children in the emergency department? A survey of 400 parents. Annals of Emergency Medicine. 34, Cameron, J.A., Bond, M.J., Pointer, S.C. (1996). Reducing the anxiety of children undergoing surgery: parental presence during anaestetic induction. Journal of Paediatric Child and Health, 32, Cole, D.A., Peeke, L.G., Martin, J.M., Truglio, R., Seroczynski, A.D. (1998). A longitudinal look at the relation between depression and anxiety in children and adolescents. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 66, Ialongo, N., Edelsohn, G., Werthamer-Larsson, L., Crockett, L., Sheppard, K. (1995). The significance of self-reported anxious szmptoms in the first-grade children: Prediction to anxious symptoms and adaptive functioning in fifth grade. Journal of Child Psychology and Psychiatry, 36, Doctor, M.E. (1994). Parent participation during painful wound care procedures. Journal of Burn Care Rehabilitation, 15, Finley, G.A., Stewart, S.H., Buffett-Jerrott, S.E., Wright, K.D., Millington, D. (2006). High levels of impulsivity may contraindicate midazolam premedication in children. Canadian Journal of Anesthesia, 53, Kagan, J., Reznick, J.S., Snideman, N. (1987). The physiological and psychological behavioural inhibition in children. Child Development, 58, Kain, Y. N., Caldwell-Andrews, A.A., Mayers, L. C., Wang, S-M., Krivutza, D.M., LoDolce, M.E. (2003). Parental presence during induction of anesthesia: Physiological effects on parents. Anesthesiology, 98, Kain, Z. N., Caldwell-Andrews, A. A., Wang, S-M, Krivutza, D.M., Winberg, M. E., Mayers, L. C., (2003). Parental intervention choices for children undergoing repeated surgeries.

9 Anesthesia and Analgesia, 96, Kain, Z.V., Wang, S-M., Mayers, L.C., Ceramico, L.A., Hofstadter, M.B. (1999). Distress during the induction of anesthesia and postoperative behavioral outcomes. Anesthesia and Analgesia, 88, Kain, Z.N., Caldwell-Anderws, A.A., Krivutza, D.M., Winberg, M.E., Wang, S-M., Gaal, D. (2004). Trends in the practice of parental presence during induction of anesthesia and use of preoperative sedative premedication in the United States, : results of follow-up national survey. Anesthesia and Analgesia, 98, Kain, Y.N., Mayers, L.C., Wang, S.M., Carmico, L.A., Krivutza, D.M., Hofstadter, M.B. (2000). Parental presence and a sedative premedicant for children undergoing surgery: a hierarchical study. Anesthesiology, 92, Kain, Y.N., Ferris, C.A., Mayers, L.C., Rimer, S. (19962). Parental presence during induction to anesthesia: practice differences between the United States and Great Britain. Pediatric Anaesthesia, 6, Katz, E. R., Kellerman, J., & Siegel, S. E. (1980). Distress behavior in children with cancer undergoing medical procedures: Developmental considerations. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 48, Kotiniemi, L.H. Rzhanen, P.T., Moilanen, I.K. (1997) Behavioral Changes in children following dazcase surgerz: A 4-week follow up of 511 children. Anaesthesia, 52, Pond, W.W., Aiken, J.M. (1996). Parental presence not necessary during induction of anesthesia. Anesthesiology, 85, Симић, И., Стокић, С., Нишевић, С., Третер, С., Велишек, Г., Залишевскиј, Г., Обрадовић, Б., Цвејанов, М., Добановачки, Д., Стојановић, С. (1996). Ефекти психолошке припреме деце за хируршку интервенцију. Часопис за клиничку психологију и социјалну патологију, 3, Остали релеванти подаци: основне методе статистичке обраде података, место и време експерименталне провере резултата истраживања ако је таква провера планирана, веза на шире истраживачке пројекте ако су истраживања у оквиру докторске дисертације њихов део и сл. Добијени подаци ће се обрађивати у статистичком пакету SPSS, а биће коришћени следећи статистички поступци: дескриптивна статистика, MANCOVA, реграсиона анализа, ANOVA са поновљеним мерењем, каноничка анализа ПОТПИС КАНДИДАТА НАПОМЕНА: Поред пријаве теме докторске дисертације, кандидат прилаже 1. Диплому о стеченом академском звању магистра наука 2. Биографију са тежиштем на ток образовања и усавршавања 3. Библиографију научних и стручних радова као и саме радове 4. Личне податке за службену евиденцију, образац бр.2 (у прилогу) 5. Сагласност ментора образац бр. 3 (у прилогу)